Ko tebe kamenom, ti njega zidom.
Anonim, 2012.

Postoje dva uvrežena mišljenja u Srbiji: prvo je da su kritički intelektualci loši, nerazumni i potkupljivi, a drugo da je Emir Kusturica veliki umetnik i nacionalni brend. U skladu s ovakvim generalnim stavom, vodi se i politika, tj. raspolaže se svim onim resursima kojima se ne sme raspolagati pre odgovarajućeg sučeljavanja stavova kritičke inteligencije i “nacionalnih brendova”. Ovo pre svega važi za kulturnu baštinu koja postaje teritorija gde svako može raditi šta hoće. U nacionalnom parku može se napraviti privatni ranč, može se krasti kamen iz starih austrougarskih tvrđava, mogu se zidati čitavi kompleksi od kamena u zoni kulturno-istorijskih spomenika, a da stvar bude još gora, sve se to uglavnom radi na teritoriji susedne države pod maskom “kulturne diplomatije”, “promovisanja Srbije i njenih vrednosti”, te podržavanja politike “otvaranja novih radnih mesta”.

Naravno, svi pobrojani poslovi vezuju se uz ime Emira Kusturice, novog neimara koji u naše ime radi na procesu pomirenja sa Bosnom i Hercegovinom, i to preko kulturnog projekta Andrićgrada koji svojom “multietničnošću” treba da natera dojučerašnje neprijatelje da u tom kamenom raju na Drini pronađu svoju svrhu.

Nemiroljubiva koegzistencija

Još dok je najavljivao izgradnju Andrićgrada, Kusturica je govorio o društvenom poretku u njemu, okarakterisavši to kao totalitarizam u kome će jedan čovek, tj. on odlučivati o svemu bez sluha za krhke tekovine demokratije u ovom regionu. Jedini koji bi tu mogao da kaže koju reč je Milorad Dodik, svojevrsni Ćorkan ovog kompleksa, koji takođe prezire demokratiju i vladavinu prava, te nema razumevanja za glasove novinara i intelektualaca koji bi eventualno uložili neki prigovor na njegove projekte. Setimo se samo kako se Dodik ponašao na konferenciji za štampu u Banjaluci, kada je pred svima izvređao novinarku Bete, Ljiljanu Kovačević, isterao je napolje i zabranio joj da više ulazi u palatu predsednika Republike Srpske. Kusturica je više puta demonstrirao silu pred novinarima koji su mu postavljali neprijatna pitanja. Tako je izbacio ekipu emisije “Nedjeljom u 2″, kada je Aleksandar Stanković postavio pitanje u vezi sa Kusturičinim kontaktima s Miloševićem. Žestoko je reagovao na tekst Andreja Nikolaidisa “Dželatov šegrt” koji se upravo zasnivao na elaboraciji “veze” o kojoj se raspitivao i Stanković. Uglavnom, to mesto je postalo opasno za svakog ko bi se usudio da nešto istraži i iznese na videlo dana. Završio bi na sudu ili bi bio pretučen, izvređan pred javnošću, a država bi se pobrinula da sudski proces bude što nepovoljniji po tuženu stranu.

Poslednjih dana, neko se ipak “usudio” da otvoreno prokomentariše Kusturičin projekat “Andrićgrad”. Bili su to Mirjana Miočinović, Vladimir Arsenijević, Andrej Nikolaidis i Vesna Pešić. Ubrzo je usledio i odgovor samog Emira Kusturice koji je objavljen u “Danasu”, valjda zbog toga što je Mirjana Miočinović svoju reakciju objavila u istom listu i to nakon specijalnog dodatka o Andrićgradu koji je takođe izašao u “Danasu” (28. jun 2012). Tog dana je, naime, obeležena godišnjica od početka građenja ovog kompleksa na Drini, a ujedno je otkrivena replika Andrićeve biste na glavnom trgu koji je dobio ime po Nikoli Tesli. Naravno, zgodno je na jednom takvom “lokalitetu” objediniti sve srpske veličine onako kako ih je pre više meseci objedinio beogradski “Press” u svom projektu “Najvažniji Srbi 20. veka” ili po uzoru na topografiju Drvengrada koji drži do srpske vertikale oličene u Andriću i Novaku Đokoviću.

Koja crna teritorija

Emir Kusturica je u svom tekstu uspeo da izgovori toliko uvreda na račun svojih kritičara da se postavlja pitanje kako je takav tekst uopšte mogao da bude objavljen u “Danasu”. Tj. mogao bi, po sili zakona, ali tek pošto se tekst vrati dotičnom na doradu i uljuđivanje. Možda je najgore od svih prošla upravo Mirjana Miočinović, na koju se Kusturica obrušio na samom početku nazivajući je “narikačom”, “ucviljenom ženom” za koju se “nije čulo da je negdje briljirala”, te da je “njena slava porasla kada joj je umro bivši muž” (a njegov drug Danilo Kiš – svi su danas drugovi Danila Kiša i Zorana Đinđića, a uskoro će se slično ispostaviti i za Radeta Konstantinovića). Kusturica zatim razvija svoju opsednutost metaforom groblja, crnine i naricanja, koja po njemu najbolje oslikava intelektualce modernih svetonazora u Srbiji i regionu. To ide toliko daleko, da on u jednom trenutku dolazi i do aluzija na “nekrofiliju”, tj. na “ljubav s mrtvima i slične aktivnosti”. I tek u toj tački, kao prosvetljenje, Kusturici pada na pamet odgovor zbog čega oni (intelektualci) “mašu idejom da sva mjesta gdje su u ratu devedesetih bili zločini treba pretvoriti u spomenike i groblja”. Dakle, “nekrofilija” je u pitanju, tvrdi Kusturica, izražavajući bojazan da bi “oni u crnini mogli zavladati teritorijom”.

Ovde se očigledno radi o bestidnom vređanju najpre Mirjane Miočinović, a potom i čitavog civilnog sektora, institucija i pojedinaca, koji ulažu napore da se stanje poricanja prekine. Takođe, Kusturica omaškom upotrebljava i reč “teritorija”, kojom on podsvesno zamenjuje svakako Republiku Srpsku. Dakle, neka svest o genocidu nad bošnjačkim stanovništvom postoji i kod Kusturice i kod čitave dvorske elite u Srbiji i RS-u, samo se neprestano zatrpava balvanima i kamenjem od kojih se grade ambijentalne (para)strukture zaborava, nalik onima u Drvengradu i sada u Andrićgradu. Kusturica dalje kaže kako je Kamengrad “zamišljen kao prvi multietnički projekat od 1995.” što se pre svega vidi u “obnovi Karavan seraja koji je sto pedeset godina propadao pored živih Višegrađana, Muslimana koji su tu, u SFRJ, činili većinu”.

Multietničnost se, dakle, sledeći Kusturičinu logiku, na ovoj teritoriji postigla tek u odsustvu narečenih Muslimana, odnosno nakon njihovog ubijanja i progona, kada je oslobođen srpski neimarski genij konačno mogao da dela. Na kraju, Kusturica se pita, pa “gdje je onda taj nacionalizam ako jedan Srbin obnavlja muslimanske građevine!” On je upravo sadržan u ovako postavljenom pitanju i prethodnoj elaboraciji Emira Kusturice.

Novosti, 04.09.2012.

Peščanik.net, 05.09.2012.


The following two tabs change content below.
Saša Ilić
Saša Ilić, rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i tri romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010; Pas i kontrabas 2019). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik. Dobitnik je NIN-ove nagrade za 2019. za roman Pas i kontrabas.
Saša Ilić

Latest posts by Saša Ilić (see all)