Kao što znamo, Ujedinjene nacije su osnovane da „spasu naredne generacije od ratnih strahota“. Ove reči mogu samo da izazovu duboko žaljenje, ako razmislimo šta smo uradili da ispunimo ovu težnju, iako je bilo nekih značajnih uspeha, naročito u Evropi.

Evropa je vekovima bila najnasilnija teritorija sveta, sa zločinačkim i pogubnim unutrašnjim sukobima. Tu se iskivala kultura rata koja je Evropljanima omogućila da pokore najveći deo sveta, šokirajući svoje žrtve, ljude koji nipošto nisu bili pacifisti, ali su ipak bili „zgroženi razornim besom evropskog ratovanja“, po rečima britanskoj vojnog istoričara Džefrija Parkera.

Ova kultura omogućila je Evropljanima i da u svojim pohodima nametnu ono što je Adam Smit nazivao „divljačkom nepravdom Evropljana“, sa Engleskom na čelu, što nije propustio da naglasi. Globalno osvajanje bilo je posebno užasno u takozvanoj „anglosferi“, Engleskoj i njenim tvorevinama, doseljeničko-kolonijalnim društvima gde su urođenička društva razarana, a narodi proterivani ili istrebljivani.

Ali od 1945, Evropa je interno postala najmirniji i dobrim delom najhumaniji region sveta – što je ujedno i izvor nekih njenih današnjih problema, ali ovu temu ću zasad ostaviti po strani.

U naučnim radovima, ova dramatična tranzicija često se pripisuje tezi o „demokratskom miru“: demokratske države međusobno ne ratuju. Ne treba smetnuti s uma, međutim, da su Evropljani na kraju shvatili da će, kada se sledeći put prepuste svojoj omiljenoj razonodi međusobnog klanja, igranka biti gotova. Civilizacija je razvila takvo destruktivno oružje koje se može upotrebiti samo protiv onih previše slabih da odgovore istom merom, što smo imali priliku da vidimo u godinama nakon Drugog svetskog rata.

Ova pretnja nije otklonjena. Američko-sovjetski sukobi toliko su bili blizu terminalnog nuklearnog rata da je o tome previše strašno i razmišljati. A pretnja nuklearnog rata i dalje je živa, na šta ću se kasnije kratko osvrnuti.

Možemo li nastaviti da makar ograničavamo ratne strahote? Jedan odgovor daju apsolutni pacifisti, uključujući i ljude koje poštujem, iako nikad nisam potpuno delio njihovo mišljenje. Malo ubedljivije stanovište, po mom mišljenju, jeste ono koje je zastupao pacifistički mislilac i aktivista Abraham Masti, jedna od najvećih ličnosti 20. veka u Americi, po mom mišljenju. On je to zvao „revolucionarnim pacifizmom“.

Masti je prezirao težnju za mirom bez pravde. Govorio je da čovek „mora biti revolucionar pre nego što postane pacifista“ – pri čemu je mislio da ljudi moraju prestati da se „tako lako mire sa zlom“, i da moraju „pošteno i adekvatno pristupiti tome što čini devedeset procenata našeg problema – nasilju na kojem se zasniva današnji sistem, i svom zlu, materijalnom i duhovnom, koje takav sistem nameće masama ljudi širom sveta“.

Ako to ne učinimo, govorio je on, „nešto je apsurdno, a možda i licemerno, u našoj zabrinutosti zbog onih preostalih deset posto nasilja koje vrše pobunjenici protiv ugnjetavanja“ – koliko god oni bili ogavni. Govorio je o najtežem problemu za tadašnje pacifiste: pitanju da li treba učestvovati u antifašističkom ratu.

Pišući o Mastiju pre 45 godina, citirao sam njegovo upozorenje da je „problem nakon rata – problem pobednika. On misli da je upravo dokazao da se rat i nasilje isplate. Ko će njega naučiti pameti?“ Ovo zapažanje bilo je više nego primereno u tom trenutku, dok su besneli ratovi u Indokini. A još više kasnije.

Saveznici nisu ušli u „dobri rat“, kako se on obično naziva, zbog užasnih zločina fašizma. Pre njihovog napada na zapadne sile, fašisti su uživali prilično blagonalon tretman, naročito onaj „impresivni gospodin iz Italije“, kako je Ruzvelt nazivao Musolinija.

Stejt department je čak i Hitlera smatrao „umerenim“ političarem, koji potiskuje ekstremiste sa levice i desnice. Britanci su bili još predusretljiviji, posebno oni iz poslovnog sveta. Ruzveltov blizak prijatelj Samner Vels preneo je predsedniku da Minhenski sporazum, koji je rasparčao Čehoslovačku, „predstavlja priliku za uspostavljanje novog svetskog poretka zasnovanog na pravdi i pravu“, gde bi umereni nacisti igrali vodeću ulogu.

Čak je u aprilu 1941. uticajni državnik Džordž Kenan, sa miroljubive strane posleratnog planerskog spektra, napisao iz svog konzulata u Berlinu da nemačke vođe ne žele da „drugi ljudi pate pod nemačkom vladavinom“, da „sa velikim nestrpljenjem žele da vide svoje nove podanike srećne pod njihovom zaštitom“, i da prave „značajne kompromise“ kako bi obezbedile dobar ishod.

Iako su do tada užasne činjenice o holokaustu bile dobro poznate, Nirnberški proces jedva da se njima bavio, i bio je fokusiran na agresiju, „najveći međunarodni zločin koji se od drugih zločina razlikuje po tome što sadrži akumulirano zlo“: Indokina, Irak, i brojne druge zemlje pružaju nam mnogo razloga za razmišljanje.

Strahotni zločini japanskog fašizma bili su praktično ignorisani u posleratnim mirovnim sporazumima. Japanska agresija počela je pre tačno 80 godina, insceniranim Mukdenskim incidentom, ali za Zapad, počela je deset godina kasnije, napadom na vojne baze na dva američka poseda.

Indija i druge azijske zemlje odbile su da prisustvuju Mirovnoj konferenciji u San Francisku 1951. godine, zbog izostavljanja japanskih zločina u Aziji – i zbog otvaranja velike američke vojne baze u pokorenoj Okinavi, koje su još uvek tamo, uprkos energičnom protivljenju stanovništva.

Treba se prisetiti nekih činjenica o napadu na Perl Harbor. Jedna je reakcija istoričara i Kenedijevog savetnika Artua Šlezingera na bombardovanje Bagdada u martu 2003. Pozvao se na Ruzveltove reči, kada je Japan bombardovao Perl Harbor na „dan koji će ostati sramotan“. „Danas smo mi, Amerikanci, ti koji će živeti u sramoti“, pisao je Šlezinger, dok je naša vlada ponavljala politiku imperijalnog Japana. Ovakva razmišljanja jedva da su spomenuta u javnosti, i ubrzo su potisnuta. Nisam pronašao da je iko pohvalio ovaj principijelni stav kada je Šlezinger umro nekoliko godina kasnije.

Ako odemo nekoliko koraka dalje od ove Šlezingerove lamentacije, možemo mnogo naučiti o sebi. Po današnjim standardima, japanski napad bi bio opravdan, pa čak i hvale vredan. Na kraju, Japan je sledio onu toliko hvaljenu doktrinu anticipirane samoodbrane kada je bombardovao vojne baze na Havajima i Filipinima, praktično američkim kolonijama, sa razlozima mnogo ubedljivijim od svega što su Buš i Bler uspeli da izmisle kada su 2003. posegnuli za politikom imperijalnog Japana.

Japanski čelnici vrlo dobro su znali da sa fabričkih traka Boinga silaze bombarderi B-17, i mogli su da pročitaju u američkoj štampi da će ove mašine za ubijanje moći da sagore Tokio, „grad od pirinčanog papira i drvenih kuća“. U novembru 1940, plan da se „bombarduju Tokio i drugi veliki gradovi“ egzaltirano je prihvatio državni sekretar Kordel Hal. Ruzvelt je bio „prosto oduševljen“ planovima da se „industrijsko srce Imperije spali bacanjem zapaljivih bombi na one uzavrele drvene mravinjake Honšu i Kjušu“, kako ih je opisao autor planova, komandant ratnog vazduhoplovstva general Čenolt.

Do jula 1941, avijacija je u tom cilju prevozila bombardere B-17 na Daleki istok, raspoređujući polovinu svih velikih bombardera na ovaj region. Oni će se upotrebiti, ako bude bilo potrebe, „da se japanski papirni gradovi zapale“, kako je najavio Ruzveltov glavni vojni savetnik, general Džordž Maršal, na konferenciji za novinare tri nedelje pre Perl Harbora. Četiri dana kasnije, dopisnik New York Timesa, Artur Krok, napisao je da Amerika pravi planove za bombardovanje Japana iz sibirskih i filipinskih baza, gde je vazduhoplovstvo dopremalo zapaljive bombe namenjene civilnim metama. Amerika je znala iz dešifrovanih poruka da je Japan svesan ovih planova.

Istorija nam daje mnoge dokaze u prilog Mastijevom zaključku da je „problem nakon rata pobednik, koji misli da je upravo dokazao da se rat i nasilje isplate“. A pravi odgovor na Mastijevo pitanje „Ko će njega naučiti pameti?“, mogu dati samo domaća stanovništva, ako prihvate elementarne moralne principe.

Čak i najneupitniji od ovih principa mogao bi imati veliki uticaj na okončanje nepravdi i ratova. Uzmimo princip univerzalnosti, možda najelementarniji moralni princip: na sebe primenjujemo iste one standarde koje primenjujemo na ostale, ako ne i strože. Ovaj princip je univerzalan, ili skoro univerzalan, na tri načina: može se pronaći u nekom obliku u svakom moralnom kodeksu, univerzalno je prihvaćen na rečima, i konstantno se odbija u praksi. Činjenice su jednostavne, i trebalo bi da nas zabrinu.

Iz tog principa izvodi se jednostavan zaključak: trebalo bi da raspodelimo energiju u onoj meri u kojoj možemo uticati na ishod, što je obično slučaj kada delimo odgovornost. Ovo uzimamo zdravo za gotovo kada se radi o neprijateljima. Nikoga ne zanima da li se iranski intelektualci pridružuju tamošnjoj vladajućoj klasi u osudi izraelskih ili američkih zločina. Ne, nas interesuje šta imaju da kažu o svojoj državi. Po istim kriterijumima ocenjivali smo i sovjetske disidente.

Naravno, reakcija nije takva unutar njihovih društava. Tamo se disidenti kvalifikuju kao „antisovjeti“ ili poklonici Velikog Satane, kao što se njihovi pandani ovde osuđuju kao „antiamerikanci“ ili obožavaoci današnjeg zvaničnog neprijatelja. I naravno, kazna za one koji se pridržavaju elementarnih moralnih principa može da bude stroga, u zavisnosti od prirode društva.

Na primer, u Čehoslovačkoj pod sovjetskom kontrolom, Vaclav Havel je zatvaran. U isto vreme, u El Salvadoru pod američkom kontrolom, Havelovi pandani su streljani. To je uradio elitni bataljon, koji tek što se vratio sa obuke u Školi specijalnog ratovanja Džon. F. Kenedi u Severnoj Karolini, postupajući po naređenju Vrhovne komande, koja je održavala intimne odnose sa Vašingtonom. Svi znamo za Havela i poštujemo ga zbog njegovog hrabrog otpora, ali ko može makar da navede imena vodećih latinoameričkih intelektualaca, jezuitskih sveštenika, koji su dodati na dugugački krvavi spisak brigade Atlakatl ubrzo nakon rušenja Berlinskog zida – zajedno sa njihovom kućepaziteljkom i njenom ćerkom, jer je naređenje glasilo da ne sme biti živih svedoka?

Pre nego što čujemo da su to samo izuzeci, treba da se podsetimo jednog podatka iz latinoameričkih studija, koji je ponovio istoričar Don Koutsvort u nedavno objavljenoj Kembridžovoj istoriji Hladnog rata. Od 1960. do „rušenja Sovjetskog saveza devedesetih, broj političkih zatvorenika, žrtava torture, i streljanih nenasilnih disidenata u Latinskoj Americi uveliko je premašivao njihov broj u Sovjetskom Savezu i njegovim istočnoevropskim satelitima“. Među ubijenima je bilo mnogo verskih mučenika, a te masovne pokolje je uporno podržavao ili inicirao Vašington. Godina 1960. je vrlo značajna, iz razloga koji bi trebalo da znamo, ali neću sada o tome.

Na Zapadu, sve je ovo „nestalo“, da se poslužimo terminologijom naših latinoameričkih žrtava. Nažalost, u pitanju su trajne odlike jedne intelektualne i moralne kulture, čije tragove možemo da pronađemo i u najranijoj zabeleženoj istoriji. Mislim da one dobro ističu Mastijevu osudu.

Ako mislimo da ikad dostignemo ideale u koje se toliko zaklinjemo, i da se približimo ispunjenju prvobitnog sna Ujedinjenih nacija, trebalo bi dobro da razmislimo o ključnim izborima koji su napravljeni, i koji se još uvek svakodnevno prave, ne zaboravljajući „nasilje na kojem se zasniva današnji sistem, i svo zlo, materijalno i duhovno, koje takav sistem nameće masama ljudi širom sveta“. Među ovim masama je i 6 miliona dece koja svake godine umiru zbog nedostatka jednostavnih medicinskih procedura koje bi bogate države mogle da obezbede po ceni statističke greške u svom budžetu. I milijardu ljudi na ivici gladi ili još gore, kojima se ipak može pomoći.

Isto tako, ne bi trebalo da zaboravimo da je naše bogatstvo u velikoj meri rezultat tuđe tragedije. Ovo je dramatično očigledno u Anglosferi. Ja živim u jednom prijatnom predgrađu Bostona. Ljudi koji su nekad tamo živeli postali su žrtve „potpunog istrebljenja svih Indijanaca u najnaseljenijim oblastima Unije“, na način „destruktivniji po indijanske urođenike od onog koji su na njih primenili osvajači Meksika i Perua“ – kako glasi ocena prvog ratnog sekretara novooslobođenih kolonija, generala Henrija Noksa.

Doživeli su sudbinu „one sirote rase američkih starosedelaca, koje istrebljujemo sa tako bezdušnim i perfidnim nečoveštvom… što je jedan od najgnusnijih grehova ove nacije, za koji će nam, uveren sam, Bog jednog dana suditi“ – rekao je veliki strateg Džon Kvinsi Adams, intelektualni tvorac Sudbinskog proglasa i Monroove doktrine, mnogo godina nakon što je i sam znatno doprineo ovim gnusnim grehovima. Australijanci bi lako mogli da se prisete svojih primera.

Kakva god bila božja osuda, Adams je nije očekivao od ljudi. Spomenimo samo nekoliko skorijih primera, iz dvaju, pretpostavljam, najcenjenijih levo-liberalnih intelektualnih žurnala u Anglosferi, New York Review of Books i London Review of Books.

U ovom prvom, jedan istaknuti komentator nedavno je preneo nešto što je naučio čitajući dela „herojskog istoričara“ Edmunda Morgana: naime, kada su Kolumbo i prvi istraživači ovde stigli, „pronašli su kontinentalnu prazninu, jedva naseljenu narodom lovaca i stočara… U beskrajnom i neiskvarenom svetu koji se prostirao od tropske džungle do ledenog severa, možda je bilo jedva nešto više od milion stanovnika.“

Ovaj proračun je pogrešan za nekoliko desetina miliona, a u „praznini“ je bilo naprednih civilizacija, što je već decenijama vrlo dobro poznato onima koji hoće da znaju. Na ovaj zaista kolosalni primer poricanja genocida nije objavljeno nijedno reagovanje. U drugom, londonskom žurnalu, jedan poznati istoričar uzgred je spomenuo „zlostavljanje američkih starosedelaca“, što opet nije izazvalo nijedan komentar. Teško da bismo prihvatili izraz „zlostavljanje“ za uporedive, pa čak i manje zločine naših neprijatelja.

Priznavanje gnusnih zločina od kojih smo imali ogromne koristi predstavljalo bi dobar početak, nakon vekovnog poricanja, ali možemo ići i dalje. Jedno od najvećih plemena tamo gde ja živim bilo je pleme Vampanoag, koje još uvek ima mali rezervat nedaleko odatle. Njihov jezik je davno iščezao. Ali u neverovatnom primeru naučnog rada, taj jezik je rekonstruisan iz misionarskih tekstova i uporedivih materijala, i sada ima svog prvog maternjeg govornika u poslednjih 100 godina, ćerku Dženi Litl Dou, koja je i sama tečno progovorila ovaj jezik.

Ona je nekadašnja studentkinja MIT, koja je sarađivala sa mojim pokojnim prijateljem i kolegom Kenetom Hejlom, jednim od najvećih lingvista savremenog doba. Među njegovim brojnim uspesima bila je i uloga koju je imao u osnivanju studija aboridžinskih jezika Australije. Bio je i vrlo efikasan u odbrani prava starosedelaca, kao i predani mirovni i pravni aktivista. Uspeo je da naš odsek na MIT pretvori u centar za proučavanje urođeničkih jezika i aktivnu odbranu prava starosedelaca u zemljama zapadne hemisfere i šire.

Oživljavanje vampanoag jezika preporodilo je pleme. Jezik nije samo zbir zvukova i reči. To je spremište kulture, istorije, tradicija, čitave bogate teksture ljudskog života i društva. Gubitak jezika nije samo ozbiljan udarac za jednu zajednicu, već i za sve one koji pokušavaju da nešto nauče o prirodi ljudskih bića, njihovim dometima i dostignućima, i naravno, ozbiljan gubitak za one koji se bave raznolikošću i uniformnošću ljudskih jezika, suštinski važnih činilaca viših mentalnih sposobnosti. Slične stvari možemo činiti i dalje, i to je vrlo parcijalan ali značajan gest pokajanja za gnusne grehove na kojima se temelje naše bogatstvo i naša moć.

Budući da obeležavamo godišnjice, poput japanskih napada pre 70 godina, ima nekoliko značajnih koje padaju otprilike sada, sa poukama koje mogu poslužiti i prosvetljenju i delovanju. Pomenuću samo nekolicinu.

Zapad je upravo obeležio desetu godišnjicu septembarskih terorističkih napada, i onoga što se tada, ali više ne, nazivalo „veličanstvenom invazijom“ na Avganistan, za kojom će ubrzo uslediti još veličanstvenija invazija na Irak. Delimična katarza ovog jedanaestog septembra dostignuta je ubistvom prvoosumnjičenog, Osame bin Ladena, od strane američkih komandosa koji su ušli u Pakistan, uhvatili ga i ubili, i zatim bacili leš bez prethodno izvršene autopsije.

Kažem „prvoosumnjičeni“, jer pamtim drevnu ali davno napuštenu doktrinu o „presumpciji nevinosti“. U aktuelnom izdanju jednog poznatog akademskog žurnala o međunarodnim odnosima, ima nekoliko rasprava o nirnberškom suđenju nekima od najgorih kriminalaca u istoriji.

Tamo možemo pročitati da je „odluka Amerike da krivično goni, umesto da vrši brutalnu osvetu, predstavljala pobedu američke tradicije prava, a naročito američke vrste legalizma: kažnjavaju se samo oni čija se krivica dokaže na poštenom suđenju i uz sve proceduralne zaštite“. Ovaj žurnal je izašao upravo u vreme proslave napuštanja ovog principa na dramatičan način, dok se globalna kampanja ubijanja osumnjičenih, i neizbežne „kolateralne štete“, nastavlja uz veliko odobravanje.

Ali to odobravanje nipošto nije i opšte. Najveći dnevni list u Pakistanu nedavno je objavio rezultate istraživanja efekata bombardovanja bespilotnim letelicama, i drugih vrsta američkog terora. Rezultat je da „oko 80 posto žitelja [plemenskih regija] južnog i severnog Vaziristana ima mentalne posledice, dok će 60 posto stanovnika Pešavara uskoro psihološki oboleti ako se ovi problemi smesta ne reše“, uz upozorenje da je u pitanju „opstanak naše mlade generacije“.

Delimično iz ovih razloga, mržnja prema Americi dostigla je fenomenalni nivo, a nakon ubistva Bin Ladena dodatno je porasla. Jedna od posledica je otvaranje vatre preko granice na baze okupatorske američke vojske u Avganistanu – što je izazvalo oštru osudu Pakistana jer ne sarađuje u američkom ratu, kome se ogromna većina Pakistanaca protivi, držeći se iste pozicije koju su zastupali u vreme ruske okupacije Avganistana. Takav stav je tada podržavan, a sada se osuđuje.

Stručna literatura, pa čak i američka ambasada u Islamabadu, upozoravaju da pritisci na Pakistan da se priključi američkoj invaziji i američkim napadima u samom Pakistanu „destabilizuju i radikalizuju Pakistan, stvarajući rizik geopolitičke katastrofe za SAD – i čitav svet – koje bi zasenile bilo šta što bi moglo da se desi u Avganistanu“ – po rečima britanskog vojnog analitičara i stručnjaka za Pakistan, Anatola Livena.

Ubistvom Bin Ladena ovaj rizik je znatno uvećan, iako se to ignoriše u sveopštoj euforiji aplaudiranja egzekucijama osumnjičenih. Američki komandosi imali su naređenje da, ako bude potrebno, pruže oružani otpor pri izlasku iz zemlje. Sigurno bi imali i podršku iz vazduha, ako ne i više, a u tom slučaju bi moglo da dođe do većeg sukoba sa pakistanskom vojskom, jedinom stabilnom institucijom u Pakistanu, duboko posvećenom odbrani državnog suvereniteta.

Pakistan poseduje ogroman nuklearni arsenal, koji raste brže od svih ostalih na svetu. Čitav sistem je pun radikalnih islamista, produkata snažne američko-saudijske podrške najgorem pakistanskom diktatoru Ziji ul-Haku, i njegovom programu radikalne islamizacije. Ovaj program i pakistansko nuklearno naoružanje čine ostavštinu Ronalda Regana. Obama je sada tome dodao i rizik nuklearnih eksplozija u Londonu i Njujorku, ako nuklearni materijali padnu u ruke džihadista, od čega se razumno strahuje – to je jedan od brojnih primera konstantne pretnje nuklearnog naoružanja.

Ubistvo Bin Ladena imalo je i zvaničan naziv: „Operacija Džeronimo“. To je izazvalo pravi skandal u Meksiku, a protestovali su i ostaci starosedelačkog stanovništva u SAD. Ali drugde je malo ko razumeo značaj identifikovanja Bin Ladena sa junačkim poglavicom Apača, koji je vodio pokret otpora protiv okupatora, želeći da spase svoj narod sudbine „one sirote rase“ kako ju je Džon Kvinsi Adams tako elokventno opisao. Imperijalni mentalitet je toliko duboko ukorenjen da se ovakve stvari jednostavno ne prepoznaju.

Bilo je i nekih kritika Operacije Džeronimo – sporni su bili naziv, način izvršenja i njene implikacije. Ove kritike su izazvale žestoke osude, od kojih većina ne zavređuje komentar, iako su neke poučne. Najinteresantnija je bila kritika uglednog levo-liberalno orijentisanog komentatora Merjua Iglesijasa.

On je strpljivo objasnio da je „jedna od glavnih funkcija međunarodnog institucionalnog poretka da precizno legitimiše upotrebu ubojite vojne tehnike od strane zapadnih sila“, pa je stoga „neverovatno naivno“ sugerisati da bi SAD trebalo da poštuju međunarodno pravo ili druge uslove koje inače namećemo nemoćnima. Ove reči ne predstavljaju kritiku, već aplauz; dakle, mogu se upućivati isključivo taktičke zamerke ako SAD napadnu druge zemlje, nekontrolisano ubijaju i uništavaju, lišavaju života osumnjičene kako im volja, ili na neki drugi način ispunjavaju svoje obaveze prema čovečanstvu. Ako žrtve ovo doživljavaju malo drugačije, to samo otkriva njihovu moralnu i intelektualnu zaostalost. A malobrojni zapadni kritičari koji ne razumeju ove suštinske istine mogu se okarakterisati kao „blesavi“, objašnjava Iglesijas – uzgred, misleći na mene, i ovde ja rado priznajem svoju krivicu.

Ako se vratimo unazad jednu deceniju, u 2001. godinu, od prvog trenutka bilo je jasno da „veličanstvenija invazija“ može biti sve samo ne veličanstvena. Ona je pokrenuta sa razumevanjem da će možda gurnuti nekoliko miliona Avganistanaca preko ivice gladi, pa je bombardovanje dočekano oštrim osudama humanitarnih agencija, koje su bile primorane da prekinu rad, iako je od njih zavisilo preživljavanje pet miliona Avganistanaca.

Srećom, nije došlo do najgoreg, ali samo moralni slepci ne mogu da shvate da se delovanje procenjuje prema očekivanim posledicama, a ne onima koje se zaista dogode. Invazija na Avganistan nije pokrenuta u cilju svrgavanja brutalnog talibanskog režima, kao što se kasnije tvrdilo. To je bila naknadna ideja, spomenuta tri nedelje nakon početka bombardovanja. Navedeni razlog bio je da talibani nisu želeli da isporuče Bin Ladena bez dokaza, koje je Amerika odbila da dostavi – kako smo kasnije saznali, zato što ih praktično nije ni imala, a zapravo još uvek ima vrlo malo onih koji bi se održali na nezavisnom sudu, iako se Bin Ladenova odgovornost teško može dovesti u sumnju.

Zapravo, talibani su davali neke signale da su spremni na izručenje, a kasnije smo saznali da je bilo i drugih mogućnosti, ali sve su one odbačene zarad nasilja, koje je od tada raskomadalo zemlju. Prema podacima UN, nasilje je ove godine dostiglo najviši nivo u ovoj deceniji, i nema indicija da će se stanje popraviti.

Vrlo je ozbiljno pitanje, koje se retko postavlja, da li je bilo alternativa nasilju. Snažni dokazi govore da jeste. Septembarski napad bio je oštro osuđen unutar džihadskog pokreta, i bilo je dobrih prilika da se pokret podeli i da se Al Kaida izoluje. Umesto toga, Vašington i London odabrali su da slede scenario koji je zacrtao Bin Laden, što je osnažilo njegovu tvrdnju da Zapad napada islam, i tako su izazvani novi talasi terora.

Visokopozicionirani analitičar CIA, Majkl Šojer, zadužen za praćenje Osame bin Ladena od 1996, smesta je upozorio, a od tada stalno ponavljao, da su „SAD i dalje jedini Bin Ladenov nezamenjivi saveznik“.

Ovo su neke logične posledice ignorisanja Mastijevog upozorenja, i poenta njegovog revolucionarnog pacifizma, koji bi trebalo da nas uputi na promišljanje nedaća koje vode nasilju, a ukoliko su one legitimne, kao što često jesu, do njihovog ublažavanja. Kada se savet prihvati, može se doći do rešenja. Dobar primer je skorije iskustvo Britanije u Severnoj Irskoj. London je godinama odgovarao na terorizam IRA-e još većim nasiljem, ubrzavajući tako začarani krug, koji je dostigao krvavi vrhunac. Kada je umesto toga vlada počela da se bavi rešavanjem zahteva, nasilje je posustalo i terorizam je nestao. Bio sam u Belfastu 1993, kada je taj grad bio prava ratna zona, a prošle godine sam tamo video samo tenzije, ništa neobičnije od onih u mnogim drugim gradovima sveta.

Može se još mnogo toga reći o jedanaestom septembru i njegovim posledicama, ali ne bih da završim a da ne pomenem još neke godišnjice. Otprilike u ovo vreme navršava se 50 godina otkad je predsednik Kenedi odlučio da ubrza eskalaciju sukoba u Južnom Vijetnamu, od opake represije, koja je odnela desetine hiljada života i na kraju izazvala reakciju koju klijentelistički režim u Sajgonu nije mogao da kontroliše, do potpune američke invazije: bombardovanja, korišćenja napalma, hemijskog ratovanja koje je ubrzo obuhvatilo i uništavanje useva da bi se pokret otpora lišio hrane, i slanja miliona Južnovijetnamaca praktično u koncentracione logore, da bi ih se „zaštitilo“ od gerilaca koje su oni, po sopstvenom priznanju, podržavali.

Nemamo dovoljno vremena da govorimo o onome što je usledilo, a ne bi trebalo ni da bude potrebe. Ratovi su ojadili tri države, uz milionske žrtve, ne ubrajajući unesrećene žrtve strahovitih hemijskih napada, uključujući i bebe koje se danas rađaju.

Bilo je nekoliko ljudi sa strane koji su protestovali – „divljaci sa margina“ kako ih je krstio Kenedijev i Džonsonov savetnik za nacionalnu bezbednost, MekDžorž Bandi, bivši dekan na Harvardu. Kada je sam opstanak Južnog Vijetnama doveden u pitanje, narodni protesti su ojačali. Pred kraj rata 1975, oko 70% stanovništva smatralo je da je rat „suštinski naopak i nemoralan“, a ne „greška“. Ovaj procenat se nije menjao ni u narednim merenjima, dokle god se pitanje postavljalo u anketama. U zanimljivom kontrastu, na disidentskoj strani velikih medija, rat je opisivan kao „greška“, jer naši plemeniti ciljevi nisu mogli biti ispunjeni po prihvatljivoj ceni.

Druga godišnjica koje se valja prisetiti danas jeste masakr na groblju Santa Kruz u Diliju pre samo 20 godina, najpoznatiji od mnogih zločina tokom indonežanske invazije i aneksije Istočnog Timora. Australija se pridružila SAD u formalnom priznavanju indonežanske okupacije, nakon praktično genocidne invazije. Američki Stejt department objasnio je kongresu 1982. da Vašington priznaje i indonežansku okupaciju i „Demokratsku Kampučiju“ Crvenih Kmera. Opravdanje je bili da su Crveni Kmeri „za narod Istočnog Timora nesumnjivo legitimniji predstavnici kambodžanskog naroda nego što su to „fretilinci“ (Frente Revolucionária de Timor-Leste Independente)“, jer u Kambodži „ovaj kontinuitet traje od samog početka“ tj. od 1975, kad su Crveni Kmeri preuzeli vlast.

Mediji i komentatori bili su dovoljno predusretljivi i dozvolili da ovo prođe u tišini, što nije mala stvar.

Nekoliko meseci pre masakra na groblju Santa Kruz, ministar spoljnih poslova Australije, Garet Evans, dao je onu čuvenu izjavu kojom je opravdao kriminalnu invaziju i aneksiju jer „svet je prilično nekorektno mesto… puno… primera prisvajanja silom“, pa tako možemo da okrenemo glavu dok se strahoviti zločini odvijaju uz snažnu podršku zapadnih sila. Ne baš da okrenemo glavu, jer je u to vreme Evans učestvovao u pregovorima o pljački jedinog resursa Istočnog Timora, sa svojim drugom Alijem Alatasom, ministrom spoljnih poslova Indonezije, iz čega je proizašao verovatno jedini zvanični dokument na zapadu koji priznaje Istočni Timor kao region Indonezije.

Godinama kasnije, Evans je izjavio: „apsolutno odbijam bilo kakvu ideju da snosimo ikakvu krivicu, moralnu ili neku drugu, za našu poziciju u odnosima Indonezije i Istočnog Timora“ – a taj stav mogu prihvatiti, pa čak i poštovati, oni koji iz sukoba izađu kao pobednici. U Americi i Britaniji, ovo pitanje se čak ni ne postavlja u pristojnom društvu.

Treba biti pošten i dodati da je veliki deo australijskog stanovništva, i australijskih medija, bio posvećen razotkrivanju i osudi ovih zločina, koji spadaju među najgore u proteklih pola veka. A 1999, kada su zločini ponovo eskalirali, odigrali su značajnu ulogu u ubeđivanju američkog predsednika Klintona da u septembru obavesti indonežanske generale da je igranka završena, nakon čega su se oni smesta povukli i dozvolili ulazak mirovnih snaga predvođenih Australijom.

Ima nekih pouka i za javnost. Klintonova naređenja mogla su biti izdata u bilo kom trenutku u prethodnih 25 godina, što bi prekinulo zločine. I sam Klinton ih je mogao izdati četiri godine ranije, u oktobru 1995, kada je general Suharto dočekan u Vašingtonu kao „naš čovek“. Ista naređenja mogla su biti izdata i 20 godina pre toga, kad je Henri Kisindžer dao „zeleno svetlo“ za indonežansku invaziju, a ambasador u UN, Danijel Patrik Mojnahan, govorio da se ponosi jer je „potpuno onesposobio“ Ujedinjene nacije da donesu bilo kakve mere za sprečavanje indonežanske invazije – kasnije je dizan u nebesa kao hrabri branitelj međunarodnog prava.

Teško da možemo pronaći bolniju ilustraciju posledica neprihvatanja Mastijeve pouke. Treba dodati da su u sramotnom primeru podilaženja vlastima, neki ugledni zapadni intelektualci tako nisko pali da ovu skarednu istoriju opisuju kao veličanstvenu ilustraciju humanitarnog načela „prava na zaštitu“.

U skladu sa Mastijevim „revolucionarnim pacifizmom“, Mirovna fondacija Sidneja uvek je uz pravdu isticala i mir. Zahtev za pravdom može ostati neuslišen dugo posle proglašenja mira. Masakr na groblju Santa Kruz pre 20 godina predstavlja dobar primer. Godinu dana nakon masakra, Ujedinjene nacije usvojile su Deklaraciju o zaštiti osoba od prisilnog nestanka, u kojoj se navodi da će se „dela koja čine prisilni nestanak tretirati kao tekući zločin dokle god počinioci prikrivaju sudbinu i lokaciju nestalih osoba i dok ove činjenice ostaju nerazjašnjene“.

Dakle, masakr je tekući zločin: sudbina nestalih je nepoznata, počinioci nisu privedeni pravdi, među njima i oni koji još uvek skrivaju zločine saučesništva i sudelovanja. To je samo jedan pokazatelj koliko nas dug put čeka do dostizanja nekog pristojnog nivoa civilizovanog ponašanja.

 
Govor na dodeli Sidnejske nagrade za mir, 02.11.2011.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 12.11.2011.