Britanija, Australija i Kanada priznale su državu Palestinu. Kako su objasnili Britanci, priznanjem se želi sprečiti Izrael da prisvoji deo Zapadne obale i potpuno okupira Gazu. Evropska unija, pak, najavljuje prekid trgovine s Izraelom, a sportske asocijacije najavljuju da će izraelski klubovi biti izbačeni iz tekućih takmičenja. Bilo je potrebno da više desetina hiljada (a možda sad i preko 100 hiljada) palestinskih civila bude pobijeno ili da umre od direktnih posledica rata, da bi se preduzele prve mere protiv Izraela.
Odavno je jasno da Netanjahu vodi svoj mali, prljavi privatni rat. Taj rat je mali i prljav jer njime Netanjahu pokušava da izbegne da položi račun pred sudom. A opet, on je u taj rat uspeo da uvuče celu državu Izrael, i dobar deo (zapadnog) sveta. I u taj rat je uložio sav simbolični kapital Holokausta. I uspeo je da ga potroši. Što je životom platilo – da ponovimo – na desetine hiljada Palestinaca. Broj ubijenih i način na koji su ubijeni ti ljudi uspeo je u drugi plan da potisne i kriminalnu akciju Hamasa iz oktobra 2023.
Naravno, ružno je o Holokaustu govoriti kao o kapitalu, makar i simboličnom. Ali, nije to moja ideja, tako ga koriste odavno već upravo vlasti u Izraelu. Ulažu ga, investiraju u opravdanje svojih nerazumnih, nepravednih, krvoločnih politika prema Palestincima, kako onima koji su državljani Izraela, tako i onima koji žive na teritorijama danas već uveliko priznate države Palestine. U Izraelu imamo nešto nalik aparthejdu iz Južnoafričke republike. Ali o tome se ne sme pričati. Jer Izrael je tabu.
Gnusni napad Hamasa – a gnusan je jer su mu meta bili civili, baš kao što su sad meta izraelske vojske takođe civili – pominje se još samo kao obavezna ograda: tako će i britanski predsednik vlade reći da priznanje Palestine nije nagrada za zločin Hamasa. Zločin ostaje zločin i Hamas će biti kažnjen, ali priznanjem Palestine odgovara se na neke druge zločine – na zločine države Izrael i njene vojske. Jedva je dočekao Netanjahu napad Hamasa da pažnju sa sebe skrene na rat. Sad je to konačno svima jasno.
Ali, sve i ako je tako, da li je zaista bilo neophodno da reakcija na terorizam Hamasa bude istrebljenje Palestinaca? Ako je hteo rat, iz bilo kog razloga, Netanjahu ga je mogao voditi i u skladu s običajima i pravilima ratovanja, zar ne? Nije se desilo. I sad je slomljen u paramparčad jedan od poslednjih tabua iz vremena posle 2. svetskog rata. Istina, bilo je potrebno par godina beskrupuloznog rata protiv civila da se to desi. I sad se samo još Nemačka pravi slepa za zločine izraelske vojske u Gazi i izraelske države na Zapadnoj obali. Iz sasvim jasnih istorijskih razloga, samo se ona još usteže da prekrši taj tabu.
Mi bismo mogli da se pravimo da nas se sve to ne tiče. Naša država, s kriminalnim režimom na čelu, može i dalje da trguje s Izraelom i prodaje mu oružje, municiju… šta god. Ali, ako bismo hteli da pogledamo, videli bismo u Izraelu Srbiju u ogledalu. Dobro, ne baš sasvim, rat Izraela protiv Palestine (sada je to već država) i palestinskog naroda (kako je to donedavno moglo da se kaže) mnogo je važniji i sa dalekosežnijim posledicama od naših lokalnih ratova iz devedesetih. A opet, neke sličnosti naprosto bodu oči.
Verujem da su ovdašnji vatreni rodoljubi s čežnjom bacali pogled ka Izraelu i pitali se zašto je Jevrejima dozvoljeno da satiru Palestince, a Srbija je bila kažnjena i prokazana zbog zločina nad svojim susedima. E pa, nije im dozvoljeno. Istina, trebalo je mnogo vremena i mrtvih da to postane jasno, ali sada jeste – jasno. A Srbi su u devedesetima pokušali isto što rade i Jevreji – da povedu rat u ime svojih žrtava iz 2. svetskog rata, u ime pobijenih srpskih civila na teritoriji kvislinške države u susedstvu.
Tih žrtava je bilo mnogo, i pobijene su na najstrašniji mogući način. Poput Jevreja, i Srbi su mislili da je to kapital koji se ne može potrošiti, u šta god da ga investirate, pa i u najgnusnije zločine. Pogrešili su, pokazalo se da nije tako. Vatreni ovdašnji rodoljubi neumorno ponavljaju da treba da učimo od države Izrael kako se rešava nacionalno pitanje. A zapravo je obrnuto: da je bilo pameti u Izraelu, Jevreji bi učili i naučili na srpskom primeru da nema tog kapitala koji masovni gnusni zločin ne može da obesmisli i potroši.
To što je Britanija priznala Palestinu ima poseban značaj – u vremenu odmah posle 2. svetskog rata upravo je Britanija pravila prostor za državu Izrael na mestu ondašnje Palestine. I upravo su Britanci opominjali Jevreje da će biti kažnjeni za zločine etničkog čišćenja Palestinaca iz 1948. Samo, nije se desilo. Pa je taj zločin ostao ugrađen kao svojevrsno prokletstvo u temelje nove jevrejske države. Mi se danas pitamo kako je moguće da jedan narod žrtva pokušaja istrebljenja postane dželat/istrebljivač drugog naroda.
Ali, trebalo bi da se pitamo kako su izraelski Jevreji bili spremni da samo par godina kasnije izvrše zločin sasvim nalik na zločine čije su žrtve sami donedavno bili. A zapravo, ne bi trebalo ni to da se pitamo, nego sasvim jednostavno: kako smo mi bili spremni da ponovimo zločine čije su žrtve bili naši sunarodnici – dakle zločine etničkog čišćenja i istrebljenja, i to baš u ime tih žrtava, kao da bi one sve to mogle da opravdaju. Nismo se pitali, kao što se nećemo pitati ni za Jevreje, ne tiče nas se, zar ne?
A trebalo bi da nas se tiče, jer smo došli u situaciju da budemo članovi jednog šizofrenog kolektiva – kolektiva koji se unutar sebe podelio na žrtve i dželate i sad zločin vrši nad samim sobom. I to zločin po svemu nalik i na zločine iz 2. svetskog rata i iz ratova devedesetih. Dobro, preterujem, još nismo dotle stigli. Ali skica je već tu: od pretnji silovanjem do bespravnog lišavanja slobode. Fali još samo taj jedan, poslednji korak, da se i smrt uvede u igru. Treba se nadati da ćemo umeti da se zaustavimo, da će želja za životom nadjačati nagon za smrću.
Ako sve prođe mirno – treba se nadati, da ponovim, da hoće – biće zanimljivo videti (ko to doživi) kako će se pričati istorija vremena u kome živimo i kako će biti podeljene uloge: ko će biti žrtve, a ko dželati? To jest, da li će ponovo priča o žrtvama prevagnuti, a priča o dželatima biti individualizovana i svedena samo na jednu osobu. Ako se tako desi, to će značiti da ponovo nismo ništa naučili. Kao što i Jevreji u Izraelu nikako da nauče, već decenijama.
Peščanik.net, 23.09.2025.
IZRAEL / PALESTINAKULTURA MIRA I NENASILJA
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Bogovi su pali na teme - 01/05/2026
- Priče iz ’85: nostalgija za nostalgijom - 28/04/2026
- Srećan kraj - 24/04/2026
