Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

„Ovo je najbolja Nemačka do sada“, izjavio je prošle godine Joakim Gauk i postao omiljeni predsednik. Ulepšavanje stvarnosti je posledica iste potrebe koja pokreće i ideje o „kraju istorije“ – da je najzad sve u redu. Ali mi znamo da istorija nema kraj, naprotiv: jedan period nemačke istorije se upravo vraća – fašizam. Razočarenje, mržnja i nasilje su preplavili dnevnu politiku. Liberalna javnost se gadi desničara i smatra ih idiotima. U toku je lament nad slomom građanske kulture i odsustvom dijaloga. Za to krivimo internet i loše obrazovanje, ali to su simptomi a ne uzroci. O njima se ne govori, jer smo zaboravili ili se ne usuđujemo da mislimo u socio-ekonomskim pojmovima.

Ako zaista mislite da mržnja dolazi sa interneta, zbog lošeg obrazovanja ili previše gledanja televizije, pročitajte tekst sociologa Hajnca Budea, koji je početkom septembra napisao za Frankfurter Allgemeine Zeitung. On opisuje novu društvenu klasu – uslužni proletarijat, ljude koji pakuju pakete, rade kao dostavljači, čiste kuće i vozove, popunjavaju rafove u supermarketima; rade po 40, 50 sati nedeljno za 800 do 1.100 evra. Oni u Nemačkoj čine 10 do 12% zaposlenih, 5 do 6 miliona ljudi. Njihov posao je da olakšaju život učesnicima globalizovane ekonomije, mada su sami van tog procesa. Njima su stotine hiljada izbeglica koje se slivaju u Nemačku realna pretnja – rezervna armija ljudi spremna da ih zameni.

Bude dalje piše o „ogorčenima“, ljudima koji „uprkos dobrom obrazovanju i visokoj posvećenosti poslu rade u lošim uslovima“. Oni su nezadovoljni svojim „nesigurnim životnim standardom i zaposlenjem“ i realno su ugorženi. Njih takođe ima oko 10 odsto i zajedno sa novom nižom klasom, uslužnim proletarijatom, čine 10 miliona pripadnika „koalicije straha“. Bude kaže: „Stvari postaju ozbiljne kada se uslužni proletarijat i nesigurno zaposleni udruže u svom nepoverenju u sistem.“

U naše doba velikog samo-optimizovanja, ti ljudi zaključuju da za njih nema dalje optimizacije i da im ne može biti bolje. Oni poznaju društvene standarde vrednovanja i prihvataju svoje loše ocene. To je suština neoliberalne demokratije: čovek sveden na homo economicusa. Dostojanstvo, sloboda i pravda ne znače više ništa. Neoliberalizam se nametnuo kao prirodna zakonitost, objektivni razum. To je totalitarna ideologija koja zahteva i uzima celog čoveka. Kada tu zakažete, gotovi ste.

Gubitnicima ovog sistema ne vredi pozivanje na odgovornost, ustav i samilost, jer on negira sve vednosti van ekonomskih, ne poznaje pojam opšteg dobra i ukida potrebu za intelektualcima i građaninom. A kada ne ispuni svoje jedino obećanje, ono o materijalnom blagostanju, ne ostaje ništa. A od ništa do fašizma je mali korak, na koji se odlučuje sve više ljudi u Drezdenu i drugim gradovima. Liberalni deo javnosti, uznemiren zbog desničarskih ispada, o tome ne želi da razmišlja, jer bi morao da prizna da pobeda neoliberalizma i slabost levih i liberalnih politika ukazuju na, kako to kaže američka politikološkinja Vendi Braun: „potisnutu mada sveprisutnu iscrpljenost i očaj zapadne kulture“. Izgubili smo veru u bolji svet.

Spiegel, 26.10.2015.

Preveo Miroslav Marković

Peščanik.net, 01.11.2015.

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU