Dakle, ne bi trebalo da se smrzavamo ove zime. Naša ministarka energetike trudi se da nas podseti da usred leta i po najvećim vrućinama ona radi i misli na nas. Baš kao u onoj basni o cvrčku i mravu – dok drugi samo „sviraju“, ona sprema „ogrev“ za zimu.
Tako smo čuli da EPS, naš nacionalni ponos i dika, neće moći ni jesenas ni zimus da proizvede dovoljno struje da bi se ogrejali, ali to nije nikakva vest jer smo i prošle (a i ranijih) godine kupovali struju na evropskom energetskom tržištu. Istina, tada smo (usred grejne sezone) kupovali kad je struja bila najskuplja, pa je tako EPS u februaru ove godine potrošio više od 120 miliona evra na interventni uvoz struje. Sada je ministarka rešila da sve to promeni i da, ako bude bilo para, kupi struju na vreme (van sezone) kad je na tržištu jeftinija.
I svo to domaćinsko ponašanje bilo bi za pohvalu da se naša ministarka energetike ne ponaša kao (nekad) libijski vođa Moamer el Gadafi i (danas) venecuelanski „el comandante“ Ugo Čavez – zajedničko im je da preziru trgovce. Elem, Srbija će da isključi trgovce kad bude kupovala struju i gledaće da je nabavi direktnom pogodbom sa proizvođačima. To bi, valjda po populističkoj varijanti, trebalo da manje košta državu Srbiju jer neće biti trgovaca-gulikoža koji (kako ministarka želi da kaže) hoće da „skinu kajmak“, odnosno profitiraju na srpskoj muci s nestašicom struje.
Dosledno primenjujući ovu novu ekonomsku doktrinu ministarke energetike, uskoro bi mogli da očekujemo da SNS-SPS-URS Vlada uskoro ukine trgovce šećerom, veš mašinama, brašnom, hlebom, mlekom, cipelama… To znači da ćemo sve te robe ubuduće kupovati direktno kod proizvođača. Na primer, ujutru ranom zorom krenem sa Kalenića gumna u Padinsku skelu po dva litra mleka. Ili, zamolim kolegu iz Sombora da mi u Boreliju pazari dva para cipela za kišu. Sve mi se čini da bi najteže, ipak, bilo izdejstvovati od Miodraga Kostića da mi kilo smeđeg šećera proda na kapiji Šećerane u Vrbasu.
Da li je u pitanju ministarkino neznanje, ili prilika za korupciju – to ćemo tek da gledamo. Kad je (ne)znanje u pitanju, nije teško podsetiti se – sadašnja ministarka energetike bila je 2006. godine u beogradskom hotelu Hajat kao savetnik Miroljuba Labusa učesnik jedne velike konferencije Evropske federacije trgovaca strujom (EFET) i tada razgovarala s predsednikom te asocijacije Piterom Stajlsom. Njoj je, recimo, i tada bilo jasno da celokupno evropsko tržište električne energije počiva na tri igrača, proizvođaču, kupcu i trgovcu. Dakle, teško je poverovati da ministarka danas ne razume ulogu trgovaca na tržištu električnom energijom.
A tržište posluje jednostavno i sa trgovcima kao nezaobilaznim „činiocima“. A evo i zašto.
Uzmimo, na primer, dve „bratske“ Elektroprivrede – Srbije i Republike Srpske.
Srbija ima manjak struje i njene su sezonske i dnevne potrebe neusklađene – u proleće ima višak struje a zimi manjak, danju joj treba više struje nego noću.
Republika Srpska ima dva velika proizvođača (termoelektrane Gacko i Ugljevik), koji u baznom režimu rada proizvedu danju i noću čitave godine toliko struje da imaju i višak, pa Elektroprivreda Republike Srpske (EPRS) tu struju prodaje na tržištu.
Elektroprivredi Srbije ne trebaju svi ti viškovi iz Republike Srpske, nego samo oni zimski i noćni. S druge strane, Elektroprivredi Republike Srpske ne odgovara da tako prodaje viškove svoje struje, nego traži trgovca koji će od nje „đuture“ kupiti sve viškove. Drugim rečima, viškovi struje Republike Srpske i manjkovi struje Srbije su neusklađeni i na dnevnom i na sezonskom nivou, pa prema tome nepogodni za direktnu trgovinu.
Ako bi Republika Srpska prodavala višak struje Srbiji samo kad Srbiji struja treba (za recimo „bratska“ 3 evrocenta), onda ne bi mogla da proda viškove svoje struje po dobroj ceni (za recimo 6 evrocenti), kada ta struja nije potrebna Srbiji. Direktna pogodba je neracionalna za prodavca struje i on uvek gleda da dobije veću cenu. Da bi ostvarila profit u proizvodnji električne energije, Republika Srpska prodaje svoje viškove struje u paketu, i leti i zimi i danju i noću (po recimo, sigurnih 5 evrocenti) i tako ostvaruje solidnu zaradu, a umetnost trgovaca je da tu struju prepakuju u dnevne i sezonske pakete i ponude kupcima koji nemaju dovoljno te robe. Trgovci kupuju „na angro“, obično imaju po 200-300 klijenata (kupaca) i za svakog od njih prave posebne pakete. To je ta fleksibilnost koja krasi trgovce i zato ih je nemoguće zaobići na tržištu strujom. Uostalom, tako posluju sve elektroprivrede u regionu kad kupuju struju, jer time postižu najbolje efekte.
Ako želi da kupuje struju direktnom pogodbom od proizvođača, ministarka energetike Srbije ozbiljno će se suočiti i sa – zakonom, koji ne dozvoljava direktnu pogodbu, jer je kupovina struje javna nabavka. Dakle, mora da se raspiše tender.
I onda sledi krucijalno pitanje na koje ministarka nema odgovor – šta ako na tenderu neki trgovac ponudi nižu cenu struje od cene koju ministarka postigne u direktnoj pogodbi s prodavcem? Šta se onda dešava? Da li će onda ministarka energetike kupiti skuplju struju samo zato što pošto-poto želi da izbegne trgovce, bez obzira da li je to neracionalno za građane Srbije?
Postoji još jedan veoma značajan razlog zašto srpska državna elektroenergetska kompanija EPS ne treba da ulazi u direktnu kupovinu struje.
Ako, na primer, EPS uđe danas u direktnu pogodbu sa Elektroprivredom Republike Srpske, sutra će morati da počne da trguje sa viškovima struje i s drugim elektroprivredama u regionu (Mađarska, Bugarska, Austrija Rumunija…). To je špekulativna trgovina prekograničnim kapacitetima u kojoj se zarađuju ali i gube milioni evra.
Ako se velike državne elektroprivredne kompanije zbog visokog rizika gubitaka uzdržavaju od takve trgovine, zašto bi Ministarstvo energetike Srbije tako nešto dozvolilo EPS-u?
Na ovo pitanje postoji samo jedan odgovor – to je ogroman prostor za veliku korupciju.
I tako, od velikih i praznih proklamacija o zaštiti potrošača (zaobilaženjem trgovaca) stižemo do onoga protiv čega partija ministarke energetike (Srpska napredna stranka) najavljuje da će se boriti svim sredstvima.
Do korupcije.
Peščanik.net, 20.08.2012.