Fotografije čitateljki, Neda Radulović-Viswanatha

Fotografije čitateljki, Neda Radulović-Viswanatha

Ovih dana mnogo se govori o znanju. U dvostrukom smislu: o njegovom sticanju, sa jedne, i o korišćenju, upotrebi znanja, sa druge strane.

Prvo predstavlja rasprava o promenama u obrazovnom sistemu (koje imaju dublju, ako hoćete i filozofsku dimenziju); primer za drugo je Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti. O prvom smo pisali (vidi: “Roditeljski ustanak”, NM br. 281) sada će biti reči o ovom drugom. Mali “jubilej”, 30 godina od nastanka Memoranduma, bio je zgodan povod da se napravi osvrt na taj dokument, da se ponovo osvetli njegova uloga i sagledaju njegove posledice.

Nema sumnje, najpre, da je Memorandum otkako je pušten u javnost presudno uticao na politiku Srbije: i kao analiza stanja, i kao vizija, tj. formulacija nacionalnog cilja, i kao izbor sredstava za realizaciju tog cilja. Bio je to politički program par ekselans, koji je srpska elita, okupljena u najvišoj naučnoj i kulturnoj instituciji, ponudila svom narodu, tačnije pre svega svojoj političkoj eliti. I jedni i drugi su tu ponudu prosto progutali.

Nema sumnje, takođe, da se decenija borbe za ostvarenje tog cilja završila nacionalnim krahom. Srbija je 20. vek završila kao poražena i ponižena zemlja.

Zanimljivo je, međutim, da taj poraz uopšte nije dodirnuo, ni dirnuo, elitu koja je taj program sastavila, zagovarala i sprovodila. Iz tih strašnih poraza, iz tog nacionalnog sunovrata, ona je izašla još uglednija, još bogatija, još moćnija.

I umesto da izvrše kolektivni harakiri, simbolički naravno, tj. da kleknu pred Spomenikom neznanom junaku, recimo, i kažu srpskom narodu: srpski narode, izvini; i izvinite svi vi koji živite i živeli ste i živećete u Srbiji – jer ta izgubljena decenija, koja je Srbiju vratila za 50, ako ne i za svih 100 godina unazad (relativno, ako ne apsolutno) nikada neće moći da bude nadoknađena – oni pričaju prazne priče. Te čiji li je memorandum, te kako im je bilo teško da istrpe velike pritiske kad je objavljen, te šta su oni u stvari hteli… Niko da progovori o sadržini tog političkog programa, koje su njegove glavne ideje, za šta se zalaže.

A suština tog programa je da on nije razumeo ni Jugoslaviju, ni savremeni svet; svuda je video neprijatelje, u svemu opasnost, u prvim susedima naročito. Njegov duh je bio arhaičan. To je bio koncept zatvorenog društva, izolacionistički program koji je Srbiju ubrzo i doveo u izolaciju. O tome najbolje svedoči činjenica da je jedini saveznik Srbije u to vreme bila Kuba, zemlja pritisnuta poluvekovnim diktatorskim režimom familije Kastro. I Kina kojom je, takođe siledžijski, protivno svim principima slobode i pravde decenijama vladala komunistička oligarhija.

Ključno: taj dokument je u suštini odbacivao zapadnu civilizaciju, tj. sistem vrednosti na kojima su utemeljene Evropa i Severna Amerika.

Kao što dinamitom možete da srušite brdo i napravite branu, tako možete i da srušite branu i napravite poplavu. Slično je i sa znanjem. Postoje dve vrste znanja: znanje za imanje i znanje za razaranje. Memorandum SANU je produkt ovog drugog.

Novi magazin, 21.09.2016.

Peščanik.net, 22.09.2016.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)

Author: Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.