sunčano dvorište
Foto: Neda Radulović-Viswanatha

Rođen sam u Marinkovoj bari. Hiljadu devetsto pedeset druge. Kupali smo se u plehanom koritu, zimi samo subotom, leti znatno češće, u dvorištu koje nije bilo ljudski ni ograđeno, a i zašto bi, ko bi od nas krao drva naslagana uza zid šupe koja je bila i letnja kujna i trpezarija; leti bi baba sipala pedalj vode u korito i ostavila da vodu sunce zagreje, pa je to bilo zamena za more koje smo videli u bioskopu.

Nismo još imali televizor, ali sam kod komšije gledao seriju „Vihor“, nedeljom pre podne, o ždrebetu koje u svakoj epizodi nekoga izbavi, iz požara, živog blata, iz kandži trgovaca decom, uveče sam gledao i seriju za odrasle, igrao je mislim Čkalja, možda i Guta Dobričanin, i tamo je prvi put pomenuta Marinkova bara, neko se valjda lažno predstavljao, da je iz nekog finog grada, ili iz neke otmene četvrti, a rečeno mu je, tonom koji je nasmejao celu FNRJ: „A da niste vi iz Marinkove bare?!“

Nije mi bilo pravo, ali sam shvatio da se ukazala potreba za mestom koje bi bilo simbol zabačenosti, zaostalosti, možda i nehigijene, siromaštva, nepismenosti, komaraca, među kojima ne znaš nikad koji je malaričar, to je moglo biti šezdeset i neke, rečenica iz serije vukla se za mnom sa jedne moje adrese na drugu, iz jedne epohe u drugu. Nisam ovo nikad pominjao, ne bih ni sada, k chemu, šala je odigrala svoje, u mom rodnom mestu ionako više niko ne živi, možda još stoji ime u katastru, ali niko više i nije odatle, ne pamtim kad sam čuo da je neko iz Marinkove bare: Medak, Dušanovac…

&

Šezdeset godina kasnije

U beogradskom nedeljniku, koji neka ostane neimenovan, filmski reditelj će reći da bi spomenik (nakaradni) Stefanu Nemanji trebalo premestiti iz Nemanjine ulice u… Marinkovu baru.

Mi malobrojni živi sinovi Marinkove bare nismo nakraj srca, nismo reditelju spočitnuli što o našem zavičaju govori sa ohološću osobe odrasle u verovatno gospodstvenijem delu Beograda: kad mu je ustrebao pojam periferije nije mu se dalo da kaže prosto ‘periferija’, nije kazao ni ‘predgrađe’, ni ‘zabit’, nego je posegao za što slikovitijim toponimom, prvim koji mu je pao na pamet.

Devet dana kasnije

Dođe intervjuisani, pomenuti slavni čovek na televiziju, povede se i tu reč o spomeniku, evo prilike da kaže kako se u novinama nesrećno izrazio govoreći o premeštanju spomenika, ne da se izvini, nema više kome da se izvinjava, Marinkove bare onakve kakvu pamtim nema, pa nema ni poniženih i uvređenih, međutim je govornik ostao pri svojoj metafori.

Drugi od tri gosta (za kojeg ću glasati: mi iz Marinkove bare nismo osvetoljubivi), profesor univerziteta, rekao je da bi premeštanje spomenika Velikom županu u Marinkovu baru bilo omalovažavanje osnivača naše države (koja se lično meni nimalo ne dopada), dvojica pomenutih gostiju se lično poznaju, možda su i komšije u opštini Stari grad, uglavnom, drugopomenuti je Marinkovu baru prećutno prihvatio kao prikladnu, možda i duhovitu dosetku, i nije taj deo Beograda uzeo u zaštitu: brinuo je samo kako bi Nemanjići gledali na prekomandu u takav kraj.

&

Nisam lično pogođen, nisam lično bio ni gađan, živim uostalom na Karaburmi, Marinkova bara je moja lična Atlantida, ali za koju znam da je postojala, pre nego što je nestala, pre nego što je potonula, ili pre nego što je odletela, kroz prašinu, dim i šut u nebo nad Beogradom, ali sam ljude koje poštujem nehotice uhvatio u patricijskoj razmetljivosti.

Da su reditelja, dok je još nosio matrosko odelo, ma jednom odveli kod, šta ja znam, siromašnog rođaka u Marinkovu baru, na krštenje deteta, mada znam da nema svako rodbinu u Marinkovoj bari, ili da je kao član Saveza omladine tamo pratio devojku kući, verujem da bi na taj deo Beograda drukčije gledao, možda bi, štaviše, snimio docnije i film, slatko-gorku priču o naselju gde pripadnici većinskog naroda i pripadnici manjine koja nema državu žive u najlepšoj komšijskoj slozi i взаимопомощи: Marinkova bara.

Peščanik.net, 01.02.2022.