Poslanica Nove stranke u parlamentu Srbije i donedavna predsjednica skupštinskog Odbora za evropske integracije govori o odluci Višeg suda u Valjevu da rehabilituje jednog od najzloglasnijih četničkih komandanata u Drugom svjetskom ratu, Nikolu Kalabića, o skandalu izazvanom otkrićem da je oficir srpske BIA 27. aprila učestvovao u neredima u makedonskom Sobranju, ali i o ocjenama objavljenim u posljednjem izvještaju NATO-a da politika Srbije postaje faktor destabilizacije zapadnog Balkana.
“Iako nisam iznenađena odlukom Višeg suda u Valjevu da rehabilituje četničkog komandanta Nikolu Kalabića, kao ubeđena antifašistkinja moram da kažem da sam očajna zbog toga što se u zemlji u kojoj živim istorija konstantno prekraja, što su pred zakonom odavno izjednačeni antifašisti i kvislinzi, partizani i četnici. Po mom sudu, to je posledica kontinuiranih pokušaja inverzije stvarnosti, u kojoj dželat postaje žrtva i obrnuto. Ovo o čemu govorim ne odnosi se samo na dalju nego i na našu bližu prošlost, na ratove devedesetih u kojima Srbija, je li, nije ni učestvovala”, kaže Marinika Tepić. “Doduše, ako su se, nešto manje od deceniju i po nakon 5. oktobra, na vlast vratili najbliži saradnici i portparoli Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, onda postaje besmisleno pitati se zašto je srpsko društvo danas ovakvo kakvo je.”
Ko uopšte postavlja to pitanje? Evo, nedavno ste u Skupštini Srbije podsjetili poslanike na ratnohuškačku prošlost premijera-predsjednika Srbije i šefa svih obavještajnih službi Aleksandra Vučića, pa znate kako su to dočekali parlamentarci iz njegove Srpske napredne stranke.
Od tih ljudi nisam očekivala ništa izuzev da pokušaju da demantuju činjenice. Koje su, inače, svima poznate i o čemu postoje brojni dokazi. Kao građanka i političarka neću i ne smem da zaboravim ratnohuškačku prošlost najmoćnijeg čoveka u Srbiji. Tim pre što je on danas donosilac odluka. Nažalost, bojim se da naš problem nije samo Aleksandar Vučić, problem su i ostali koji se nalaze na odgovornim funkcijama i čije biografije su u najmanju ruku sporne. Takvima odgovara revizija prošlosti, oni su zagovornici inverzije o kojoj sam govorila. Uostalom, setite se: nedavno je ministar Aleksandar Vulin, koji je devedesetih bio jedan od istaknutih članova JUL-a, stranke Mirjane Marković, predložio da se popišu i procesuiraju svi koji su 5. oktobra 2000. učestvovali u demonstracijama organizovanim povodom krađe predsedničkih izbora, nakon kojih je Slobodan Milošević konačno predao vlast. Vulin, dakle, predlaže da se procesuiramo mi, ne oni koji su i ovu i susedne zemlje devedesetih zavili u crno.
Kada je pre nekoliko meseci Danica Marinković izabrana za člana Antikorupcijskog saveta, otvoreno je pitanje njene sporne biografije…
Danica Marinković je devedesetih bila istražni sudija u Prištini, kasnije i svjedok odbrane na suđenju Slobodanu Miloševiću pred Haškim tribunalom, u svojim iskazima negirala je i relativizirala zločine srpskih snaga nad albanskim civilima na Kosovu…
Tako je. Kao poslanica, na te sam činjenice upozoravala, podsećala javnost. Uzalud. Volela bih da je tokom te rasprave neko makar i pokušao da me ubedi u suprotno. Ali, ne može ni to…
Zašto?
Zato što je srpsko društvo nesenzibilno, nezainteresovano za te stvari. Naprosto, to nije tema.
Kada ste već pomenuli nesenzibilnost i inverziju, nedavno je premijer i predsjednik Srbije Aleksandar Vučić, čestitajući ruskom narodu Dan pobjede nad fašizmom, potreseno podsjetio da je nacistička opsada Lenjingrada trajala 900 dana i da je ruski narod “bez hrane i vode izdržao pod najtežim mogućim uslovima”. Da li je moguće da je premijer i predsjednik Vučić zaboravio da je, pucajući sa Jevrejskog groblja, sam učestvovao u jedinoj dužoj opsadi jednog grada…
U opsadi Sarajeva. Da, upravo o tome sam i govorila: nedostatak saosećanja, nedostatak mere, inverzija stvarnosti i istorije… Jedino gde je Vučić danas ranjiv, gde je ogoljen do kostiju je rat i period devedesetih. To se jasno može videti i po naporu koji njegova stranka ulaže u pokušaje da se činjenice nekako zaborave, da se zanemare, da se ignorišu. Žao mi je što i zapad, vođen svojim prioritetima, žmuri i okreće glavu od problema iako veoma dobro zna da je ovde reč o promeni odela, ne o suštinskoj promeni radikalske politike.
Usput, kada već govorimo o inverziji, verujem da ste primetili način na koji se ovde svake godine obeležava početak NATO intervencije na tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju. Dakle, taj 24. mart postao je tačka okupljanja, tačka konsenzusa oko koje su saglasni i levi i desni, i nacionalisti i oni koji su formalno građanski orijentisani: to je bila agresija i tačka. Da, ali šta je toj agresiji, tom NATO bombardovanju prethodilo? Ovo se pitanje jednostavno ne postavlja. Ljudi se uporno bave posledicama, niko ne pominje uzrok.
Zato što je u srpskom društvu odavno postignuta saglasnost da istorija, da događaji počinju i završavaju onda kada to odgovara nacionalistima.
Sarajevo je držano pod opsadom gotovo četiri godine, u Srebrenici je počinjen genocid, na deset kilometara od Beograda pronađene su masovne grobnice u koje su bačeni žene, deca, starci albanske nacionalnosti… Ta su pitanja otvorena u vreme vlade Zorana Đinđića i ništa. U međuvremenu je žrtva dehumanizovana, oduzeto joj je pravo na to da bude žrtva. Zašto? Kako se to dogodilo?
Sećate se da je Slobodan Milošević devedesetih insistirao na tome da Srbija nije u ratu, da se “ni na jednom kvadratnom metru” teritorije SRJ ne vode ratni sukobi. Iako znamo da je Beograd itekako učestvovao u tom ratu, on je ipak bio dislociran. Možda bi to mogao biti jedan od razloga, nikako ne i opravdanje, za izostanak podrazumevajuće empatije. “Mi saosećamo, mi razumemo…”, ponavljaju ovdašnji političari, javnost. Ma, ne razumete vi ništa. Dokle god svaki od vas ne ode u Potočare, neće shvatiti šta se tamo dogodilo, za šta smo odgovorni. Ovo kažem i na osnovu ličnog iskustva.
Išli ste u Potočare?
Prvi put sam otišla 2005, u vreme kada je moje starije dete imalo dve godine. Zašto pominjem dete? Zato što sam najveći šok doživela u momentu kada sam ga, vrativši se u četiri sata ujutro sa tog strašnog puta, videla kako u svom krevetu mirno spava. Sve mi se odjednom sručilo na glavu. Setila sam se slike stotina ljudi koji su vrhovima prstiju, kao da sviraju na klaviru, jedva dodirivali bezbroj sanduka, gurali ih napred, do mesta na kojem će biti ukopani. Bilo je jasno da su ti sanduci laki kao perce, jer se u njima nalazio tek pokoji komad kostiju nesrećnih žrtava masakra koji se dogodio jula 1995. E, posle tog užasa se vratite kući i vidite svoje dete kako mirno spava. To je strašno iskustvo, znate…
Ovde se i dalje negira srebrenički genocid, bez ikakvog saosećanja se licitira brojem žrtava. Sve i da uđemo u tu vrstu “prebrojavanja”, ostaje problem namere. A namera onih koji su izvršili genocid bila je da tu teritoriju očiste, da tim ljudima “zatru seme”. Ako odvajate muškarce od žena, šta time pokazujete? Nameru da određenu populaciju sprečite da se razmnožava, da joj onemogućite postojanje. Mi te teme još uvek nismo otvorili.
Kao predsednica parlamentarnog Odbora za evropske integracije, prošle sam se godine sastala sa parlamentarcima Bosne i Hercegovine, sa članovima federacijskog Odbora za evropska pitanja i tada u Sarajevu pokušala da svojim kolegama pokažem da u Srbiji postoje ljudi koji koji žele da komuniciraju na drugačiji način. Nadam se da su moje kolege razumele da nismo svi Vučić, Šešelj, Dačić, Maja Gojković…
Ko želi da komunicira na drugačiji način, gospođo Tepić? Pa, makedonska televizija je nedavno objavila snimak na kojem se vidi službenik ambasade Srbije, oficir Bezbjednosno-informativne agencije (BIA), koji učestvuje u neredima u Sobranju u noći 27. aprila. Škorpioni su svoje zločine sami snimali kamerom, Goran Živaljević je u Sobranju napravio selfie, tako su ga i identifikovali. Dakle, oni se ne kriju. Ali, šta Živaljević uopšte traži u parlamentu Makedonije?
Reč je o skandalu zbog kojeg je ambasadorka Srbije pozvana na razgovor u makedonski MIP. Naravno, ne govorimo samo o diplomatskom već i regionalnom i bezbednosnom skandalu. Jer, kada se “bezbednjak” iz jedne države nađe u parlamentu druge zemlje, i to ne kako bi otvorio ili pogledao neku izložbu, već u nasilnom pohodu rušenja ustavnog poretka susedne države, onda je to skandal i daleko širi problem od diplomatskog. Uostalom, zamislite obrnutu situaciju.
Premijer-predsjednik Vučić kaže da su u nedavnim demonstracijama protiv njegove vlade u Beogradu učestvovali i neki makedonski državljani. Istovremeno, ministar vanjskih poslova Ivica Dačić tvrdi da je Živaljević samo obavljao svoj posao.
Kakav posao? Pored toga, ljudi o kojima govori Vučić, a koji su možda i učestvovali u beogradskim demonstracijama, za razliku od Živaljevića, nisu službenici makedonske države i vlade. U tom smislu, jasno je da su i Vučićevi i Dačićevi “argumenti” pokušaj da se ceo skandal koliko-toliko relativizuje. Ipak, ostaje obaveza nadležnih organa da ispitaju kako se Živaljević te večeri našao u Sobranju, da li je ušao zajedno sa batinašima. Pretpostavljam da će vlast, bez obzira na činjenice, u daljem toku istrage tražiti prostor za novi izgovor, što je dodatno erozivno za ionako krhke demokratije u našim postkonfliktnim društvima i državama.
Možda je u celoj ovoj priči najstrašnije to što posle duže od dvadeset godina sebe čujem kako izgovaram da me to što se događa ne čudi, jer na vlasti imamo iste nosioce politika koji su nas devedesetih i uveli u konflikte i ratove – od radikalskog ministra informisanja Aleksandra Vučića, sada presvučenog u naprednjaka, do Miloševićevih socijalista sa Ivicom Dačićem na čelu, koji se nisu čak ni presvlačili.
Kao šef svih obavještajnih službi, ima li premijer-predsjednik Vučić neku odgovornost za skandal o kojem govorimo?
Iako bi je morao imati, ne verujem da će je Vučić priznati. Pritom, Živaljević u Sobranje te noći nije pao s neba, niti ga je tamo donela roda. Sam Dačić je, uostalom, rekao da je tu bio po zadatku. Naravno, nije objasnio o kakvom zadatku je reč.
Istovremeno kada i skandal u Makedoniji, u javnosti su se pojavile spekulacije o umiješanosti Srbije u lokalne izbore u Hrvatskoj, kao i u unutrašnje stvari Crne Gore. Naime, hrvatski mediji tvrde da je država Srbija plaćala svoje državljane sa pravom glasa u Hrvatskoj da glasaju za listu Milorada Pupovca. Pupovac je te navode demantovao. Kada je riječ o Crnoj Gori, Vlada Srbije izdvojila je 3,4 miliona eura za izgradnju “srpske kuće” u Podgorici, što je rezultat dogovora premijera-predsjednika Vučića i šefa proruskog Demokratskog fronta, četničkog vojvode Andrije Mandića, koji je u Crnoj Gori optužen za pokušaj terorizma i nasilnog rušenja vlasti. Da li, dakle, vlada premijera-predsjednika Vučića zaista radi na stabilizaciji prilika u regionu ili je riječ o nečemu drugom?
Prvo, podsetiću vas na tvrdnje Aleksandra Vučića da nikada nije voleo Slobodana Miloševića. Možda, ali da vidimo zašto ga nije voleo. Svakako ne zbog toga što je Milošević poveo ratove devedesetih, pre će biti da je razlog izostanka te ljubavi činjenica da je Milošević te ratove – izgubio. Hoću da kažem da iz navedenog diskursa proizlazi ceo pogled na region koji danas ima Aleksandar Vučić. Naime, Vučić i dalje sanja veliku Srbiju, koju bi, veruje, u datim okolnostima mogao da dobije drugačijim, mirnim sredstvima. Otuda njegovi prsti u svim spornim događajima na prostoru država nekadašnje SFRJ.
Beogradski kontrolisani mediji mesecima unazad upozoravaju na opasnost od takozvane velike Albanije, ne pominjući projekat velike Srbije, zbog koje je na prostoru bivše Jugoslavije devedesetih i vođen rat. Neće biti da su svi velikodržavni projekti na Balkanu ratni i da se stvaraju u konfliktu, a da je samo velika Srbija nešto što se može ostvariti u miru. Neki od nas su znali kako će izgledati Srbija sa Vučićem na čelu, zato smo je se i pribojavali. Tim pre što smo bili svesni da radikali naprosto ne mogu pobeći od sebe, od onoga što su.
Sudeći po dostupnim informacijama, ali i po aktivnostima u državama bivše Jugoslavije, ispada da su većina srpskih stranaka u regionu zapravo agenture srpske i ruske službe bezbjednosti.
Većina problema, umotana u novcu, vrti se oko te nakaradne, konfliktne, nacionalističke politike, koja ostavlja posledice i na generacije koje se još nisu ni rodile. Živimo u državama sa manje-više upropašćenim ekonomijama, pa je glas građana postao osnovni ulog koji osiromašeni ljudi unovčavaju da bi preživeli. Pored toga, zloupotrebljavaju se zavičajna osećanja raseljenih, koje, po tvrdnjama hrvatskih medija, Srbija plati da odu u Hrvatsku i da glasaju. Cinično je to što je taj put plaćen samo u jednom smeru, budući da su Srbi, posle obavljenog posla, očito bili ostavljeni na cesti, bez novca i bez mogućnosti da se vrate u Srbiju. Uprkos stvarnosti u kojoj živimo, i dalje se iskreno nadam da će se veliki broj građana konačno osvestiti i odbiti da i dalje bude moneta za potkusurivanje vođa koje su ih svojim politikama u crno zavile, raselile, osiromašile u svakom smislu i da ćemo im svi zajedno, boreći se za normalan život, što skorije videti leđa.
Brinu li vas učestali pozivi za vojne vježbe koje posljednjih dana dobijaju građani Srbije?
Tih je poziva bilo i ranije, ali možda ne u toj meri. Ipak, brine me. Baš ako što me uznemirava i podizanje tenzija u regionu, što nije slučajno. Mislim, naime, da je i sam Vučić itekako svestan da je prekardašio i da, bez obzira na neprekidno isticanje nekakvih sopstvenih uspeha, priča o rastu proizvodnje i slično, shvata da podrška koju ima iz dana u dan slabi. U tom smislu je i politika velike Srbije poslednja slamka za koju danas pokušava da se uhvati. Što, naravno, može biti veoma opasno.
Pretpostavljam da u tom smislu ne očekujete promjene od sljedeće nedjelje, kada Aleksandar Vučić i zvanično preuzima funkciju predsjednika Srbije.
Očekujem da u tom zbrajanju funkcija ludilo koje gledamo kulminira.
Kako?
Tako što Vučić, ma koliko se trudio, neke stvari više neće biti u stanju da kontroliše. Gomilanje vlasti će mu, u političkom smislu, uskoro doći glave. Što bi rekli klinci, sam će se ulupati. Tim pre što je projekciju sebe kao mesije, spasitelja naroda i realnosti teško usaglasiti. Opsesivna ambicija da budete sve i svja nigde nije mogla da prođe, pa neće moći ni u Srbiji.
To znači da će na taj način neorganizovanoj opoziciji koliko-toliko posao biti olakšan?
Slabost istinske parlamentarne opozicije pre svega je to što je malobrojna. Budući da je to posledica i razjedinjenosti na izborima, uverena sam da je promena ove progresivno obolele vlasti, i zakonodavne i izvršne, moguća jedino u snažnom savezu svih nas koji želimo smenu Vučićevih naprednjaka i njegove klike. Neke stare partije imaju nova lica, formiraju se nove stranke, kakva je moja Nova stranka, u kojoj možete videti i neke stare, ali i pretežno nove ljude. Ma koliko ponavljali da ih politika ne zanima, jasno je da su građani za nju itekako zainteresovani i da mnogi od njih danas traže svoje mesto pod političkim nebom. Što je dobro, budući da samo na taj način politiku možemo vratiti na pravo mesto.
Mislite da bi nedavno osnovani pokret Saše Jankovića mogao ojačati opoziciju?
Ne bih se unapred izjašnjavala o udruženju građana Saše Jankovića, koje je u osnivanju. I Statut i program pokreta, kao i to ko su osnivači, još su formalno nepoznati. U tom smislu bih se, kažem, uzdržala od komentara. Uostalom, sigurna sam da ni sami ne biste potpisivali ili podržavali bilo šta naslepo. Sa druge strane, podrazumeva se da smo mi u Novoj stranci spremni na sve oblike saradnje istinskih opozicionih snaga, što je uslov smene Vučićevog režima. Prvi korak u tom pravcu mogli bi biti beogradski izbori, koji će, kako se očekuje, uskoro biti raspisani i koji su gotovo uvek bili paradigmatični za ukupno stanje u državi. Iskreni opozicionari bi do tada morali da sopstvene sujete i samoprojektovane sebe ostave po strani, da se međusobno uvažavaju kako to dolikuje ozbiljnim i odraslim ljudima od reči i da tek onda pokušamo da u taj proces zajedno uđemo punom parom. Ne mislim da je to tako težak zadatak, naprotiv.
BH Dani, 02.06.2017.
Peščanik.net, 05.06.2017.
Srodni linkovi:
Ljubodrag Stojadinović – Marinika Tepić: hrabrost i strah
Sofija Mandić – Pod predsedničkim prozorom