Milan Beko blagoudostojio se da kaže koju o carstviju svome, i gle, sve što ima, i Luku, i „Novosti“ kupio je padajući ničice pred svakim paragrafom Zakona o privatizaciji. Luci „Beograd“ je svejedno, ali „Novosti“ su se našle u nebranom grožđu, Sveti Manjo je čuvao svetu tajnu, a sam tajenik odjedared se isprsio: „Jeste, ja sam vlasnik Novosti!“ Što su preneli mediji na svim srpskim meridijanima, a što je jedino u njegovim „Novostima“ objavljeno pod nostalgičnim naslovom „Odlaze najbolji“, izvučenim sa periferije intervjua datog devedesetdvojci, iako je naslov trebalo da bude baš obrnut „Dolaze najbolji“!
&
Nadahnuto naslovom „Kad jaganjci utihnu“ Ego Visokoblagorodie Viljem Montgomeri objavilo je knjigu „Kad ovacije utihnu“, iako ovacija barem u Beogradu nije nikad ni bilo, nema veze, uhvatio sam delić Ekselencijinog gostovanja kod srpskog domaćina Nenada Lj. Stefanovića (koji žitije i lik predsednika Milutinovića beše tako nakitio da je i sam gost bio prijatno iznenađen), bilo je reči o Bosni i ja čujem gosta „mi moramo ovo, mi moramo ono“, izvinite, Vaša ekselencijo, ali Vi ste sada niko i ništa te shodno tome ne da ne morate ništa nego biste od prvog lica množine morali bežati kao đavo od krsta, ni mi, koji smo građani Republike Srbije, ne treba da govorimo „mi moramo“, jer je Srbija samo susedna država – to sam pomislio gaseći televizor i sad ne znam je li dobri Neša gosta ispreskakao ili ga je dvorio kao Milutinovića.
Kad se pokojni „Retrovizor“ počeo pojavljivati i na sajtu B92 (mesto tvorbe mu beše TV) mogao se tekst naći u rubrici „Moj ugao“ gde je stajao rame uz rame sa esejima g. Montgomerija objavljivanim u mislim „Danasu“ (veleuprava dnevnika blagoodobrila je Devedesetdvojci da dela prenosi, što je ova savesno činila).
S kim si, onakav si, pomislio sam i uhvatio se u koštac sa štivom bivšeg ambasadora, avaj, nijednom ne imadoh snage da dođem do sredine, čitaj, Ljubomire, kako zamišljaš da Ekselencija na terasi u Cavtatu, dok ju nadleću avioni puni turista, čita tvoj uradak, a tebi Njezin tekst pada tako da se pitaš bi li to „Danas“ ili ma ko drugi objavljivao kad ne bi poticalo iz tako slavnog pera! Grešna mi duša, pomislio sam (bez etikecije, jer to je bilo u sebi): koliko te plaćaju za ovo i zar nemaš ti neki biznis nego živiš od pisane reči?!
Otkako se B92 i ja nesporazumno doduše ali rastadosmo ređe otvaram „Moj ugao“ i bio sam na dobrom putu da bivšeg ambasadora kome se ne ide natrag u Ameriku izručim zaboravu, neka ga tamo na Jadranu, kad ono, čovek izgustirao mediteransku klimu, možda i Hrvatsku kao takvu, i nastanio se kod nas, gde gostuje li gostuje, i gle, Republika Srpska i Dodik su mu prirasli za srce bezmalo kao DSS, možda si sve to mogao da naslutiš u ranim radovima Nj. Ekselencije, ali ne, ti si ih odbacio samo poradi toga što su ti dva ili tri teksta, a koja možda spadaju u legitimnu krizu žanra, bila neizrecivo dosadna.
&
Nade i molitve partijarha Srpske pravoslavne crkve da će se brat Artemije skrasiti gorko su se izjalovile, Sveta matera je neskrasivog sineka blagoraščinila, Antonić je zavapio da se na nas, povrh hiperinflacije, bombardovanja i pretvaranja naše zemlje u polukoloniju obrušilo i zlo nad zlima, raskol od koga se njegovo naučničko srce cepa a zbog kojeg tj. raskola naši neprijatelji likuju i zadovoljno trljaju ruke.
Potonje nije moja izmišljotina, „naši neprijatelji likuju i zadovoljno trljaju ruke“, to su kategorije i slike univerzitetskog radnika, pravnog naslednika sovjetskog i našeg partizanskog agitpropa. Neprijatelj, sa podočnjacima usled vekovnog nespavanja, seiri, slavi, nazdravlja našoj nesreći i propasti našoj, zaista, od same reči „raskol“ zar čoveka ne podilazi jeza? Raskol, od te imenice napravio je Fjodor Mihajlovič prezime mladića koji će ubiti babu procentšćicu a usput i još jednu nešto mlađu babušku koja uopšte nije bila krvopija.
Peščanik.net, 23.11.2010.