Problem koncentracije moći nije dobio dovoljno pažnje, baš kao i mnogi drugi koji zadiru u pitanje nekontrolisane moći i neodgovornosti javnih funkcionera. Neki od njih obavljaju po pet i više javnih funkcija, pa se prosto pitamo kada stižu da ih sve obave. I ne stižu, već građanima prave štetu, a sebi korist. Jedan broj javnih funkcionera ima svoje privatne firme, a javne funkcije im služe da svoj posao razviju i zarade što više novca. Kao i prva pojava – više javnih funkcija, tako i ova druga – spajanje javne funkcije s biznisom, smatra se gotovo normalnom stvari. A nije normalno, jer se u oba slučaja radi o sukobu interesa, kršenju zakona i Ustava, izvoru korupcije i koncentraciji moći.

Do sada nije bilo sistematskih istraživanja ove pojave, pa ne znamo koliki broj javnih funkcija imaju ministri, fukcioneri u vladi, predsednici opština, članovi pokrajinskih, gradskih i lokalnih vlada, poslanici, odbornici itd. Tek ponekad probije u javnost koje funkcije kombinuju, a i tada najčešće u vidu skandala, na čemu se priča i završava. Tako se u poslednje vreme u javnosti pominjao ministar Škundrić i njegovo predsednikovanje u NIS-u, ali ne znamo šta je bilo. Pominjala se i Slavica Đukić-Dejanović koja se bavila i poslovima Galenike, i čuli smo da je kritiku prihvatila. Prošle godine, najviše pažnje je izazvalo „otkriće“ da ministarka pravde i sudija Vrhovnog suda honorišu u Republičkoj izbornoj komisiji. To da ministri, državni sekretari, poslanici, predsednici opština itd. dobijaju još po jednu tezgu, najčešće u nekom krupnom javnom preduzeću, takoreći je opšte mesto. Treba samo prelistati Službeni glasnik. A ko će da završi u „žutoj štampi“, sasvim je drugo pitanje. Dobrog Rasima Ljajića koji je bez konkurencije šampion u držanju brojnih važnih i poverljivih funkcija, niko ništa nije pitao. Pre neki dan smo saznali da je bio i u Upravnom odboru Partizana! Tolika svestranost je retka.

U istraživanju koje sam sama obavila, temeljito sam „preturila“ poslanike u sazivu 2006. godine, jer sam a njih uspela da iščupam zbirne podatke o drugoj i trećoj funkciji. I šta sam ustanovila? U to vreme poslanici su mogli biti gradonačelnici, predsednici pokrajinske vlade ili članovi lokalnih vlada, direktori, članovi ili predsednici upravnih odbora javnih preduzeća (to i sada mogu biti), fondova i agencija (to i sada mogu biti), poslovni savetnici itd. Statistika je izgledalo ovako: od 246 poslanika 39 odsto je vršilo samo jednu javnu funkciju (poslaničku), 44 odsto je imalo još jednu javnu funkciju a skoro petina tj. 17 odsto je imalo dve – tri i više drugih javnih funkcija. Ukrštanje poslaničke funkcije sa drugim funkcijama po sadržini je pokazalo da je 28 odsto poslanika imalo još funkcija u javnim preduzećeima, 24 odsto je vršilo izvršne i predstavničke funkcije na lokalnom i pokrajinskom nivou, a 9 odsto poslanika je imalo mešane funckije – i u javnim preduzećima i na nižim nivoima vlasti.

Ponekad se o ovom problemu oglašavao Republički Odbor za sprečavanje sukoba interesa čija je dužnost da prati „kombinovanje“ funkcija. Odboru je dozvoljena samo moralna sankcija tj. da opomene funkcionera sa više (nedozvoljenih) funkcija. Prvi put je opomena nejavna, a tek ako funkcioner ne posluša, onda se opominje javno. Pošto nema više sankcija na raspolaganju, neki funkcioneri kažu da ih nije briga šta kaže Odbor. Tako se vladaju Dragan Marković Palma, Veroljub Stevanović i Saša Malenić. Opomene su dobili jer vrše funkcije na lokalnoj vlasti. Kažu – to nije vlast nego samouprava. Zašto bi oni slušali Odbor, kada ga ne sluša ni Vlada. Odbor je tražio od vlade da razreši dva državna sekretara (Slobodana Homena i Nebojšu Ćirića) zbog zabranjenog vršenja pritiska na sud. Vlada je rekla NE, od toga nema ništa.

Ovako tanka kontrola funkcionera trebalo bi da se promeni od 1. januara 2010. kad počne s radom Agencija za borbu protiv korupcije. Postavlja se pitanje koliko se možemo nadati da će ta nova institucija početiti da leči „pokvarenu državu“, što korupcija zapravo znači? Da bi postigla cilj, agencija mora podizati svest javnosti i nosilaca javnih funkcija da je akumulacija funkcija izvor korupcije, ali i tiho ukidanje demokratije. Ona je najprostiji način da se funkcioneri korumpiraju tako što će pojedinim poslanicima, državnim činovnicima, ministrima, predsednicima opštine, šef partije iz njegove kvote javnih položaja, dodeliti još jednu ili dve plate, a najbolje u upravnim odborima bogatih javnih preduzeća. Mora se napraviti atmosfera u kojoj je zabrana više javnih funkcija nije nekakvo zakeranje. To je već počeo da radi Čedomir Ćupić, predsednik Saveta Agencije za borbu protiv korupcije. Zapretio je da od iduće godine funkcioneri mogu imati samo jednu funkciju. No, on će morati da se pozabavi i članovima samog Saveta koji takođe vrše više javnih funkcija! Moraće da smogne i hrabrost da otvori pitanje da li je funkcija predsednika partije – javna funkcija i da li se i kako ona može kombinovati sa drugim javnim funkcijama. Već više puta je u javnosti rečeno, da predsednik Republike ne može biti istovremeno i predsednik partije. Ali, Predsednik se oglušuje o to zato što mu partija omogućava više nekontrolisane moći. Pošto je lični primer važan, dobro bi bilo da Predsednik Republike bude taj koji će izvršiti samograničavanje vlasti.

Ovo može zvučati utopistički. Ali pogledajte šta nam poručuje teorija i praksa. Adam Mihnik kaže da ako postkomunističke zemlje, one u tranziciji, neće da završe u putinizaciji, tj. autoritarnom režimu sa elementima demokratskog dekora, onda mora da se odbaci politička kultura komunizma po kojoj partija odlučuje ko će biti direktor, ko će raditi u banci, bezbednosti, vojsci itd. On poručuje i to da jesamoograničavanja nosilaca izvršne vlasti suština nove kulture. Ako toga nema, ako oni neće da se ograniče, nego vlada pronalazi način da prisvoji institucije sudstva, pravosuđa u celini, regulatorna tela, državnu reviziju, tela za borbu protiv korupcije, ali i religijske i koorporacijske institucije, onda će tranzicija trajati večno, kao kada se kola zaglave u blato.

NIN, štampano izdanje, 10.12.2009.

Peščanik.net, 13.12.2009.


The following two tabs change content below.
Vesna Pešić

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).

Vesna Pešić

Latest posts by Vesna Pešić (see all)