Prvi EU samit ove godine teško da je mogao završiti drugačije. Države članice nastavljaju tamo gde su stale prošle godine, razjedinjene kao nikad do sada. O čemu je reč? O tome da li će budžet EU u periodu 2014-2020 biti bilion evra, kao što je to predložio Herman Van Rompuj, ili će se usvojiti štedljiva varijanta od 960 milijardi, oko koje su se na kraju šefovi država i dogovorili. Ali ni ova suma neće biti u potpunosti na raspolaganju. Sa onim što ostaje, a reč je o sumi od 908,4 milijarde evra, očigledno je da se radi o nerazvojnom budžetu koji će dodatno pogoršati recesiju u Evropi. Izuzev ovog sramnog rezultata, primetno je da raste broj šefova država koji pribegavaju ritualima čija je jedina poruka: „Mi štitimo svoju državu od zahteva ove unije! Ne želimo da se bavimo zajednicom niti interesima naših EU-partnera, jer bi to moglo da iziskuje žrtve“. Mažino linija resantimana i rezervi proteže se Evropom, podignuta da bi se neke države odbranile od ’napada’ odluka EU i da bi njihovi političari kod kuće ubirali političke poene na tome. Britanski premijer Kameron u ovom takmičenju nacionalne odbrane pokazuje veliki potencijal.
Međutim, on ni u kom slučaju nije jedini. Njega slede italijanski premijer Monti koji se u izbornoj kampanji profiliše nasuprot unije, a u stopu ga prate predstavnici Poljske i Češke. Naravno da ni nemačka kancelarka nije odolela iskušenju da iskoristi EU budžet kao idealno sredstvo širenja dogme štednje celim kontinentom, dok na unutrašnje-političke koristi ove odluke u godini parlamentarnih izbora ne treba trošiti reči.
Smanjena izdvajanja za kohezione, poljoprivredne i strukturne fondove neće biti u stanju da ublaže posledice krize u Slovačkoj, Portugaliji, Španiji ili Grčkoj. Novi budžet neće pomoći daljoj izgradnji zajednice, već upravo suprotno. Mogli bismo ponovo da izgovorimo već otrcane reči o nedostatku svesti o zajedništvu, ali daleko opipljiviji je osećaj da se Evropa zbog radikalnog gubitka solidarnosti raspada pred našim očima, jer solidarnost u ovakvim zajednicama nije samo vrlina, već njihov eliksir života.
Ko je pratio evropske odgovore na krizu od 2008. ne može biti iznenađen ovakvim zaključkom. On odslikava obrazac koji evropsku kuću ostavlja bez unutrašnje stabilnosti. Pa zar njena čvrstina ne bi trebalo najbolje da se pokaže u oluji? Koliko ona uopšte može da izdrži, ako znamo da je ovde u prvom redu reč o očuvanju i prosperitetu ekonomskog i bankarskog sistema, finansijskih i trgovinskih veza, a manje o prosperitetu ljudi i naroda. Ova integrativna zapovest je najjasnije izražena Lisabonskim ugovorom – ekonomskim ustavom EU. Kroz njega provejava ključno pitanje: kako EU može da garantuje funkcionisanje ovog ekonomskog poretka? Kroz monetarnu uniju? Iz nemačkog ugla: Da! Iz grčkog, portugalskog ili španskog: Ne! Kroz carinsku i trgovinsku uniju, u kojoj nacionalne valute gube na značaju? Iz nemačkog ugla: Ne, bezuslovno! Iz grčkog, portugalskog ili španskog: U svakom slučaju! Kao evropsko konkurentsko društvo? Iz nemačkog ugla: Naravno! Iz grčkog, portugalskog ili španskog: E, sada je dosta! Kao supranacionalni davalac subvencija za razvoj (čitaj – sa za to odgovarajućim budžetom)? Iz nemačkog ugla: Samo sa budžetskim rezovima! Iz letonskog, grčkog ili kiparskog: Definitivno!
Uz sve neslaganje, ovo udruženje država mora se iznova osmisliti ili raspasti. Pokušaj da se učini prva stvar preduzeo je početkom godine predsednik Evropske komisije, Žoze Manuel Barozo, kada je saopštio da je evropska industrija oružja na dobrom putu i svakako u mogućnosti da mnogim nezaposlenim mladim ljudima obezbedi posao. Može li biti bolje preporuke za upravo odlikovanog dobitnika Nobelove nagrade za mir zvanog EU?
Lutz Herden, Der Freitag, 08.02.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 10.02.2013.