Ansbah, Nemačka, foto: EPA

Ansbah, Nemačka, foto: EPA

Ljudi su izgubli živote. Ljudi se boje. Ali su tu i hrane se patnjom drugih. Kako drugačije objasniti saopštenja Alterantive za Nemačku (AfD) iz Saksonije koja je samo nekoliko trenutaka posle prvih vesti o napadu u Minhenu preko tvitera poručila: „Terorizam se vratio! Kada će gospođa Merkel konačno zatvoriti granice!“ U tom trenutku nismo znali ništa o ubici i njegovim motivima. Kasnije se ispostavilo da je ubica iz Minhena sa svojim stavovima daleko bliži Alternativi za Nemačku nego ozloglašenoj kulturi dobrodošlice Angele Merkel. Šta sad? Da li druga strana treba da sa raduje što su huškači iz AfD pogrešili? Naravno da ne.

Atentator iz Minhena se ponosio time što je rođen 20. aprila, kada i Adolf Hitler. Mrzeo je Turke i Arape. Počinio je masakr na isti dan kada i norveški ekstremni desničar i masovni ubica Anders Breivik. Prateći logiku verbalne eskalacije, morali bismo reći da je to bio loš dan za desnicu u Nemačkoj. Jedan od „njihovih“ je ubio devetoro ljudi. Ali ne smemo da prihvatimo tu logiku; moramo prekinuti začarani krug.

Kada je počinilac musliman, desnica slavi jer se „levičarski samarićani“ sa svojom kulturom dobrodošlice mogu žigosati kao uvoznici terorista. Kada počinilac nije musliman ili zločin nema političku pozadinu, onda levica slavi, jer se desničarska islamofobija ponovo pokazala kao otrovna predrasuda. To je bolesna igra u kojoj sve što šteti mome protivniku, meni donosi korist. Ko se u političkim raspravama vodi tom maksimom na duži rok podriva osnove demokratije.

Veliko je iskušenje da najstrašnije događaje koristite za ubiranje jeftinih političkih poena. Tom iskušenju nisu podlegli samo članovi AfD. Posle napada u Ansbahu, političar vladajuće Hrišćansko-demokratske unije Frank Henkel je izjavio: “Izgleda da smo uvezli surove ljude, koji su spremni na varvarske zločine, kakve ova zemlja nikada nije imala.” To je pokrajinski ministar unutrašnjih poslova u Berlinu. On o ljudima govori kao o robi sa greškom, koju treba vratiti pošiljaocu. Istovremeno, on upozorava na mogućnost da tu temu instrumentaliziju ekstremni desničari, jer – samo bi on to trebalo da instrumentalizuje. Henkel će na jesen postati gradonačelnik Berlina.

Kada je reč o “varvarskim zločinima”, nama u Nemačkoj nisu potrebni stranci. Šta bi se dogodilo da je Andreas Lubitz, kopilot koji je u martu 2015. zakucao avion sa 150 putnika u planinu, imao neko muslimansko ime?

Verbalno naoružavanje mora da prestane. I to na svim stranama. Strpljenje građana Nemačke za pravnu državu u poslednjih nekoliko dana je dovedeno do tačke pucanja. Simptom: prezir prema ubici preteže nad potrebom za objašnjenjima. Čak i liberalni Süddeutsche Zeitung daje neuobičajeni savet: “ne treba da se bavimo motivima atentatora iz Ansbaha jer mu time samo odajemo počast”.

Ovaj argument treba shvatiti kao upozorenje: njime se najavljuje kraj demokratske rasprave. Na vrhuncu histerije nemačke jeseni, tadašnji kancelar Helmut Schmidt je smatrao “nekom vrstom prikrivene simpatije” uverenje građana “da i teroristi iz Frakcije crvene armije imaju političke zahteve”. Danas u Bildu novinar Julian Reichelt piše: “Teroristi ne zaslužuju da njima i njihovima delima priznajemo bilo koje motive izuzev megalomanske želje za smrću. Ako u to sumnjate na najboljem ste putu da pokažete razumevanje za terorizam.”

Ovde govore emocije, a to je uvek opasno, naročito kada je reč o bezbednosti.

Ko se još seća da je isti Helmut Schmidt u septembru 1977. od svojih savetnika zahtevao da “razmišljaju o nezamislivom” u vezi sa otetim predsednikom udruženja nemačkih poslodavaca Hannsa Martina Schleyera? Predlog broj šest na toj listi: ponovno uvođenje smrtne kazne. Ljude čije oslobođenje traže teroristi treba odmah ubiti. “Bez prava na žalbu.” Od ove sulude ideje nije bilo ništa. Međutim, njen predlagač je bio niko drugi do glavni nemački javni tužilac Kurt Rebmann.

Još jedan ili dva napada i ko zna, možda ćemo da sprovedemo njegov predlog. Ne bi trebalo da se osećamo previše bezbedni – od nas samih.

Spiegel, 28.07.2016.

Preveo Miroslav Marković

Peščanik.net, 29.07.2016.

TEMA – NAŠ TERORIZAM