Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, koja je u svojoj kancelariji ponosno okačila tablu sa natpisom: „Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima“, odlučila je da se posle letnje pauze pojavi u javnosti. Nevena Petrušić je tako pre neki dan izašla sa komentarima o akutnim problemima iz oblasti kojom se bavi – malim oglasima za posao. Koliko znam, ovo je drugi put ove godine da se izjašnjava o diskriminaciji koju je primetila istražujući male oglase, što, uzimajući u obzir njeno retko pojavljivanje u medijima, valjda govori o razmerama tog problema, ali i o ugroženim grupama koje nju i „njen tim“ najviše zanimaju.

Kancelarija Poverenika za zaštitu ravnopravnosti u prvoj polovini ove godine dobila je svega dve stotine pritužbi a, po rečima Poverenice, taj broj nikako ne odražava razmere diskriminacije u Srbiji. Treba, kaže ona, imati u vidu da „građani još uvek nisu spremni da se obrate institucijama i koriste mogućnost za sudsku zaštitu“. O strategiji i kampanji koje bi građanima objasnile da uopšte postoji mogućnost i način da prijave diskriminaciju i traže zaštitu svojih prava, ni ovoga puta nije bilo reči. Posle dve godine postojanja Kancelarije, građani Srbije i dalje u njoj ne prepoznaju saveznika, već se radije obraćaju nevladinim organizacijama i medijima. Očigledan manjak poverenja u ovu „nezavisnu instituciju“ ni Poverenicu ni druge članove Kancelarije izgleda posebno ne uzbuđuje, i opet (kao u slučaju Ombudsmana) kao opravdanje slušamo izjave da je to „mlada institucija“ i da joj „treba vremena“.

Za to vreme, Srbija se pozicionirala na vodeća mesta u Evropi po diskriminaciji koju trpe nacionalne i seksualne manjine, žene, stari, oboleli itd. Kancelarija za zaštitu ravnopravnosti ne ispituje stepen diskriminacije koji trpe ugrožene grupe; bar se na sajtu Poverenika takvi podaci teško mogu naći. Jedini izvor konkretnih informacija predstavlja izveštaj koji Poverenik godišnje podnosi Narodnoj skupštini i zainteresovanoj javnosti i koji nudi opšte preporuke, grube procene, probleme sa kojima se Kancelarija suočava u svom radu (nameštaj, oprema), dugačke citate iz velikog broja zakona i opširne opise konkretnih slučajeva diskriminacije. Istovremeno, posao ispitivanja i utvrđivanja stepena diskriminacije obavljaju uglavnom organizacije za zaštitu ljudskih prava i njihove koalicije. Tako je prema poslednjem istraživanju, koje je među srednjoškolcima u Srbiji sproveo Komitet pravnika za ljudska prava, utvrđeno da 80 odsto srednjoškolaca odobrava diskriminaciju LGBT osoba, dok većina ima izraženu etničku distancu prema Romima, Albancima, Bošnjacima i Hrvatima, a samo 16 odsto njih smatra da LGBT populacija treba da uživa prava kao i ostali građani. Svaka druga žena u Srbiji žrtva je nekog oblika nasilja i diskriminacije (prema izveštajima međunarodnih organizacija, ista je situacija i u Pakistanu), broj ubijenih žena, žrtava nasilja u porodici, drastično se povećava iz godine u godinu, ubistva i samoubistva u porodicama širom Srbije postala su svakodnevna pojava kojom se bave jedino crne hronike, i tako dalje. Kao da je se to ne tiče, Poverenica ne reaguje na uznemirujuće rezultate istraživanja koje sprovode drugi u njenoj oblasti, a očekivanja da će sama inicirati otvaranje velikog broja problema ili da će se bar odrediti prema njima, do sada su se pokazala kao iluzorna.

Ovih dana ponovo se podiže temperatura u vezi sa najavljenim održavanjem Parade ponosa. Do tog događaja ostalo je svega nekoliko nedelja, a u javnosti izjave onih čiji je posao i obaveza da održavanje Parade omoguće i podrže, svele su se na stare i opštepoznate floskule ministra policije (i premijera) i prvog potpredsednika vlade (i ministra odbrane) o „bezbednosnim procenama“. Organizatori Beograd Pride 2012. u javnost su izašli još u maju ove godine i najavili sedmodnevni festival koji bi trebalo da se završi šetnjom, i tako ostavili dovoljno vremena državi da im omogući uslove za bezbedno održavanje Parade.

Dačić i Vučić izgovaraju dobro poznati tekst o tome da održavanje Parade zavisi od „utvrđivanja stepena bezbednosti od strane nadležnih organa“, kao da su ministri za šumarstvo i poljoprivredu koji sa državnim aparatom sile nemaju nikakve veze. Njihovo ponašanje je očekivano; naravno da će deklarativno podržati Paradu, to je činio i Tadić, ali konkretnih mera u smislu obezbeđivanja uslova za njeno održavanje, sva je prilika, opet neće biti. Bilo bi poštenije da se predstavnici države odluče za ruski model i zakonom zabrane Paradu ponosa na jedno sto godina, što je verovatno njihova privatna želja. Sigurno bi i gradonačelnik Beograda bio zadovoljan takvom odlukom, jer bi ulice Beograda bile zaštićene od „isprovociranih huligana“, „naše dece pogođene teškom tranzicijom“, a LGBT osobe bi ostale u svoja četiri zida, fizički nepovređene u obespravljenosti. Ovo glumljenje zaštitnika ljudskih prava i neiskrenih podržavaoca Parade prosto ne ide uz njihove političke karijere i odskače od odluka koje donose, i posebno od onih koje ne donose, a koje bi mogle da obezbede uslove za mirni Prajd, kao u susednoj Hrvatskoj koja već jedanaest godina za redom održava ovu manifestaciju u centru Zagreba.

Dakle, ponašanje predstavnika vlasti (i opozicije) je sasvim očekivano, ali šta onda radi Nevena Petrušić, i zašto u sred nervoze u vezi sa Paradom ponosa 2012. u javnost izlazi sa pričom o malim oglasima? Uz endemsku diskriminaciju u Srbiji, Poverenica i Ombudsman bi trebalo da budu najpopularniji ljudi među nama, javni prostor bi trebalo da je krcat njihovim inicijativama, izjavama, zalaganjima i pritiscima, jer to je njihov posao. Možda im zakon ne dozvoljava da izriču sankcije u smislu novčanih ili zatvorskih kazni, ali im svakako ne brani da „snagom svog autoriteta“ (citat iz zakona) neograničeno i uporno ukazuju na probleme i zahtevaju odgovornost nadležnih za njihovo nerešavanje. Oni se, međutim, odlučuju za niske letove, male oglase i velike izveštaje koje niko ne čita.

Branitelji ljudskih prava u Srbiji i ugrožene manjinske grupe nikada nisu imali veliki broj saveznika među političarima, nikada nisu imali podršku nezavisnih institucija, jer do nedavno one nisu ni postojale, a o najširoj javnosti i medijima da ne govorimo. Sramotno je što ni danas tu podršku ne dobijaju od onih čija je to zakonska obaveza, koji radije čitaju male oglase, uz lenja klimanja glavom na opšta mesta koja im serviraju Dačić i Vučić.

Peščanik.net, 06.09.2012.

TEMA – PARADA PONOSA +