Mobilnost

 
Angela Merkel je u intervjuu za BBC pre nekoliko dana pozvala ljude iz Evrope, prvenstveno mlade i nezaposlene, da se sele. Naravno, ona pre svega misli (i logično je da tako misli) da bi takvi kadrovi trebalo da se sele u Nemačku, čijoj industriji nedostaju radnici. Jako neobičan zahtev nemačke premijerke, posebno u svetlu rastuće konzervativizacije evropskih društava, u kojima se imigracija često smatra najodgovornijom za sadašnju krizu.

Naravno, iz perspektive ekonomsko političke elite, zagledane isključivo u ekonomski output,^[1] jeftina radna snaga čini osnov „dobre“ kapitalističke ekonomije. Na primer, Indija i Kina se odlično snalaze u globalnoj ekonomiji zato što imaju ogromnu populacionu bazu siromašnih ljudi koji rade skandalozno mnogo za skandalozno malo novca. U tom smislu se za Kinu komotno može reći da je sopstvenu populaciju iznajmila globalnom kapitalizmu. Jeftina radna snaga, dakle, čini osnovu jedne kapitalističke privrede, pa poziv Merkel ne treba da čudi: ona traži jeftine radnike za nemačku industriju, a jeftini ljudi se danas nalaze ne samo u Aziji već i u siromašnim delovima Evrope, i to valja kapitalizovati.

U srcu njenog obraćanja je centralna vrednost Evropske unije: mobilnost. Ali nemačka premijerka je zaboravila veoma važnu komponentu te vrednosti: mobilnost, koja nije samo otvorena mogućnost da mladi bekpekuju ono dugačko leto između srednje škole i fakulteta, ili mogućnost da odu negde gde će raditi kao najamnici. To je mogućnost da se rodite u Madridu, završite školu u Londonu, fakultet u Firenci, radite u Malmeu a stan imate u Amsterdamu^[2] i time budete emancipovani bilo gde u Evropi, kao da je Evropa ništa drugo do grad u kojem ste se rodili. Emancipacija je, tako, ključna komponenta mobilnosti. A mobilnost koju Merkel priželjkuje i ohrabruje je mobilnost radničke klase, najamnih radnika. Poziv nemačke kancelarke nije upućen i srednjoj klasi, ne zato što je ona dobro egzistencijalno obezbeđena u svojim zemljama,^[3] već zato što je srednja klasa telurizovana.^[4] Ona proizvodi ideologiju jednog društva i time je vezana za to i takvo društvo. (Upravo zbog ovoga, srednja klasa je i nosilac nacionalizma (ili patriotizma, ili „nacionalnog osećanja“, kako vam drago), suprotno stereotipu na koji pomislimo kada kažemo „nacionalista“ i pomislimo na nekoga u opancima i sa šajkačom).

To što je toliko očigledno da kancelarka poziva na mobilnost, a pritom ne misli na mobilnost građanske strukture kao političke snage, već na privremeno kretanje najamnika, koji bi na kraju trebalo da se vrate u svoje države, ukazuje da je EU administracija zaboravila mobilnost radi svojih građana i misli samo na mobilnost radi kapitala. To pokazuje da je EU sve manje jedinstveni politički prostor, da populacije EU sve više svoje nacionalne države shvataju kao okvire političkog delovanja, što je suprotno decenijskoj tendenciji sve dubljeg integrisanja ove nadnacionalne organizacije. Kao takva, Evropska unija danas može poslužiti kao paradigma odnosa kapitala, kapitalizma i ekonomije sa jedne strane i društva sa druge. Države pospešuju liberalizaciju u ekonomskoj sferi, dok ostaju one devetnaestovekovne (i starije) nacionalne države koje represivnim metodama svoje populacije održavaju vrednima i ornima za posao. Po svemu sudeći, nacionalna država teško može da odgovori na potrebe savremenog globalnog kapitalizma, a da time sopstvene građane (ili nečije druge građane, putem rata i izvoza krize) ne ojadi.

U ovom osvrtu na predlog Merkel o selidbi, možemo reći da Evropska unija danas podgreva i priželjkuje veliku mobilnost radnika, ali ne i građana. Jer, ukoliko građansko pripadanje izjednačimo sa administrativnim državljanstvom (a to je uslov mogućnosti političkog participiranja u političkom procesu), ne smemo zaboraviti da je ta birokratska definicija pripadanja i dalje pod jurisdikcijom nacionalnih država. A one imigrantima administrativnim merama sve više otežavaju stacioniranje. „Mobilnost“ kao temeljna vrednost Evropske unije je besmislena ukoliko se odnosi isključivo na mobilnost najamne radne snage. Dok ona nije ispraćena administrativim merama koje bi omogućile trajno seljenje i naseljavanje ona, zapravo, nije ona vrednost EU sa početka, i ostaje sprečena rastućim fetišizovanjem nacionalnih država u evropskim društvima.^[5]

 
Peščanik.net, 19.06.2013.