Filozofija bez politike je prilično uobičajena. Estete, etičari, romanopisci – sve ih možemo lako kritikovati na toj osnovi i otkriti njihove nedostatke u tom smislu. Ali postoji i opasnost od politike bez filozofije. Od neutemeljene, neprincipijelne politike, čiji je glavni cilj da samu sebe nastavlja unedogled. Od realpolitike koja smatra da je suviše istančana – ili suviše pragmatična – da bi se bavila takvim etičkim opštim mestima kao što je „ne ubij“. Ili: silovanje je zločin, svugde i uvek. Ali ponekad etička filozofija stupa u arenu, kao što se događa upravo sada u studentskim kampusima širom Amerike. Razumem da je etika na kojoj počivaju ti protesti zasnovana na dva široko priznata principa:
1. Postoji moralna dužnost da se izrazi solidarnost sa slabima u svakoj situaciji koja podrazumeva ugnjetačku moć.
2. Ako se mašinerija ugnjetačke moći obrušila na slabe, onda smo dužni da je zaustavimo na bilo koji način.
„Slabi“ u prvom principu ponekad znači „oni koji imaju najmanju moć“, a ponekad „oni koji najviše pate“, a najčešće i jedno i drugo. Drugi princip se, međutim, može koristiti za opravdavanje revolucionarnog nasilja, mada su to tumačenje vrlo često pobijali radikalni pacifisti, među kojima su, naravno, najpoznatiji Mahatma Gandi i Martin Luter King Mlađi. Po pacifističkom tumačenju, telo kojim moramo zaustaviti zupčanike te mašinerije nije telo našeg neprijatelja, već naše sopstveno. Kad to činimo, možemo platiti najvišu cenu sopstvenim stvarnim telima, u nemetaforičkom smislu. Češće dovodimo u opasnost svoja sredstva za život, ugled, budućnost. Pre nego što su počeli ovi novi protesti u kampusima, imali smo primer te vrste akcije u klimatskom pokretu. Već nekoliko godina mnogi ljudi protestuju zbog ekonomske i političke mašinerije koja nastavlja klimatsku promenu: blokiraju puteve, bacaju boju, prekidaju pozorišne komade i rade mnoge druge stvari za koje mogu biti uhapšeni i koje skepticima mogu izgledati smešne (ili u najmanju ruku performativne), ali koje su zapravo lična žrtva, mnogima od nas nezamisliva.
Nedavno sam to doživela dok sam učestvovala u klimatskom protestu protiv istrebljenja (Extinction Rally) u Londonu. Kad su me upitali da li bih bila spremna da počinim prekršaj – za koji ću verovatno biti osuđena, što bi mi otežalo ili onemogućilo putovanje u Sjedinjene Države – stid me je da to priznam, ali rekla sam da ne bih. Ispada, dakle, da se ne bih odrekla svoje veze s Gradom Njujorkom zbog budućnosti planete. Uspela sam da više ne kupujem plastične flaše (osim kad sam vrlo žedna) i trudim se da manje letim avionom. Ali da više nikad ne vidim Njujork? Kakva smo mi (ja) bedna etička bića. Spotičemo se i padamo na prvoj prepreci! Svi koji prevrću očima na neku mladu osobu spremnu da ugrozi sopstvenu budućnost zbog etičkog principa trebalo bi da se zapitaju gde su granice njihove sopstvene posvećenosti – kao i da li su nedavno kupili plastičnu flašu ili avionsku kartu. Takvo preispitivanje nas spušta na zemlju.
***
Teško je gledati nedavne proteste na Univerzitetu Kolumbija a ne prisetiti se studentskih protesta iz 60-ih i 70-ih godina prošlog veka, od kojih su se neki događali na tim istim travnjacima. Tada je cinična politička klasa bila prinuđena da posmatra kako se njena sopstvena privilegovana omladina solidariše s najslabijim istorijskim akterima u tom trenutku, grupom koja je obuhvatala Afroamerikance i Vijetnamce, ali ne samo njih. Postavljajući te u ljude u svoju etičku zonu interesovanja, mladi Amerikanci su izložili opasnosti svoju akademsku i ličnu budućnost, a u zloglasnom slučaju kampusa državnog univerziteta Kent i svoj život. Zamišljam da su studenti na Kolumbiji – i demonstranti u drugim kampusima – svesno prizivali taj odjek i da su svojim nepokolebljivim zahtevom za primirje i za obustavljanje finansijske pomoći užasnom ratu donekle uspeli da ga prizovu.
Ali kad otvorim novine i vidim studente kako odbacuju mogućnost da neki od njihovih kolega studenata osećaju da nisu bezbedni u kampusu ili kako tvrde da na takvo osećanje ne treba obraćati pažnju s obzirom na strašne razmere onog što se događa u Gazi, čini mi se da je takav cinizam nedostojan tog pokreta. Moguće je, naime – u etičkoj zoni interesovanja koja je kampus, i koja je nedavno definisana kao siguran prostor ocrtan granicama etičkih ideja jedne generacije – moguće je da je jevrejska studentkinja koja prolazi pored šatora i koju nazivaju cionistkinjom i opominju da se drži podalje najslabija pripadnica te zone. Ako je pojam bezbednosti jedan od temelja etičke filozofije tih studenata (a ja mislim da jeste) i ako je cilj protesta da se u ciničnu i korumpiranu politiku ponovo uvedu etički principi, nije u redu odustati od te iste etike u času kad ona dođe u konflikt s drugim imperativima. Suština temeljne etike je upravo to da ona nije prevrtljiva već temeljna. Upravo to je njen izazov korumpiranoj politici.
Ako primenjujemo svoja etička načela u stvarnom svetu, moramo ih neprestano testirati, što znači priznati da naša zona etičkog interesovanja nema nepromenljive granice i da će možda morati da se širi i skuplja iz časa u čas, u skladu sa zahtevima situacije. (Oni hrabri studenti koji su zbog svoje podrške etičkoj nužnosti primirja dospeli u bolan raskorak s porodicom, prijateljima, verom ili zajednicom već su to osetili na svojoj koži.) Ta fleksibilnost može imati i dugoročno pozitivno političko dejstvo – može nam omogućiti da shvatimo jednu važnu stvar: mada je naša dužnost prema najslabijima stalna, uloga „najslabijih“ nije egzistencijalna stvar koja ne zavisi od vremena i prostora, već slučajno stanje stvari koje je neprestano podložno promeni. S druge strane, ima opasne rigidnosti u ideji da je briga za užasnu situaciju talaca na neki način suprotna zahtevima za primirje ili s njima nespojiva. Primirje je, naravno, s jedne strane etička nužnost, a s druge je u neposrednom, apsolutnom interesu talaca, i ta činjenica se ne može izbrisati cepanjem plakata s njihovim slikama sa zidova.
Studentski protest je delimično značajan i zbog načina na koji mladim ljudima pruža priliku da insistiraju na etičkom principu ne prestajući da budu racionalnija snaga od „odraslih u sobi“, naspram čijeg sluđenog magijskog mišljenja su morali da se definišu. Jednakost svih ljudskih života nikad nije bila očigledna istina u rasno podeljenoj Americi. Nije bilo načina da se „pobedi“ u Vijetnamu. Hamas neće biti „eliminisan“. Više od sedam miliona Jevreja koji žive na prostoru između reke i mora neće naprosto nestati zato što vi mislite da bi tako trebalo da bude. Sve je to samo retorika. Reči. Koje možda donose katarzu kad se skandiraju, ali su u suštini besmislene. Primirje je, međutim, i moguća stvarnost i etička nužnost. Posle 7. oktobra, posle monstruoznog, surovog ubistva više od hiljadu sto ljudi, pretežno civila i više desetina dece, usledilo je monstruozno i surovo masovno ubijanje (po izveštaju u vreme kad pišem) četrnaest hiljada petsto dece. I još mnogo više ljudskih bića, ali nemoguće je ne primetiti da ona vrsta ljudi koja veruje u „hirurški precizne udare“ i „kontrolisanu vojnu operaciju“ ponekad mora da pogleda mrtvu decu ili da razmisli baš o mrtvoj deci da bi preusmerila svoj um na stvarnost. Slati policiju da hapsi mlade ljude koji mirno insistiraju na primirju je moralno ogrešenje o sve nas. Činiti to nasilno je skandal. Kako u ovom trenutku oni mogu raditi išta manje od protesta? Oni stavljaju u zupčanike mašine sopstvena tela. Zaslužuju našu podršku i pohvalu. A kojim poratnim političkim aranžmanima su oni možda skloni i iz kojih razloga – o tome se može raspravljati sutradan po primirju. Jedna država, dve države, od reke do mora – po mom mišljenju, njihova gledišta o tome u ovom trenutku imaju zanemarljivu stvarnu težinu u poređenju sa značajem njihove kolektivne akcije, koja je (ako dobro razumem) usmerena na zaustavljanje toka novca kojim se finansira krvavo ubistvo i na zahtevanje primirja, što je politički eufemizam za obustavljanje krvavog ubistva. Posle primirja, za zločine iz prethodnih sedam meseci moralo bi se suditi i zatim bi morao iznova početi beskrajno težak zadatak stvaranja pravednih, humanih i održivih političkih struktura u regionu. Odmah: primirje. Kad to zahtevamo, mogli bismo se podsetiti da primirje nije u prvom redu politički, već etički zahtev. Ali u prirodi političkog je to da se čak ne možemo baviti takvim etičkim imperativima ako ne poznajemo političku poziciju onoga koji govori. („Kakav je vaš stav o izraelsko-palestinskom pitanju?“) U tim konstruisanim narativima, uvek postoji niz šiboleta, to jest fraza koje se ne mogu izreći, ili, obrnuto, fraza koje se moraju izreći. Tek pošto se te reči ili fraze izgovore (od reke do mora, egzistencijalna pretnja, pravo na odbranu, jedna država, dve države, cionista, kolonijalista, imperijalista, terorista) i pošto se utvrdi stav onog koji ih izgovara, tek tada se možemo baviti etikom tog pitanja (ili je apsolutno ignorisati). Ovde mi se može prigovoriti da se ponašam kao spisateljica, da izražavam filozofiju bez politike ili govorim nešto visokoparno o jeziku i retorici dok ljudi vrše krvava ubistva. Tako bih obično i ja reagovala, ali kad je reč o Izraelu/Palestini, jezik i retorika su uvek bili oružje masovnog uništenja.
To je verovatno najdrastičniji primer upotrebe reči za opravdavanje krvavog ubistva, za poravnavanje i brisanje neverovatno složenih priča i pružanje atavističkog uživanja u nasilnoj jednostavnosti mnogim ljudima koji, po svemu sudeći, veruju da je dovoljno da nešto kažu da bi to bilo zaista tako. Oni izvesno osećaju veliko olakšanje kad kažu „Hamas“, kao da time tačno i nedvosmisleno opisuju jedan teroristički entitet. Veliko je olakšanje reći: „Palestinski narod zapravo ne postoji“, dok oni stoje pred tobom. Veliko je olakšanje reći „cionistička kolonijalistička država“ i shvatiti te tri reči kao potpunu i neopozivu definiciju države Izrael, ne samo ove pod katastrofalnim vođstvom Benjamina Netanjahua već izraelske države u svakoj fazi njene duge i složene istorije; veliko je olakšanje čuti te reči kao sasvim dovoljan opis svakog muškarca, žene i deteta koji su ikad živeli u Izraelu ili se igrom slučaja u njemu rodili. Možda tako strasno insistiramo na tim simplifikacijama upravo zato što znamo da su nemoguće. One su šiboleti; opisuju narod tako što ga definišu naspram drugog naroda – ali ljudi koje opisuju smo mi. Osoba koja kaže: „Moramo eliminisati Hamas“, ne kaže to nužno zato što misli da je takav ishod moguć na ovoj zemlji, već zato što je ta rečenica šibolet, to jest zato što ona označava njenu pripadnost zajednici koja to govori. Osoba koja koristi reč „cionista“ kao nepromenjeni i nepromenljivi monolit, kao da ta reč 2024. znači sasvim isto što je značila 1948, 1890, 1901. i 1920 – ta osoba ne rasvetljava zamršenu istoriju Jevreja i Palestinaca, već uspešno iscrtava granice sopstvene zone interesovanja.
***
I evo nas sad bezmalo na kraju ovog malog toka reči. Došli smo do tačke u kojoj moram jasno da se „izjasnim o tom pitanju“, o tome koji politički aranžman bi, po mom sopstvenom, ličnom mišljenju, trebalo da se dogodi na drugoj strani primirja. U tom trenutku – kad iskažem svoj stav – najednom stičete pravo na prosto zadovoljstvo da me odlučno svrstate na jednu ili drugu stranu, među one koji šuškaju ili one koji ne šuškaju, sa Efraimitima ili s Giladovim narodom. Da, to je onaj trenutak u kom pobadam svoju retoričku zastavu u to fantastično, jezičko, pojmovno, nestvarno mesto – sagrađeno rečima – na kom se silovanja po potrebi minimalizuju, na kom se razglaba o definiciji genocida, na kom se poriče ubijanje beba i veliča preciznost dronova, gde se istorije preispituju ili iznova pišu ili porede ili prosto zanemaruju, gde su „Jevrejin“ i „kolonijalista“ sinonimi, gde su „Palestinac“ i „terorista“ sinonimi, i gde je jezik saučesnik i alibi u svemu tome. Eufemiziran, instrumentalizovan i zloupotrebljen jezik, upregnut u služenje tvojoj i samo tvojoj ideji tako da radi tačno ono i samo ono što ti želiš. Olakšaću vam. Stavite me gde god hoćete: zabludela socijalistkinja, bezuba humanistkinja, naivna spisateljica, korisna idiotkinja, apologetkinja, saveznica, protivnica, kolaboracionistkinja, izdajnica, kukavica bez opravdanja. Po mom mišljenju moja lična stanovišta nemaju više težine nego klip kukuruza u ovom konkretnom eseju. Jedino što u ovom konkretnom eseju ima težinu su mrtvi.
The New Yorker, 05.05.2024.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 08.05.2024.
IZRAEL / PALESTINA