Miodrag Protić – poslednji modernista

In memoriam

20. decembra 2014. preminuo je Miodrag B. Protić i sahranjen je po sopstvenoj želji skromno i u krugu porodice. Otišao je tiho jedan od poslednjih velikih modernista u ovdašnjoj kulturi, predani učesnik i kritički svedok čitave istorije socijalističke Jugoslavije, ličnost koja je obeležila upravo onaj period (od početaka pedesetih do početaka osamdedsetih), koji je doneo društveni i kulturni napredak koji se, danas je to svima jasno, ne može uporediti ni sa jednim istorijskim periodom pre ili kasnije.

Postoje dva veoma simptomatična podatka u bogatoj biografiji ovog modernističkog slikara, umetničkog teoretičara, po obrazovanju pravnika, a po javnom delovanju inicijatora i prvog direktora beogradskog Muzeja savremene umetnosti. Prvi podatak je taj da Protić nikada nije bio član Komunističke partije, iako je zauzimao simbolički visoko mesto u kulturnoj politici SFRJ. Kao zaposlen u ministarstvu kulture pedesetih, zatim kao direktor Moderne galerije, a potom i MSU sve do početka osamdesetih, Protić je bio jedan od centralnih promotera, interpetatora i aktera modernističke i progresivističke koncepcije umetnosti, one njene uloge koju najbolje sažima Protićev kredo da “umetničko delo treba da uveća umetničku slobodu i samosvesnost kao antropološku nužnost, kao ono što je nužno za stvaranje novog svetonazora postrevolucionarnog pokoljenja.”

Odrastao pod uticajem francuskog modernizma i nadrealizma, Protić ranih pedesetih postaje jedna od ključnih ličnosti u sporu između “soc-realista” i “modernista”, dosledni zastupnik one ideje da samo slobodna i autonomna moderna umetnost može biti istinski socijalistička i progresivna. Za Protića je apstraktno slikarstvo bilo taj sublimni oblik slikarske slobode i on je do kraja života ostao veran takvom stavu, stalno se boreći sa različitim oblicima provincijalizacije, folklorizacije i de-modernizacije srpske kulture. Iako su ga događaji u umetnosti od kraja šezdesetih prestizali, i nije prema njima imao preveliki afinitet, razumevao je promene u umetnosti upravo u skladu sa svojim modernim progresivizmom i dijalektičkim utemeljenjem sopstvene teorijske misli.

Protićeva pozicija utkana je u strukturi i politici Muzeja savremene umetnosti, otvorenog 1965. u arhitektonski smeloj i jedinstvenoj modernoj zgradi arhitekata Ivanke Raspopović I Ivana Antića. Samo godinu dana po otvaranju zgrade na Ušću, američki nedeljnik Newsweek piše o novom muzeju u Beogradu kao o „ultramodernom spomeniku umetničkoj slobodi“ i „najprovokativnijoj i najoriginalnijoj građevini ikada podignutoj u jednom socijalističkom društvu“. Protić, iako po političkom ubeđenju levičar, a po kulturnoj afilijaciji frankofil, nije se libio da model za novi muzej pronađe upravo u Americi, upravo u njujoškom Muzeju moderne umetnosti. U razgovorima sa tada glavnim kustosom njujorškog muzeja D’Arnankurom, kao i sa samim osnivačem Alfredom Barom, formirale su se ideje o organizaciji beogradskog muzeja, njegovih zbirki, obrazovnih programa i drugih programskih delatnosti. U to vreme to i jeste bio najrelevantniji institucionalni model, u mnogome napredniji od tadašnjih modela evropskih muzeja.

Program u MSU već je tih prvih godina bio dosledno internacionalistički (samo u drugoj polovini šezdesetih u MSU su održane čak 32 međunarodne izložbe), a njegov institucionalni identitet bio je dosledno jugoslovenski. Ovde dolazimo i do onog drugog simptomatičnog podatka iz Protićeve biografije: da on nikada nije postao član Srpske akademije nauka i umetnosti, dok je od 1966. bio član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Jugoslovenstvo i socijalistički progresivizam bili su najznačajniji deo njegove institucionalne politike. Uvek pristojan i umeren u svojim nastupima držao se na odmerenoj distanci od nacionalističke retorike nekih njegovih kolega i prijatelja. Nakon 2001. kada je MSU promenio svoju izlagačku politiku i okrenuo se savremenoj umetnosti, bio je izložen pritiscima iz nacionalističkih umetničkih i književnih krugova da se distancira od muzeja i njegovog “mundijalističkog” programa, ali je on to dosledno odbijao. Štaviše, direktno je učestvovao u mnogim pitanjima oko muzeja i oko početaka rekonstrukcije zgrade najavljenje na proslavi obeležavanja četrdesetogodišnjice 2005, kada je održao govor u kom je pozvao Borisa Tadića da kao predsednik republike lično stane iza projekta rekonstrukcije.

Protićeva autonomna pozicija i njegovo nepristajanje da učestvuje u nacionalističkom i tradicionalističkom tam-tamu, pokazuje se i nakon njegove smrti s obzirom na veoma malu pažnju u javnosti posvećenu njegovom odlasku. Da je Protić bio član SANU to svakako tako ne bi izgledalo, a ovako tek je po koji medij uopšte i objavio vest da nas je Protić napustio, a neki ozbiljniji tekst o Protiću ne možemo naći do danas čak ni na sajtu Muzeja savremene umetnosti, institucije koja postoji samo zahvaljujući njegovom znanju i energiji, njegovoj političkoj i društvenoj svesti. I tako Protić napušta Srbiju još pred-moderniju nego što je ona to bila u vreme kada je on osnovao Muzej na Ušću. Obistinile su se i reči Ive Andrića koga je na svečanom otvaranju MSU 20. oktobra 1965. Protić upitao kako mu se čini novi muzej, na šta mu je Andrić neočekivano odgovorio da ga sažaljeva. Na pitanje zašto, da li nešto nije u redu sa zgradom ili postavkom, Andrić je odgovorio: “Naprotiv. Muzej je izvanredan; prolazeći njegovim dvoranama doživeo sam našu umetnost ovoga veka. Slike i skulpture koje sam četrdeset godina viđao ko zna kada i gde, prvi put vidim združene, pod istim krovom… Ali, ovo nismo mi, ovo je isuviše svetski načinjeno, suviše čisto, sređeno. Mnogima će to smetati… Kako ćete ovako golemu mramornu zgradu, ispunjenu ovolikim vrednostima, moći da držite u nebesima – u nas se to protivi zemljinoj teži.”

I tako sećajući se Miodraga Protića sećamo se naše na pola puta napuštene modernizacije. Da je bilo više ljudi kakav je bio Protić možda bi i naša savremenost bar malo drugačije izgledala.

Peščanik.net, 27.12.2014.