Foto: Biljana Marinković

Foto: Biljana Marinković

Izdavači protiv pretvaranja Sajma knjiga u hipermarket. Tako glasi naslov u prošlonedeljnom Danasu, ako to nije contradictio in adjecto. Reč je o tome, ako neko slučajno nije upućen, da je grupa izdavača okupljanih u Udruženju profesionalnih izdavača Srbije (UPIS) nakon upravo završenog Sajma knjiga izdala saopštenje u kojem, u najkraćem, organizatore optužuje da su ovu „značajnu kulturnu manifestaciju“ pretvorili „u hipermarket sa rđavom estetikom“. Sad, neko naivan bi (se) mogao zapitati da li „Upisnicima“ smeta hipermarket sam po sebi ili samo njegova „rđava estetika“, ili se pak radi o rđavom stilu autora saopštenja, ali nije ni važno. U stvari, jasno je da je ovde (hiper)market uzet kao simbol grozote koju ni najbolji estetski hirurg ne bi mogao da ulepša.

A sajam – to je sinonim za vašar, a vašar za trg, trgovište, tržnicu, pjacu i pijacu, da ne ređamo dalje. Dakle, po „difoltu“, što bi rekli mladi, to je mesto gde se sreću proizvođači i potrošači, gde se dolazi da se napravi posao, bilo da je robno-novčane ili neke druge prirode.

Pre tri godine na Sajmu je organizovana tribina „Knjiga i tržište“. I tom prilikom tržište je manje-više okrivljeno za sve probleme proizvođača knjiga. Dakle, to što se desilo ovih dana nije ništa novo. Niti je specifično za izdavače. To je deo šire intelektualne klime u Srbiji. Gde je među inteligencijom antitržišna orijentacija postala neka vrsta statusne obaveze. Leva u tržištu vidi „zaveru“ kapitala, a desna „zaveru“ Zapada. Ove druge sada valja ostaviti po strani jer su prvi zahvaljujući stogodišnjici Oktobarske revolucije (nekad se govorilo: Velike Oktobarske revolucije) dobili više prilike da se istaknu. Dakle, jedna od prvih mera koju su boljševici po dolasku na vlast doneli bila je – ukidanje tržišta. Što je dovelo do privrednog kolapsa, pa je Lenjin kroz tzv. NEP, tj. novu ekonomsku politiku, morao da bar neke elemente tržišta „reinstalira“. Koji su nakon dolaska Staljina ponovo potpuno ukinuti. Industrijalizacija i napredak u pojedinim (uglavnom za vojsku vezanim) oblastima – na šta se danas u prilog Revoluciji ukazuje – bili su praćeni ogromnom redistribucijom resursa i plaćeni nezamislivim žrtvama. Prema ruskim autorima, represija (kolektivizacija, glad, čistke, gulazi) odnela je dvostruko više života nego Drugi svetski rat. Dakle, oko 40-45 miliona.

Ali, bilo bi pogrešno Staljinom objašnjavati staljinizam. Obrnuto: staljinizam je stvorio Staljina. Što najbolje potvrđuje činjenica da je taj sistem nastavio da funkcioniše još gotovo pune četiri decenije nakon Staljinove smrti. Dok Gorbačov nije odlučio da ga razmontira jer nije bio sposoban da se reformiše. Za razliku od tržišnog društva, tj. kapitalizma, koje ide iz krize u krizu i sve je življe.

Problem sa beogradskim Sajmom knjiga, da se vratim na početak ove priče, nije u tome što je pretvoren u hipermarket nego što nije pretvoren u hipermarket. Pa više liči na neku prodavnicu kolonijalne robe. Frankfurtski sajam knjiga, najveći na svetu, mnogo je komercijalniji od beogradskog. Tu su, uz izdavače, pisce i čitaoce, pod jednu šatru skupljeni svi koji imaju bilo kakve veze s knjigama: trgovci, bibliotekari, štampari, vlasnici autorskih prava, pružaoci raznih vrsta usluga vezanih za izdavaštvo itd. Jednom rečju – veletržnica. Ili – megamarket.

Dakle, u tom pravcu treba menjati pravila, bolje reći filozofiju beogradskog Sajma knjiga. Ne zatvaranje i ograničavanje nego obrnuto – globalizacija i liberalizacija.

Da to kažem i ovako: tu novu filozofiju ne sme da odlikuje „bekstvo od tržišta“. Jer, bekstvo od tržišta je bekstvo od slobode.

Novi magazin, 08.11.2017.

Peščanik.net, 09.11.2017.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Author: Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.