Neko je odlučio da dokaže da je Čarli Kirk u pravu. Tokom javnog nastupa u okviru turneje po koledžima, u Kirka je ispaljen metak i ubijen je. Nakon dva dana potrage, priveden je jedan osumnjičeni. Turneja u okviru koje je Kirk na kampusima koledža postavljao svoj čuveni štand na kome je velikim slovima napisano „Dokažite da nisam u pravu“ gde je one koji se ne slažu sa njegovim stavovima izazivao da ga ubede u suprotno. U trenutku smrti vodio je „debatu“ o oružanom nasilju. Dve godine pre ubistva, stav o oružanom nasilju Kirk je sažeo na sledeći način: „Nikada nećete živeti u društvu naoružanih građana gde neće biti smrti izazvanih vatrenim oružjem. To je budalaština. Ali mislim da je vredno toga. Mislim da je vredno, na žalost, platiti cenu određenog broja smrti izazvanih vatrenim oružjem svake godine kako bismo imali Drugi amandman. To je racionalno.“ Za ovu godinu, i Kirk je platio tu cenu. Možda njegova supruga i deca, roditelji, prijatelji, smatraju da je to prihvatljiva cena za očuvanje Drugog amandmana. Možda i ne. Možda bi i Kirk sada, da može, revidirao taj stav.
Influenseri s desna
Čarli Kirk je bio poznati desničarski influenser. Sa svega 18 godina osnovao je Turning point USA, nevladinu organizaciju sa ciljem promovisanja konzervativnih ideja među mladima, odnosno u srednjim školama, na koledžima i univerzitetima. Osnivanje te organizacije tipična je američka desničarska priča. Oduševljen govorom koji je Kirk, kao srednjoškolac, održao na jednom od univerziteta u Čikagu, marketinški preduzetnik u penziji Bil Montgomeri predložio mu je da kad završi srednju školu ne upisuje fakultet, već da se posveti aktivizmu. Mesec dana nakon završetka srednje škole, uz pomoć Montgomerija, Kirk osniva Turning point USA.
Kao i kod izmišljenih priča o milijarderima koji su milijarderske poslove započeli u garaži sa svojih deset prstiju (Ilon Mask, Džef Bezos, Bil Gejts, Mark Zakerberg) gde je istina bliža tome da su na početku imali samo dve stvari – san i par miliona dolara koje su im dali roditelji, tako i mali Čarli. Imao je oratorske sposobnosti i podršku bogatog desničara sa još bogatijim prijateljima. Najvažnije od svega, Kirk je zastupao ideje koje odgovaraju ljudima sa parama.
Američki izbori 2024. godine pokazali su sav uticaj društvenih mreža na politiku. Prema istraživanjima, nešto više od polovine odraslih osoba (54%) društvene mreže koristi kao primarni izvor informacija. Kampanja Kamale Haris je potrošila više para na društvene mreže od Trampove kampanje. Uprkos tome, izgubila je upravo na tom polju. Razlog je više nego jednostavan – ne goji se prase pred Božić. Demokratska stranka, liberalne, centralne i leve struje ne ulažu u razvoj influensera. Oni očekuju da influenseri koji podržavaju stavove bliske njihovoj politici sami razviju svoje kanale, napišu neki ček u predizbornoj kampanji i da uživaju u pobedi. Međutim, razvoj kanala (bilo na YouTubeu, TikToku ili Instagramu) zahteva vreme i dosta novca.
Gde je levičarski Čarli Kirk?
Nikada neće biti levičarskog Čarli Kirka. Dva su problema koja to sprečavaju. Prvi problem su finansije. Ljudi sa parama sigurno neće uložiti u razvoj kanala sa koga će se mladima slati poruka da ljudi treba da budu jednaki i da je neophodna redistribucija bogatstva. Neće valjda ulagati u pobunu protiv sebe samih. Ako neko od levičara uspe da se probije, nailazi na nepremostivu prepreku. Vlasnici društvenih mreža su najčešće ljudi sa parama koje srce i novčanici vuku desno. Svoju moć koriste kako bi za sebe obezbedili još više moći i još više para. Možda neće otvoreno zabraniti pojedince ili kanale, ali će stvoriti atmosferu u kojoj je njihov opstanak nemoguć.
Najbolji primer je tviter (odbijam da koristim bilo koje drugo ime za tu društvenu mrežu). Ilon Mask, najbogatiji čovek na svetu, kupio je tviter 2022. godine pod izgovorom da želi da ga pretvori u „digitalni gradski trg gde bi se slobodno vodile debate o budućnosti čovečanstva“. U tom trenutku Mask je možda bio i najzapaženiji tviteraš. Glavna primedba koju je imao je bila vezana za slobodu govora. Pretpostavke da će vratiti nalog Donaldu Trampu (ukinut nakon podsticanja na nasilje januara 2021. godine) obistinile su se nekoliko meseci nakon kupovine. Od 2022. godine nalozi na tviteru su ukidani samo zato što se nisu slagali sa Maskom. Digitalni trg njegovih snova je onaj na kome se svi slažu sa njim i svi ga hvale, i na kome samo on ima moć da izbaci sve ostale (ukoliko mu zasmetaju).
Drugi problem je moć mimova. Desničarima nije problem da zastupaju ekstremne stavove, izazivaju ekstremne reakcije protivnika, htedoh reći sagovornika, lažu i ponašaju se neprimereno. Od takvog materijala lako je napraviti mim koji se još lakše proširi društvenim mrežama. Kontekst nije bitan; bitan je mim.
Kirkov „Dokažite da nisam u pravu“ odličan je primer dominantnog desničarskog političkog narativa na internetu (takođe pogledati Surrounded kanal na Youtubeu). Kirk u debatu ne ulazi sa dobrom namerom, što bi podrazumevalo prezentovanje argumenata, pažljivo slušanje i promišljanje o argumentima druge strane i možda promenu mišljenja pred jačim argumentom. On poziva na svađu. Služi se svim mogućim trikovima kako bi doveo protivnika, htedoh reći sagovornika, u stanje uzrujanosti i besa. U takvom stanju nema mesta argumentima. U takvom stanju sve postaje mim. Mim se širi i mim postaje istina. Mirne, argumentovane i produktivne debate nemaju šansu u takvom okruženju.
Paradoks tolerancije
Američki zamenik državnog sekretara Kristofer Landau zapretio je da bi država mogla da pokrene akciju protiv stranaca koji „hvale, racionalizuju ili umanjuju značaj ubistva Čarlija Kirka“. Nije objasnio šta pod time podrazumeva. Možda bi i citiranje samog Kirka uz smajli bilo dovoljno za proterivanje iz SAD-a.
Kirkovo ubistvo podseća na radnju filma koja bi bila ocenjena kao previše „očigledna“. Zagovornik oružja, relativizator masovnih ubistava u školama i na fakultetima, ubijen je iz vatrenog oružja, na fakultetu, dok vodi „debatu“ o neophodnosti očuvanja amandmana koji dozvoljava posedovanje vatrenog oružja? Scenario bi završio u korpi za otpatke asistenta najniže rangiranog producenta u Holivudu.
Tu dolazimo do Karla Popera i njegovog paradoksa tolerancije. I ta filozofska teorija je pretvorena u mim. U mim formi, Poperov paradoks tolerancije je pojednostavljen i sumiran na sledeći način: „Odbrana tolerancije zahteva da ne tolerišemo netolerantne.“ Malo duži citat, koji ne staje u mim formu:
„U ovoj formulaciji ne sadrži se stav po kojem bi, npr. uvijek trebalo da gušimo slobodu filozofija koje nisu tolerantne. Sve dok možemo da im se suprotstavimo pomoću racionalnog argumenta i da ih nadziremo pomoću javnog mišljenja, gušenje slobode sigurno ne bi bilo mudro. Međutim, trebalo bi da nastojimo na pravu da ih, ukoliko je to neophodno, ugušimo čak upotrebom sile; jer lako se može pokazati da one nisu spremne da nas dočekaju na nivou racionalnog argumenta nego upravo osudom svakog argumenta; one mogu zabraniti svojim sljedbenicima da saslušaju racionalan argument, zbog toga što je varljiv i da ih nauče da na argument odgovore upotrebom svojih pesnica i pištolja. Zato bi trebalo, u ime tolerancije, zahtijevati pravo da se ne toleriraju oni koji nisu tolerantni. Trebalo bi da imamo pravo zahtijevati da se svaki pokret koji propovijeda netoleranciju stavi izvan zakona i da huškanje na netoleranciju i proganjanje smatramo kriminalom, na isti način na koji smatramo da je kriminal huškanje na ubistvo, otmicu ili oživljavanje trgovine robljem.“
U ime tolerancije, trebalo bi da prepoznamo da smo odavno prešli na nivo na kome netolerantni zahtevaju visok nivo tolerancije i empatije za sebe dok zauzvrat nude nasilje, pretnje i progone. Koriste svaku priliku da upru prstom u sve koji se sa njima ne slažu i kažu – eto, vi ste pravi nasilnici, radujete se smrti jednog mladog čoveka. Taj mladi čovek je izjavio da je „empatija izmišljeni new age izraz koji nanosi dosta štete“. Taj mladi čovek je aktivno učestvovao u stvaranju atmosfere u kojoj je političko nasilje dobrodošlo. Sigurno nije očekivao da će i sam postati žrtva tog nasilja, ali život piše loše scenarije. Da li takvom čoveku dugujemo empatiju? Na svakome je da odluči za sebe. Ali kao društvo, dugujemo sebi da prepoznamo gde se nalazimo, i dugujemo sebi da se izborimo za otvoreno, pravedno i tolerantno društvo. Svim raspoloživim sredstvima.
Peščanik.net, 13.09.2025.
KULTURA MIRA I NENASILJATRAMPOZOIK
