Veber (i to baš onaj Vučićev: Maks (Maksimilijan); znači, ni njegov brat Alfred, ni Maksova žena Marijana; a svo troje bejahu bili vrsnim sociolozima), pisao je: „Sreća teži da bude legitimna“. Većina ideologija najvećim svojim delom služi opravdavanju postojeće ili zagovaranju neke drugačije, poželjne raspodele sreće. A pošto sreća više ne znači da čovek „umre star i sit života“, kao u vreme pastirskih začetaka judaizma, niti se traži u afterlifeu, kao u nizu društava posle vavilonskog ropstva, sreća se konkretizuje ili kroz imanje, ili kroz zaimavanje, stručni rad, primeren modernom kapitalizmu. Ideje askeze i marljivosti odgovarale su ranim, dualnim oblicima strukture kapitalističkog društva. Dvadeseti vek doneo je, uz polovinu očajno siromašnih i 10 odsto bogatih članova zapadnih društava, i dve petine onih koji pripadaju novim srednjim slojevima. Bilo je potrebno opravdati njihov izlazak iz siromaštva. Pošto nisu imali kapital, rešenje je pronađeno u afirmisanju meritokratije: ekspertize, znanja, stručnosti, sposobnosti.
Normativna filozofija nije ostavila ovo rešenje neizazvanim: Džon Rols je smatrao da je društvenu pravednost moguće ostvariti samo ukoliko se izjednače polazni položaji učesnika u društvenim utakmicama. On pri tom nije mislio samo na socijalno zaleđe (razne vrste burdijeovskih socijalnih, obrazovnih, kulturnih, gastronomskih, paraglajderskih i inih kapitala), nego i na davanje nadoknade, na početku socijalnog takmičenja, onima koji su biološki (psihički, fizički, zdravstveno) unapred osujećeni. Rols je ovim zatražio od društva da ono igra ulogu boga mnogo bolje i pravednije od uloge čiji je Bog bio protagonista u istoriji ljudskog društva. Režiser za ovakvu predstavu, na normativnoj ravni svake hvale vrednu, nije pronađen, a i oglas za njegovu poziciju je, kako čujem, povučen.
Ideja meritokratije je, za razliku od pokušaja uspostavljanja društvene pravde, opstala. Ona je danas neminovna. Nekako se mora opravdati zbog čega neki vrhunski menadžeri primaju desetine i stotine miliona dolara godišnjih naknada za ono za šta se tvrdi da (uspešno) rade. Da ne bude nesporazuma: ako se posmatraju ljudi, većina njih živi od naknada za svoj rad, od dva dolara dnevno (što čini 730 dolara godišnje i što je, kažu ekonomisti i sociolozi, a da im kozmetološki redovno tretirani obrazi ne pocrvene, granica apsolutnog siromaštva), do onih desetina i stotina miliona dolara menadžerskih naknada, maločas pomenutih. Granicu između niže i srednje klase mnogi eksperti stavljaju u ravni prihoda od 10 dolara dnevno. No, trenutno je važnije da većina ljudi živi od svojih zarada. One koji žive od svog kapitala ne nalazimo u gornjem decilu dohodovne skale, pa ni u njenom najvišem percentilu. Možemo ih pronaći u gornjem milimu (najviši hiljaditi deo društva), a dobijaju apsolutnu prednost ako se posmatraju izvori prihoda kod najbogatijeg, desetohiljaditog dela društva. Drugim rečima, gro bogatstva je u posedu vlasnika kapitala, vrlo malobrojnih. Njih desetak poseduju imovinu jednaku onoj koju zbirno ima polovina (4 milijarde ljudi) svetskog stanovništva. Novost koju nam je doneo 20. vek jesu meritokrati: radnici (ulickani, isproputovani, metropolizovani) koji se ne plaćaju ni sa 2 ni sa 10 dolara dnevno, nego već pominjanim desetinama i stotinama miliona godišnje.
Na čemu počiva u toj meri nagrađivana ekspertiza, znanje, stručnost i sposobnost? Koje funkcionalne zahteve savremene organizacije rada ona zadovoljava? Po čemu je ona (osim po ogromnim naknadama) nezamenljiva? Po čemu je uopšte potrebna? Šta za svoj milionski prihod daju gospoda (i mnogo ređe dame) general managers, komesari, savetnici, steering committee members, board presidents itd? Pri svakom iole nepristrasnom razmatranju vidi se da ljudi koji zauzimaju te pozicije ni po čemu nisu nezamenljivi. Oni su više nego odlično plaćeni članovi subelite, koji članovima (i krajnje retko članicama) vlasničke elite omogućavaju dve stvari: da poredak opstane; i da on deluje kao opravdan, legitiman, meritokratski.
Čovek se ovde seti Paretove podele na „lavove“, „lisice“ i beslovesnu masu. Modernije verzije legitimacije daje funkcionalizam, u obe svoje glavne varijante: ili kao organicizam (moderno ime za to je: teorija sistema), ili kao ideologija moralne integracije (priče o jedinstvu vrednosti Zapada, Evrope, čovečanstva i slični narativi, šireni preko obrazovnog podsistema i preko medija).
Meritokratija je drugo ime za pljačku većine koja rinta, rmba i crnči. Gvozdena peta kapitalizma pritiska, ali su „radničku aristokratiju“, od koje se očekivalo da izvede neophodne radnje prisile, zamenili eksperti. U redove eksperata, meritokrata, regrutuju se potencijalne vođe siromašnih; sa 20 godina mašem crvenom zastavom, a sa 30 sam već dobro plaćeni zamenik pomoćnika board membera, ili kandidat za savetnika u ministarstvu, ili pred izborom u zvanje docenta na nekom univerzitetu. Koristim, kao, na primer, potpisnik ovih redova, delove eksproprisanog viška vrednosti. (Otvoren za kritiku radne teorije vrednosti, molim kritičare da bar prelistaju radove Pjera Srafe; Musolini nije smeo da ga hapsi, valjda će kritičari smeti da ga čitaju.)
Rolsov ideal je jedna od bezbroj bajki. Ali, šta bi bilo kad bi se on ostvario: kad bih među svojim studentima video Rome, siromašne, radničku decu, kada bi oni posle diplomiranja imali prohodnost do pozicija koje godišnje nose stotine hiljada ili milione, ili desetine miliona u stranoj valuti? Da li bi to promenilo sudbinu one polovine čovečanstva (uključujući naše sugrađanke i sugrađane), koji žive sa manje od 10 dolara dnevno? Sa manje od 300 dolara mesečno?
Meritokratija je novo ime za prividno opravdavanje nečovečnosti i nepravde. Njeni pojmovi i logika njene primene bitno su kvazi-teološki. Bog je svemoćan i dobar, a svetom vlada zlo. Sledi: ili je bog svemoćan, ali nije dobar (što je jedini konsekventan odgovor na pitanja teodiceje); ili je dobar, ali nije svemoćan; ili nije ni svemoćan ni dobar. Meritokratija otvara vrata za sposobne, nezavisno od njihovog pola, socijalnog porekla, rase. Što nije istina, kao što nijedna teodiceja nije istinita. Ali, čak i kada bi narativ o meritokratiji bio istinit, ostala bi polovina čovečanstva koja pati u siromaštvu i različitim vrstama bede. Rešenje je u odbacivanju ovog narativa, i, uz njega, mnogo čega drugog.
Peščanik.net, 10.08.2022.
