Onamo, ‘namo, za brda ona, što reče kralj Nikola, stvari stoje nekako suviše dobro. Oseća se, međutim, određena napetost od one vrste koja nastupa kad stvari suviše dugo stoje suviše dobro. Kao da svi nešto očekuju i kontaju, sve praveći se da je sve u najboljem redu. To se ućutalo i razmišlja.

Reč je o političkoj budućnosti Mila Đukanovića: kao da je došao do tačke na kojoj pada odluka – povući se sada ili ostati na vlasti doveka, kao Josip Broz Tito. Najavljivao je Milo da bi možda mogao da razmisli o povlačenju iz politike, ali to je zvučalo nekako ‘nako. Ako trezveno razmotrimo tu situaciju, a zašto bi se Milo povlačio? Sve i da izgubi na izborima njegova je struktura moći i baza suviše jaka da bi sve krenulo nizbrdo; bio bi jaka i sledstveno tome poštovana opozicija.

Crna Gora je mala; svi se znaju, a mnogi su ako ne rođaci, ono bratstvenici. Politička podela, kažu pametni Crnogorci – a niko se u Crnu Goru ne razume bolje od njih – vazda je ista, mada su barjaci različiti. Imali smo bijelaše i zelenaše; pa Podgoričku skupštinu i zamalo građanski rat; pa četnike i partizane; pa titoiste i informbirovce; pa „foteljaše“ i „antibirokrate“; pa slobiste i đukanovićevce; i još sve to isto skoro u svaku kuću.

Kad se okanemo folklora i plemenske mitologije koja je ionako tek ukras i tema kafanskih podjebavanja, Crna Gora je začudo stabilna država još od 1997. kada su bombe praštale na mitinzima, a Slobo pretrpeo još jedan u nizu poraza, vojsci i Udbi uprkos. Proglašenje nezavisnosti došlo je posle svega toga nekako prirodno i jedino se Voja Koštunica od toga zaista potresao.

Ekonomija Crne Gore bez Jugoslavije i Srbije već je druga priča. Imali smo cigarete, pa nekretnine i sada turizam. To sa cigaretama znamo šta je bilo: zajednički državni posao one Slobove Miki Maus države SRJ. Duža je to priča, ali recimo samo da je taj period završen jednom za svagda 2001, kad je posao sa švercom duvana postao zaista nehigijenski. Šta se klepilo – klepilo se i svakom provodu dođe kraj. Glavni akteri shvatili su to relativno rano, poput Cana Subotića koji je imao relevantne informacije iznutra, iz središta Evropske unije. Milo, naizgled paradoksalno, nije krio ulogu Crne Gore u tome; naprotiv. Upitan jednom u Skupštini o cigaretama, izvadio je papire i strpljivo objasnio ekonomiku „tranzita“ cigareta. Poentirao je rekavši: „Eto odakle pare u budžetu za vaše pensije i plate“. Neko mu je iz opozicionih klupa dobacio „A jesi li se ugradio?“. Milo je ne trepnuvši odgovorio: „A ti ne bi?“. I šta sad? Šta da mu kažeš? Ništa ne uspeva kao uspeh, rekli bi Amerikanci. Tako su i sve te čuvene istrage o švercu cigareta polako na putu da uvenu. Ne zbog Milovog strašno važnog političkog značaja kao „faktora mira i stabilnosti“ ili državničkog imuniteta, nego zato što se stvorio konsenzus EU i velikih duvanskih multinacionala da se ta stvar polako prevaziđe kao nepraktična. Izgubljeni porezi i akcize na cigarete u zemljama EU nadoknaditi se ne mogu, pa sve i da Milo i Aco Đukanović prodaju sve šta imaju.

Zatim je došla najezda ruskih oligarha, brigadista i perača novca na veliko. Po prirodi stvari površina nekretnina u Crnoj Gori nije neograničena, sve i ako uračunamo vukojebine i planinčine u Brdima. Onda je došla finansijska kriza i od Boke, Herceg Novog, Budve, Petrovca i drugih mesta napravila ljudsku pustoš nalik na Dubrovnik u kome izvan sezone jedva da neko živi. Vlasnici skupih vila provedu mesec-dva i odu, a lokalno stanovništvo neka vidi šta će. Najbolji posao je biti čuvar bogataške vile van sezone.

A sada se već naveliko priča i o narkoticima. Počelo je to i pre ovog skandala oko Darka Šarića, da se razumemo. Sredozemlje i Jadran od nedavno postaju zgodna odredišta za pomorski transport kokaina. Albanija i Crna Gora su odmah preko puta jugoistočne Italije, a nevladine organizacije iz Pulje kao što je „Sacra corona unita“ već imaju debelo iskustvo sa cigaretama iz onog prethodnog zlatnog doba; gliser pun kokaina vredi koliko dvadeset glisera punih cigareta, ako ne i više. Iskušenje je veliko, jer su pare ogromne. Tu je sada Crna Gora pred možda najvažnijim ispitom. Zabrinjavaju rezerve koje okolne policijske, carinske i druge agencije pokazuju prema crnogorskim kolegama i to je nešto što bi Crna Gora morala da prevaziđe što pre, jer to ima značaja i za unutrašnji politički život. Tiče se to i Mila Đukanovića i njegove političke budućnosti, itekako. To je ona druga strana Milovog novčića: s jedne si strane nesporni Gospodar Crne Gore i Brda; ako jesi, hajde reši i te prekogranične kriminalce i onda si miran.

Negde na tim opisanim relacijama leži politička budućnost Crne Gore. Nije lako Milu Britvi, ali nije on ni glup, ni nesposoban ni trapav; naprotiv. Ako je do ovde dogurao, valjda će se snaći i ubuduće. Ali, to je već unutrašnja stvar jedne susedne prijateljske države.

 
Danas, 29.03.2010.

Peščanik.net, 29.03.2010.