U Nemačkoj se vodi čudna izborna kampanja. Partije iz opozicije naglašavaju zabrinutost ljudi zbog penzija, plata, visokih stanarina, porasta cena struje i manjka mesta u vrtićima. Vlast se naravno oslanja na zadovoljne, one koji imaju relativno sigurna radna mesta i koji su zadovoljni stanjem u ekonomiji.
Neobičan je taj osećaj koji kampanja širi da je sve u najboljem redu. Nije vidljiva egzistencijalna opasnost od raspada Evropske unije, a nestala je i velika evropska kriza. Evropljani upiru pogled ka Nemačkoj znajući da budućnost EU zavisi od nje. Ali ono što vide je nacija koju kao da se sve to nimalo ne tiče.
Partije u izbornoj trci sporadično pominju Evropu i krizu. U svojim izbornim programima one zahtevaju „evropsku Nemačku unutar ekonomske i solidarne unije“ (Zeleni), „socijalno odgovornu EU“ (SPD), „novi početak za EU“ (Die Linke), „evropsku saveznu državu“ (FDP), i da „Evropa iz krize izađe jača“ (CDU).
Izuzev kancelarkinih obećanja o jačem evru, Evropa je isčezla sa izbornih plakata svih partija. Nema je čak ni kod Zelenih, u čijem se programu tvrdi da su izbori sredstvo za „promenu evropskog kursa“. Paradoks je u tome da što više partije u svojim programima pominju Evropu, to manje o njoj govore. Izborni timovi očigledno ovu temu smatraju toksičnom.
Kada velika većina građana smatra da je vlada u teškoj situaciji uradila sve što je bilo u njenoj moći, onda tu za opoziciju nema političkih poena. Jedna od zasluga Angele Merkel je i to što je u svet građana duboko utisnuta slika štedljivih i vrednih Nemaca koji rmbaju za bezbrižne južnjake.
Uz to ona se uvek ponašala kao da je u evrokrizi činila samo ono najnužnije da bi sprečila katastrofu, ali nikada više od toga. I to dobro prolazi. Od nje niko nije tražio da građanima objasni svoje postupke u evrokrizi. Samo ih je trebalo uveriti da su komplikovane stvari u sigurnim rukama. U tome je uspela. Na ovaj način je, za potrebe izborne kampanje, tema evrokrize kontaminirana. Ko je se dotakne, odmah se parališe.
To je najbolje osetio kandidat SPD-a Peer Steinbrück. Umesto što Angeli Merkel prebacuje nedostatak strasti za Evropom, kao bivši ministar finansija morao je da igra na svoju stručnost. Ispostavilo se da Angela Merkel razume Nemce bolje od njega.
Niko, pa ni Die Linke se ne usuđuje da kritikuje Merkelinu politiku štednje. Njen otrov deluje – i to na oba fronta. Nezadovoljstvo zbog kredita datim zemljama u krizi izgleda da postepeno jenjava, što nikako ne ide u prilog antievro partiji Alternativa za Nemačku.
Mnogi su uvereni da je najgora faza evrokrize za nama. Može biti, ali to u svakom slučaju nije zasluga Angele Merkel, već predsednika ECB-a, Mario Draghia i njegove rešenosti da učini sve za spas evra. Svakako ne treba zamerati građanima što posle nekoliko turbulentnih godina uživaju u miru.
Međutim, upravo u tome je problem. Nezavisno od toga da li nas posle izbora vreba novi otpis dugova Grčkoj, Evropsku uniju očekuje daleko veći zadatak. Monetarna unija ni u buduće neće moći da funkcioniše bez prave političke unije. O tome će se voditi rasprava, to jest mora se voditi rasprava. I to rasprava u kojoj će Nemačka, na iznenađenje mnogih njenih građana, morati da odigra centralnu ulogu.
U maju sledeće godine su izbori za Evropski parlament. Bilo bi dobro da se do tada oslobodimo stega koje nas sprečavaju da vodimo raspravu o Evropi. Mada je to malo verovatno.
Daniel Brössler, Süddeutsche Zeitung, 11.08.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 17.08.2013.
