Okvir za razumevanje neuspele legitimacijske tranzicije u Srbiji

U ovom tekstu razmotriću nastojanja da se nacionalizam kao legitimacijska osnova promeni posle 5. oktobra 2000, i predložiću objašnjenje za neuspeh Srbije da nacionalističku legitimacijsku osnovu zameni racionalno-legalnom. Dakle, prvo ću govoriti o pokušajima da se posle 5. oktobra promeni legitimacijska paradigma u Srbiji i otporima da se oni ostvare, koji su doveli i do ubistva prvog demokratskog premijera Srbije. Zatim ću izložiti viđenje srpskog nacionalizma koje bi trebalo da objasni zašto Srbija nije uspela da se stabilizuje kao moderna i demokratska država.

Na početku ću u najkraćim crtama odrediti o kom nivou legitimacije ovde govorim. Legitimacijski okvir ima tri nivoa:[1] prvi se odnosi na političku legitimnost koja se stiče fer i demokratskim izborima, na kojima informisani građani biraju program (stranku) u skladu sa kojim će se donositi najvažnije odluke u narednom, ograničenom periodu; drugi se odnosi na ekonomsku legitimnost, koja je u vezi sa ublažavanjem posledica tržišne ekonomije upotrebom instrumenata pravednosti za članove rizičnih grupa; treći nivo legitimnosti vlasti tiče se „vrhovnih” vrednosti koje čine set liberalnih vrednosti (vladavina prva, individualna prva i slobode, tolerancija različitosti, nediskriminacija, jednak tretman svih građana od strane države). Ovde ću se baviti tim trećim nivoom legitimnosti. Legitimacijski problem Srbije je u tome što umesto moralno-vrednosne legitimnosti liberalnog tipa, na trećem nivou kao legitimacijska matrica operiše nacionalizam. Zato taj nivo biram kao najvažniji.

Osnovno pitanje za moju analizu glasi: zašto Miloševićeva nacionalistička matrica nije promenjena posle 5. oktobra 2000; odnosno, zašto su pokušaji da se ona promeni brutalno osujećeni. Teza koju ću pokušati da branim je: srpski nacionalizam – kao okamenjena nacionalistička kultura – može se kombinovati sa izbornom, to jest parlamentarnom demokratijom, tržištem i socijalnom pravednošću, ali je, po mom mišljenju, neusaglasiv sa liberalnim vrednostima moderne ustavno-pravne države. Ali, srpska nacionalistička kultura neprekidno podriva i prva dva nivoa legitimnosti – parlamentarnu demokratiju i tržišnu ekonomiju, pretvarajući ih u slabašne, manje-više fasadne institucije, što se može pokazati i na primeru Srbije posle pada Miloševića. Opredelila sam se za analizu vrednosnog okvira legitimnosti, odnosno za sam način integracije društva i zato što su se sukobi u postmiloševićevskoj Srbiji odvijali na tom nivou, između, s jedne strane, težnji da Srbija postane moderna država koja prihvata racionalni model legitimnosti i, s druge strane, nastojanja da u njoj ostane priznat samo faktički i deskriptivni pluralizam bez uspostavljanja normativnog okvira za rešavanje kriza bez upotrebe sile, koje još uvek preovlađuje u srpskom društvu.

Pokušaji promene i otpori promenama

Da neće biti lako promenitii vrednosni legitimacijski okvir u Srbiji nagovestilo je već odlaganje da se donese novi ustav, iako je to kao prvi i neodložan korak koji će preduzeti nova vlast bilo obećano biračama uoči septembarskih izbora 2000. Razloge za neispunjenje tog obećanja treba tražiti u političkom akteru koji je planirao i izveo rušenje režima. Taj akter – Demokratska opozicija Srbije (DOS) – bio je kongolemerat 18 stranaka, od kojih su dve bile vodeće: Demokratska stranka Srbije (Vojislava Koštunice) i Demokratska stranka (Zorana Đinđića). Tako široka i raznorodna koalicija, neophodna za svrgavanje Miloševića, nije mogla doneti demokratski ustav iz jednostavnog razloga što njen najveći deo nije prihvatao liberalne (univerzalne) vrednosti na kojima se jedino može utemeljiti ustavna demokratija. Kada se iz današnje perspektive čitaju programska dokumenta DOS, stiče se utisak da su obećanja o ustavu, pravnoj državi, nezavisnom sudstvu, snažnim demokratskim institucijama i transparentnosti vlasti bila data bez mnogo razmišljanja, kao već napamet naučena lekcija, bez ikakve provere da li zaista postoji saglasnost o budućem vrednosnom okviru. Nije postojao ni operativni plan kako će se do tih vrednosti stići, to jest sa kojih vrednosnih pretpostavki će novi ustav biti iniciran. Ta nedorečnost proizlazila je iz glavnog taktičkog aduta opozicije. Opozicija nije mogla računati na zajedničku viziju o budućnosti Srbije, jer takva vizija nije ni postojala, niti su koalicioni partneri slično razumeli nedavnu zajedničku prošlost. Opozicija je računala na sinergija jedinstva, koja je trebalo da pokaže sveopštu saglasnost da je Miloševiću došao kraj, to jest da su „svi protiv njega”. Pri tom su razlozi za njegovo uklanjanje kod raznih grupa bili različiti: materijalna i ekonomska propast, vojni poraz, „izdaja nacionalnog pitanja”, strah aparata od iznenadnog i nekontrolisanog kraha režima, neizdržljiva ekonomska, politička i moralna izolacija zemlje, bujanje kriminala koji podstiče država, egzodus mladih ljudi itd. Manje je bilo onih – ne samo u koaliciji nego i među biračima – koji su u željenoj promeni videli raskid sa prošlošću i šansu za uspostavljanje moderne i evropske Srbije. Ako se pri tom uzme u obzir da su prevrat podržale i Crvene beretke, tajna jedinica državne bezbednosti – ili „eskadron smrti” – zadužen za najprljavije zločine i pljačku tokom ratova, a kasnije – pod nazivom Jedinice za specijalne operacije – za likvidacije političkih protivnika Slobodana Miloševića, s namerom da sačuvaju svoj privilegovani položaj i posle Miloševićevog odlaska s vlasti, onda je očiglednije koliko je rušenje Miloševićevog režima bilo izvedeno iz različitih pobuda i sa različitim očekivanjima.

Sav taj konglomerat raznih očekivanja i namera, bio je simbolično predstavljen „praznim mestom” obećanog ustava, koga gotovo da se više nije ni pominjao. Umesto postizanja saglasnosti o vrednosnim pretpostavkama ustava, članice pobednička koalicije su se između sebe nepomirljivo sukobile.[2] Neke su želele legitimacijski kontinuitet sa prethodnim režimom, dakle da sačuvaju ideologiju srpskog nacionalnog pitanja, svodeći promene na izlazak iz međunarodne izlolacije (pre svega zbog neizdržljive ekonomske situacije) i izbornu demokratiju.

Drugi deo koalicije želeo je modernizaciju društva i države, što bi Srbiju ubrzano vodilo ka Evropi i uspostvljanju evropskih liberalnih vrednosti i institucija. Ta podela bila je stvarna. Ona je iskazivala duboke razlike koje su karakterisale dvovekovnu političku istoriju Srbije: reč je o podeli na liberale (moderniste), okrenute ka Zapadu, i konzervativce-nacionaliste (narodnjake), koji su srpsko patrijarhalno drustvo branili od Evrope i „zapadne izopačenosti”. Podeljen duž te vrednosne i političke linije, koja je presecala sve važnije sukobe u istoriji Srbije, DOS se našao na vlasti i praktično uspostavio dvovlašće u zemlji.

Činjenica da su se dva nepomirljiva pogleda na svet našla na vlasti, podela između njih se proširila na borbu za kontorlu nad netransformisanim aparatima vlasti prethodnog režima, s namerom da se „sila” stavi u službu sopstvene koncepcije o tome šta Srbija treba da bude.[3] Sada je nepomirljiva podela delila institucije i organe vlasti: konzervativni nacionalisti su se okupili oko novog predsednika SR Jugoslavije – Vojilsava Koštunice i vojinih službi bezbednosti koje je on kontrolisao sa ciljem da svoju kontrolu proširi na sve službe državne bezbednosti, a drugi – modernisti i liberali – oko predsednika Vlade Zorana Đinđića koji je pretežno kontrolisao „novo-bogataše” i delove policije. Gotovo da nije potrebno dokazivati da ustav nije bilo moguće doneti u situaciji rascepa unutar društva i institucija; rascep je imao i svoju jasnu personifikaciju u političkim liderima dve najveće stranke koji su preuzeli dve ključne pozicije u državi. No, otvaranjem žestokog sukoba između reformista i tzv. „legalista” (konzervativaca) ovaj rascep je ne samo onemogućavao donošenje ustava nego je, neprekidnom eskalacijom, definisao i domete demokratskih i reformskih promena.

Dinamiku posle 5. oktobra obeležili su pokušaji modernističke vlade i njenog predsednika Zorana Đinđića, da reformišu Srbiju i ideološki je projektuju kao državu evropskih vrednosti. Premijer Đinđić je bio svestan da je ta pozicija manjinska i da za nju nema politički legitimitet.[4] Utemeljenje za svoj projekat nalazio je u dugotrajnim impulsima ka modernizaciji (svi su završavali neuspehom), sopstvenom razumevanju moderne države i ambiciji da Srbiju uvede u Evropu. Realni oslonac nalazio je u svojoj stranci (Demokratska stranka) koju je gradio celu deceniju kao moderno organizovanu partiju. Ona se u praksi pokazala kao jedino sposobna da strateški i organizaciono izvede rušenje Miloševićevog režima. Đinđić je bio sposoban da obezbedi stabilno finansiranje stranke, da svoj uticaj proširi na interesne grupe „novo-bogataša” ali i na neke strukture u tajnoj policiji. Koštunica je, pak, obezbeđivao beskrvni prevrat jer je njegova retorika obećavala opštu amnestiju Miloševićevom aparatu, a time i pasivizaciju policije i vojske. Kada je Đinđić ovu amnestiju doveo u pitanje buknuo je sukob u svoj svojoj oštrini.

Dok je DS bila u opoziciji, Đinđić ju je održavao povremenim izletima u populizam i nacionalizam, ali to nisu bili njegovi prioriteti. Po dolasku na vlast, Đinđić je proevropsku poziciju svoje stranke mnogo jasnije artikulisao nego dok je bio u opoziciji. S obzirom da je raspolagao određenom količinom moći i ličnom veštinom, njegova namera da promeni ideološki kod Srbije ujedinila je njegove protivnike da ga u tim namerama spreče. Osim što su na svakom koraku saplitali Vladu i njenog predsednika, Koštunica i njegova partija su preuzeli ulogu kišobrana i sabirnog centra za policijske i vojne kadrove prethodnog režima, ali i za regeneraciju „patriotizma”, odnosno nacionalističkog legitimacijskog obrasca. To je značilo da Vlada nije mogla promeniti suštinu bivšeg sistema – njene policijske i vojne službe bezbednosti. Ona nije mogla da obavi lustraciju i otvaranje dosijea tajne policije bez čega se nisu mogle promeniti strukture vlasti u pravosuđu i službama bezbednosti koje su bile duboko konzervativne i kriminalizovane. Tu je rampa bila spuštena odmah po odlasku Miloševića sa vlasti, zahvaljujući akcijama njegovih aparata koji su dobili nedvosmislenu podršku tek ustoličenog predsednika Koštunice. Nacionalisti su takve promene nazivali „revanšizmom”, „obračunom sa političkim protivnicima”, „revolucionarnom metlom” i „nelegalnim promenama koje krše (Miloševićeve) zakone”.

Iako svestan legitimacijskog deficita, Vlada Zorana Đinđića je inicirala tranzicijske reforme, s uverenjem da će promene ekonomske strukture, razvoj i modernizacija nužno dovesti do novog legitimacijskog okvira koji se u periodu nakon pada Miloševića nije mogao izdejstvovati. Svoje protivnike (kao i oni njega) shvatio je kao privremenu pojavu koja će sa završetkom tranzicije biti marginalizovana. On se naročito posvetio ekonomskim i obrazovnim reformama i zadobijanjem podrške Zapada u pogledu kredita i privrednih reformi. Njegovo vizionarstvo o evropskoj budućnosti Srbije dominiralo je svakodnevnim javnim diskursom. U jednom trenutku je izgledalo kao da je proevropska atmosfera potisnula nacionalistički, patrijarhalno-autoritarni legitimacijski model. To su pokazivala i istraživanja javnog mnjenja, koja su govorila da su Miloševićeve stranke – Socijalistička partija Srbije i Srpska radikalna stranka – gotovo nestale sa političke pozornice. Gotovo zanesenjačka namera Zorana Đinđića da se Srbija što pre modernizuje i uđe u Evropu, bila je nesporna premisa na kojoj je premijer bazirao sve glavne pravce promena – neke započete ili tek projektovane. U skladu sa profilisanjem Srbije kao evorpske zemlje, Đinđićeva Demokratska stranka je na skupštini, s proleća 2001. godine, donela novi program. Taj program je gotovo kristalno jasno napisan u liberalnom i proevropskom ključu.[5]

No, ovakva programska orijentacija, ozbiljno shvaćena, značila je povlačenje nekih konkretnih koraka koji su se odnosili na obaveze Srbije prema međunarodnoj zajednici, pre svega na ekstradiciju Srba optuženih za ratne zločine Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju. Ta saradnja je bila prvi, nužni i suštinski korak takve orijentacije, jer je Srbija pod Miloševićem bila prepoznavana po zločinima i kriminalu. S druge strane, poredak se nije mogao menjati na unutrašnjem planu sa nepromenjenim vojno-policijskim aparatom koji je bio glavni oslonac Miloševićevog diktatorskog režima. Dakle, bez ispunjavanja tih obaveza Srbija nije mogla steći međunarodni kredibilitet, a još manje sanjati o evroatlantskim integracijama. Prvi i osnovni uslov „evropske Srbije”, ali i uslov za dobijanje pomoći za rekonstrukciju srušene ekonomije nalagali su neodložno hapšenje i ekstradiciju optuženih Srba za ratne zločine Tribunalu u Hagu. Polovinom 2001. godine Vlada je predala Slobodana Miloševića Haškom tribunalu i time manifestovala svoju odlučnost da menja odnos prema nedavnoj prošlosti, nacionalističkoj ideologiji i prema svom okruženju. Evropska budućnost Srbije je morala ići preko prošlosti i Haškog tribunala.

Prihvatanjem ovog izazova u situaciji političke nestabilnosti i nedostataka podrške za takve poteze, Vlada i Zoran Đinđić su stavili do znanja nacionalistima da promene neće biti kozmetičke, i da će morati da se menja suština – srpska nacionalistička matrica. Koštunicino krilo vlasti snažno se suprotstavilo ekstradiciji Miloševića Hagu. Taj potez vlade Koštunica je nazvao „državnim udarom”, što je bilo u vezi sa Koštunicinim obećanjem da „neće biti revanšizma”, odnosno da su aparati mogli i u novom poretku očekivati amnestiju i ostanak na svojim položajima. Ovaj kardinalni sukob oko budućnosti Srbije koji se suštinski prelamao oko odgovornosti sa ratne zločine, a s tim u vezi, i nužnim promenama u samim aparatima državne vlasti, doveo je do udruživanja i povezivanja svih konzervativnih i antiliberalnih snaga lociranih u službama bezbednosti, crkvi, medijima, političkim vrhovima nacionalističkih stranaka i istih takvih intelektualnih krugova, protiv demokratske vlade i Zorana Đinđića. Kulminacija ovog sukoba iskazala se u pobuni Jedinica za specijalne operacije – „Crvene beretke” (novembar 2001). Pobuna se vodila pod geslom „Stop Hagu”, kako je utvrđeno na suđenju optuženima za Đinđićevo ubistvo, i koja je u temlju uzdrmala vladu Zorana Đinđića, pokazavši ko zaista vlada Srbijom. Od predaje Miloševića i pobune „Crvenih beretki”, koja je dobila podršku Koštunice i prećutnu saglasnost vojne bezbednosti (njeni predstavnici su izjavili da se „vojska neće mešati”), praktično je počelo ispisivanje smrtne presude Zoranu Đinđiću. A kada je lider modernističke vlade preduzeo korake u pravcu obračuna sa kriminalizovanom Državnom bezbednošću, demonstrirao je da on nije pod kontrolom i da je ukinuo neupitni autoritet koji je u Srbiji uvek važio kao način integracije. Niko bez kontrole i autoriteta iznad sebe, ne može da prođe nekažnjeno. Tempirana bomba na kojoj Zoran Đinđić sve vreme sedeo i koju je potcenio, aktivirana je i smrtna presuda je ubrzo bila izvršena.

Prva vlada i Zoran Đinđić zaslužni su za aktualizaciju vizije moderne Srbije s pozicije vlasti i pokušaje da se promeni moralno i vrednosno samorazumevanje Srbije i stekne međunarodni kredibilitet prihvatanjem saradnje sa Haškim sudom, hapšenjem i predajom Slobodana Miloševića tom sudu. U dugoročnijoj perspektivi, ona je trasformatorskim potezima u oblasti ekonomije i obrazovanja otvorila promene društvene strukture i snažnih patrijarjalnih uporišta, koje bi nužno vodile ka racionalnom legitimacijskom okviru moderne države. Ona nije uspela da utemelji vladavinu prava i uspostavi kontrolu nad službama državne bezbednosti. Na tim tačkama su otpori bili najjači. Vizija o evrospkoj Srbiji ostala je da visi u vazduhu bez realnog utemeljenja u institucijama. I posle ubistva premijera, ta vizija je nastavila da živi u glavama ljudi i marginalnim grupama, ali je izgubila bitku u političkoj realnosti.

Nakon ubistva premijera, brza rehabilitacija nacionalističke matrice, potvrdila je cilj ubistva Zorana Đinđića. Do restauracije je došlo instaliranjem na vlasti „treće Srbije” koja sebe naziva „demokratskim nacionalizmom” i koja se okupila oko sadašnjeg premijera – Vojislava Košutnice i njegove Demokratske stranke Srbije kao stožerne. „Treća Srbija” se bavi marginalizovanjem moderne Srbije tako što je proglašava ekstremističkom i opasnom. Ona želi da dokaže da je moderna Srbija iluzija, da nikada nije ni postojala, sem u glavama „misionara” i „ekstremista”. No, ona se ipak morala ograničiti na ideološku sferu i službe bezbednosti koje žive samo dok ta ideologija vlada u Srbiji. Ona nije mogla da zaustavi tranzicijske reforme u ekonomiji, jer nije mogla otvoreno da okrene leđa Evropi.[6] Ovaj dugoročniji kolosek modernizacije Srbije nije zaustavljen, mada je doveden u pitanje prekidom pregovora sa EU za potpisivanje dokumenta o pridruživanju i stabilizaciji. Na taj sistemski pomak je računao Zoran Đinđić kada je rekao da mogu ubiti njega, ali da ne mogu zaustaviti sistemske promene koje ne zavise od jednog pojedinca.

Ubistvo Zorana Đinđića i poraz da se uspostavi liberalni normativni okvir u Srbiji, dramatično su otvorili pitanje karaktera srpskog nacionalizma. Još konkretnije, to pitanje glasi: zašto je srpski nacionalizam na smrt nespojiv sa liberalnim vrednostima modernog društva? U čemu se srpski nacionalizam razlikuje od drugih nacionalizama koji su buknuli početkom devedestih godina prošlog veka?

Tom pitanju ću posvetiti sledeći odeljak.

Teorijsko razumevanje srpskog nacionalizma kao nemoguće i nedovršive države

Neuspeh da Srbija započne svoju epohalnu promenu „vrhovnih vrednosti” ležao je u činjenici da srpska opozicija, u svojim programskim opredeljenjima pripremljenim za oktobarske promene 2000. godine, nije razvila kritiku srpskog nacionalizma. Glavne opozicione stranke koje su strateški pripremale promenu režima nijednom reči nisu delegitimirale prethodnu nacionalnističku politiku koju je vodio Slobodan Milošević. Programi s kojima je opozicija izašla pred birače za predsedničke i parlamentarne izbore, poput „Ugovora s narodom” ili „Programa demokratske vlade” nesumnjivo to dokazuju. Izbegavanje da se kritički odbaci bit Miloševićeve legitimacijske matrice – srpski nacionalizam, nije bilo puka slučajnost i obični programski „nedostatak”. Sama kandidatura Vojislava Koštunice trebala je biračima (ali pre svega aparatu, vojsci i policiji) da stavi do znanja da se suština prethodne legitimacije neće promeniti. Ako je ovakav potez za neke bio samo taktički, s ciljem da se ne odbiju birači i pošto-poto izdejstvuje odlazak diktatora, za druge je to bio suštinski uslov da se da podrška opoziciji i neutrališe, pasivizira i pozove na kolaboraciju i sam aparat. Možda je još tačnije reći da se o tom pitanju nije ozbiljno razmišljalo, jer je izostavljanje kritike nacionalizma, naročito u većim strankama, bio deo njihove politike od samog osnivanja.[7] Sem marginalnih grupa, manjih partija i nekih časopisa i listova, glavne opozicione stranke nisu razumele da srpski nacionalizam predstavlja suštinsku prepreku ustavno-pravne i liberalne demokratije.

Vodeće stranke nisu shvatale da je srpski nacionalizam praktično večit i inkopatibilan sa modernom državom, pa čak i sa bilo kakvom stabilnom državom. Zato su i mogle svoje razlike u pogledu nacionalnog pitanja da prećute (ostavljajući ih za neko buduće vreme koje je za Koštunicu došlo, posle ubistva Đinđića), a da se ipak mogla zajednički projektovati buduća demokratija. Predsednički kandidat, Vojislav Koštunica, izjavio je da je prihvatio kandidaturu samo pod uslovom da ne mora da se odrekne svih nacionalnih pogleda. Projektovanje demokratija bez ulaženja u to kako je prethodni režim shvatao i koristio nacionalno pitanje, kao da je demokratija nekakav neupitni teren saglasnosti, ni po čemu suprotan „srpskoj ideji”, bila je ta „trula daska” na kojoj je rušen režim Slobodana Miloševića. Izborna demokratija kao „matematička radnja” mogla se kombinovati sa „srpskom idejom”, kao što se i islamska teokratija može kombinovati sa liberalnom i evropskom demokratijom. Bez prethodne kritike srpskog nacionalizma i bez njegovog odbacivanja, demokratija je brzo gubila zamah posle 5. oktobra.[8] Ubrzo je ponovo došlo do legitimacijskih kriza, novog raspada države i otvaranja krize na Kosovu i u Crnoj Gori. I bez Miloševića, Srbija nije našla ključ za izgradnju demokratske i legitimne države, čije bi osnovne vrednosti bile vladavina prva, tolerancija različitosti, građanska integracija države i transparentna vlast.

Moje pretpostavke o uzrocima permanente krize svih država u kojima se nalazila Srbija, oslonile su se na istraživnja Sabine Ramet koja je u svojoj poslednjoj knjizi ustanovila da je srpski nacionalizam inkopatibilan sa liberalnim vrednostima i ustavno-pravnim regulisanjem države. Međutim, ona nije odgovorila na pitanje zašto je to tako. Ja ću pokušati da pokažem da je srpski nacionalizam imanentno antidržavni. Njegova suština je nedovršiva država, pa otuda njegova inkopatibilnost sa modernom pravnom državom. Po ovoj svojoj osobenosti, srpski nacionalizam se razlikuje od nacionalizama u drugim jugoslovenskim republikama. Ti drugi narodi su želeli da naprave svoju samostalnu nacionalnu državu kao univerzalni ideal i zato se u njima brže razvijaju evropske vrednosti. Tu se nacionalizam razvijao kao politička ideologija[9] koja će, nakon ostvarivanja cilja (uspostavljanje države) postepeno gubiti političku dominaciju. To se dešava zbog toga što je nacionalistička politika disfunkcionalna za stabilizaciju države, regionalnih odnosa, i u sadašnjem trenutku, za evroatlantske integracije. To se vidi i po sve stabilnijem političkim prostoru u kome se nacionalno ekstremističke stranke smeštaju na njegovu marginu. Sa srpskim nacionalizmom stvar stoji drugačije. On ne teži stabilizovanju države. Upravo to – da se uspostavi trajan državni okvir – Srbija neće. To se vidi i po tome što je samo još u Srbiji ekstremno nacionalistička partija (Srpska radikalna stranka) – najjača politička stranka, dok su stranke centra samo umereniji oblici iste ideološke matrice. Postavlja se pitanje zašto je to tako i kako se srpski nacionalizam fomirao kao „neprestana borba” za državu koje nikada i nigde nema.

Moja je pretpostavka da se srpski nacionalizam uobličavao pod uticajem određenih strukturnih datosti između rasporeda srpske populacije i teritorija nad kojima je Srbija imala suverenitet. Za vreme turske okupacije, kao i svi drugi narodi na Balkanu, Srbi su razvili pojam nacije kao etničke posebnosti koja, kao takva, teži ka oslobađanju od tuđinske vlasti i uspostavljanju sopstvene države. No, kada je Srbija bila priznata kao država (1878), ona se nije zadovoljila svojom teritorijom na kojoj je imala suverenitet.

Ona se rukovodila idejom o proširivanju teritorije kako bi povratila svoje istorijske teritorije koje su ostale pod turskom vlašću a nekada su pripadale srednjovekovoj Srbiji. S druge strane, i s obzirom na to da je veliki deo srpskog naroda živeo u zemljama koje su bile pod vlašću Austrougarske (Hrvatska, Bosna, Hercegovina i Vojvodina), njen nacionalni program je građen na ideji o nacionalnom ujedinjenju svih Srba u jednu državu.

Balkanskim ratovima Srbija se proširila na Kosovo i vardarsku Makedoniju, ali su ta proširenja donela povećanu diskrepanciju između njene teritorije i srpskog stanovništva. Naime, njena uvećana teritorija je bila retko naseljena Srbima. Da bi prevazišla taj problem ona je pokušala da asimiluje nesrpsko stanovništvo slanjem svojih učitelja i nastavnika kako bi te teritorije posrbljavala. Ova frustracija na sopstvenoj teritoriji kompenzovana je snovima o ujedinjenju sa „prečanskim” Srbima, a to je podrazumevalo novo širenje države. Tako je Srbija zapala u paradoksalnu situaciju – da ima teritorije ali na kojima je imala suverenitet i tzv. istorijsko pravo bez Srba, dok je veliki broj Srba živeo na teritoriji drugih država, a trebalo ih je ujediniti po principu nacionalnog ujedinjenja i samoopredeljenja.

Srbija je htela da ostvari oba prava, ali se time prepustila riziku da ideju svoje države zaplete u dva kontradiktorna principa i da se udalji od moguće demokratske i legitimne srpske države. Ona je na svojoj teritoriji postala ranjiva zbog brojnih naroda koje je dobila ratovima opravdavanim pravom na pripajanje svojih „istorijskih teritorija”. Integracija bazirana na liberalno-demokratskim načelima u smislu jednakoprvnih građana nije dolazila u obzir jer se verovalo da se tim načelima ne mogu držati pod kontrolom teritorije naseljene drugim narodima koji su prema srpskoj vlasti bili neprijateljski raspoloženi, baš kako se srpska država vladala prema njima. Dakle, ova frustracija kod kuće nije prevazilažena građanskom legitimacijskom formulom i kulturnim pluralizmom, već maštanjem o tome da će se cilj postići tek ujedinjavanjem sa „svojim narodom” po krvi, preko reka Drine i Dunava. Ovaj isti problem, da se brane teritorije po istorijskom pravu na kojima gotovo nema Srba, i da se teži ka ujedinjenju sa Srbima koji žive van Srbije, vratila se u poslednjoj deceniji XX veka u gotovo istovetnoj formi kao i početkom XX veka kada je Srbija grčevito branila oba principa. To ona čini i sada, u XXI veku i posle pada Miloševićevog režima koji je oživeo srpski nacionalizam u njegovom originalnom, kontradiktornom izdanju. Ona hoće po svaku cenu da sačuva teritoriju Kosova kao „svoju istorijsku teritoriju”, ali ne odustaje ni od „srpkih zemalja” u Bosni i Hercegovini.

Dakle, prva i suštinska osobina srpskog nacionalizma sadržana je u njegovoj kontradikciji koja se nije mogla uopštiti u bilo kakav princip, odnosno ni u kakvu realnu državu, sem da se deklariše kao radikalni partikularizam koji je nespojiv sa univerzalnim vrednostima modernog društva. Ta kolektivna frustracija i „kompleks inferiornosti” je racionalizovan u narativu o večnoj nepravdi koju prema Srbiji i Srbima sprovode velike sila (odnosno „međunarodna zajednica”), navodno zbog neke neobjašnjive mržnje koju već vekovima prema njima ispoljava „spoljašnji faktor”. Po srpskoj priči, koja je postala i njena glavna ideologija (i to u bukvalnom smislu reči „kao iskrivljena stvarnost”), ta nepravda traje od Kosovske bitke – pa do današnjeg dana. Iz istog paradoksa i njegove racionalizacije o nepravdi, potiče i njen militarizam i oslonac na tajne službe, odnosno korišćenje sile u rešavanju sukoba, bilo nacionalnih, političkih, ili ekonomskih. A sa tom ideologijom nije mogao biti napravljen racionalan okvir u kome bi se sukobi rešavali mirnim sredstvima.

No, glavna posledica srpske kontradikcije je bila u tome što se takav nacionalizam nije mogao ostvariti u bilo kakvoj državi, a još manje u legitimnoj i demokratskoj. Naime, zbog kontradiktornosti srpskog nacionalizma, srpska država je neprekidno izmicala. Ona se stvarala u ratovima i u ratovima raspadala; probani su i uži i širi državni okviri od Kraljevine Srbije, preko prve, druge i treće Jugoslavije, do saveza sa Crnom Gorom, ali sve su se te države raspadale. Problem je uvek bio isti: ili je trebalo braniti teritoriju Srbije protiv manjina koje nije mogla integrisati svojom nacionalističkom matricom, što je podrazumevalo upotrebu sile zbog legitimacijskog deficita, ili se ratovalo za ujedinjenje „po krvi”, sa Srbima van Srbije, što je podrazumevalo i priključenje tzv. srpskih zemalja, tj. sukob sa narodima u okruženju. Dok je bila samostalna država, kraljevina Srbija je težila ka svesrpskom ujedinjenju i za taj cilj ratovala. Zbog nacionalnog ujedinjenja i očuvanja teritorija, ona je utopila svoju državu i izdejstvovala kod velikih sila prvu Jugoslaviju koja je bila shvaćena kao definitivno rešenje srpskog pitanja. U jugoslovenskom okviru, Srbi su uvek zauzimali poziciju odbrane centralističkih i autoritarnih vlasti svih Jugoslavija, pa su i one patile od hroničnog legitimacijskog deficita. No, kao konglomerat naroda sa različitim nacionalnim ciljevima, različitim istorijama, bez demokratske tradicije, različitih nivoa razvoja itd. – Jugoslavija je od početka bila nestabilna. Pokazalo se da srpsko nacionalno pitanje nije bilo rešeno, nego je manji problem pretvoren u veći. Jer ni prva ni druga Jugoslavija se nisu mogle stabilizovati kao demokratske i legitimne države, i to ne samo zbog srpskog nacionalizma nego i nacionalizama drugih naroda koji su bili u njenom sastavu i koji su težili stvaranju svojih nacionalnih država. U svim Jugoslavijama, srpska pozicija je bila u skladu sa odbranom njenog nacionalnog interesa: očuvanje autoritarizma i sile – tajnih službi i njihovih ideologa, računajući da su takve strukture neophodne, jer će se još rešavati srpsko nacionalno pitanje. Takva je bila situacija i posle 5. oktobra, takva je situacija i danas u Srbiji. I danas vlast drže vojno-policijske službe bezbednosti.

Kada je početkom osamdestih godina prošlog veka buknula albanska pobuna na Kosovu a legitimitet Jugoslavije već bio teško uzdrman, Srbija nije kontrolisala svoje teritorije. Dve njene autonomne pokrajine – Kosovo i Vojvodina bile su izjednačene sa ostalim republikama, osim što nisu imale pravo na samoopredeljenje. Delovi srpskog naroda su živeli u drugim republikama koje su bile definisane kao „suverene države” i na jedan korak do pune nezavisnosti. Srbija se našla tamo odakle je krenula. Ona je ponovo izabrala isti odgovor: da brani oba principa i „krvi” i „tla” – odnosno teritoriju Kosova kao svoje istorijsko pravo (gotovo ispražnjene od Srba) i etničko jedinstvo kao pravo na nacionalno samoopredeljenje. Tako je prvo otvoren front unutar Srbije na Kosovu, a početkom devedestih godina otvoren je front u drugim republikama, najpre u Hrvatskoj a zatim u Bosni i Hercegovini.

No, ovo ponovno i radikalno razdvajanje nacije od države, ali sada u epohi globalnog rušenja realsocijalističkog sistema, dovelo je do toga da vlast Slobodana Miloševića samu sebe definiše kao samodovoljnu: Srbiji je potrebna autoritarna vlast, kao moć nad sopstvenim društvom i kontrolom proevropskih snaga koje su težile ka rešavanju njene fundamentalne kontradikcije i formiranju moderne države. Milošević je shvatio koliko je srpski nacionalizam – kao bajka o „srpskom državnom pitanju” zahvalna za održavanje vlasti koja je izgubila globalnu bitku. Njemu zato ne treba stabilni državni okvir, već večita borba za državu. Srpski nacionalizam se vraća na velika vrata zato što, po potrebi autoritarne vlasti, omogućava stalnu mobilizaciju naroda oko „državnog pitanja”. Umesto težnje da se stvori trajni i legitimni državni okvir, stvaraju se državni provizorijumi za jednokratnu upotrebu koji se neprekidno raspadaju i moraju se braniti od „spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja”. Po toj logici, srpski neprijatelji čas otimaju teritorije, čas samo Srbima ne dozvoljavaju pravo na nacionalno samoopredeljenje, a čas im rasturaju zajedničku državu (Jugoslaviju).

Utemeljenje srpskog nacionalizma u autoritarnoj vlasti,[10] postavilo je znak jednakosti između ta dva koncepta. U toj jednačini je praktično iščilela bilo kakva nacionalna ideja. Ako i kada se ozbiljno dirnulo u autoritarizam vlasti, to je značilo isto što i biti „nacionalni izdajnik” i slobodna meta za odstrel. Autoritarna vlast se mogla održati na duže staze samo neprekidnim podsticanjem paranoidnog nacionalizma i večnim iščekivanjem državnosti. Za vreme Miloševićeve vladavine srpski nacionalizam je prerastao u nacionalističku kulturu kao trajni odgovor na civilizacijske izazove moderne države. Ovo okretanje lica na naličije, značilo je pretvaranje spoljašnjeg neprijatelja u unutrašnjeg. Ispostavljalo se da se srpska vlast nekako nagađala sa svojim spoljnim rivalima – Hrvatima i Muslimanima, a tako će biti i sa Albancima, ali da nema nameru da se nagodi sa modernom i demokratskom Srbijom.

Do uzdizanja nacionalizma do kulture autoritarne vlasti, došlo je zbog globalnih izazova demokratizacije i evropskih integracija do kojih je doslo nakon pada Berlinskog zida. Milošević je bio negativan odgovor Srbije na te globalne izazove. Svesnom obnovom srpske nacionalne kontradiktornosti i partikularizma, koji se kao takvi nisu uklapali u univerzalne vrednosti i principe, on je Srbiju izvodio iz toka vremena i izmestio iz prostora, rešen da je ne prepusti “zahtevu dana” tj. racionalnom regulisanju i izgradnji moderne države. Bolje je nemati državu i živeti u provizorijumu, nego se predati pred “evroslinavcima”, kako to kaže jedan velikodostojnik srpske pravoslavne crkve. Tako je počeo novi krug besomučnog traganje za državom. Etnička, organska nacija je ojačavana i definisana kao narodnjačka, a država je postala fiktivna i zamišljena. O njoj se govori sa magijskim narativom: srpski narod će dobiti svoju pravu pravcatu („zamišljenu”) državu tek kada se poklope istorijske zvezde i nestanu sa međunarodne scene svi sprski neprijatelji.

Karakteristično traganje za državom najbolje najilustrativnije je bilo vidljivo kada je Milošević zaigrao na tri srpske državne karte:[11] (1) na „celu Srbiju”, koju je „ujedinio” 1989. godine ukidanjem pokrajina Kosovo i Vojvodine („antibirokratska revolucija”), (2) Jugoslaviju kao „modernu federaciju”, s kojom je išao u pregovore sa ostalim jugoslovenskim republikama 1991. godine (i međunarodnom zajednicom koja se i još uvek okrivljuje za raspad Jugoslavije) i (3) na veliku Srbiju, zbog koje se krenulo u rat u istoj toj godini kada se tražila i „jugoslovenska moderna federacija”. Tokom ratova devedestih godina, u jednom trenutku su postojale, ni manje ni više, nego 5 srpskih država: Republika Srpska Krajina na teritoriji Hrvatske, Republika Srpska na teritoriji Bosne i Hercegovine, Republika Srbija, Republika Crna Gora, koja se smatrala „najsrpskijom zemljom” („Srpska Sparta”) i mala Jugoslavija (savez Srbije i Crne Gore), kao oslonac za ujedinjenje rasparčanih srpskih država stvorenih ratovima. I ta kvazi-država, u osvit 5. oktobra, bila je već u stanju raspada. Crna Gora je bojktovala savezne izbore koji su se u septembru 2000. godine održavali zajedno sa predsedničkim, i na kojima se srpska opozicija nadala pobedi nad Miloševićem. On je oteran sa vlasti, a krnja Jugoslavija se raspala i transformisala u državni savez Srbije i Crne Gore. I taj se savez raspao. Crna Gora je 2006. održala referendum i izvojevala nezavisnu državu. Njen odlazak je zadao težak udarac srpskom nacionalizmu, jer je uzdrmao ideju svesrpskog ujedinjenja, svodeći ga samo na spašavanje „istorijske teritorije” (Kosovo).

Srbija je bez svoje volje, pod prinudom crnogorskog referenduma, ponovo postala nezavisna država, a nacionalisti su taj događaj teško primili, jer je ona, po njihovoj teoriji, samo deo teritorije „zamišljene” srpske države. Iznenadna pojava nezavisne Srbije dočekana je kao neprijateljska podvala i gotovo bez komentara.[12] Istovremeno teku pregovori oko budućeg statusa Kosova. Ponovo otvoreno „kosovsko pitanje” srpska nacionalistička elita i nedirnuti (Miloševićevi) aparati vlasti (vojne i policijske snage bezbednosti) jedva su dočekali da osveže nacionalističku kulturu i još jednom mobilišu srpski narod oko iste priče. Kao odgovor na „otimanje naše teritorije” Srbija nastoji da po staroj formuli opet otvori i drugi front sopstvene kontradikcije flertovanjem sa Republikom Srpskom. Protura se kako bi i ona mogla održati referendum i prikljuciti se Srbiji. A mogla bi se prvo priključiti tako što će Srbi iz RS glasati na sledećim izborima u Srbiji. Neki zakleti sanjari proturaju ideje da će na sledećim izborima u Crnoj Gori pobediti prosrpske partije, pa će one opet organizovati referendum i Crnu Goru ponovo pripojiti Srbiji.

Očekivani Ustav, obećan pre 5. oktobra, konačno je došao na dnevni red. No, nije došao na dnevni red zato da bi se regulisala moć u Srbiji i uspostvile legitimne institucije i vladavina prava, već kao mobilizirajuća kontra-akcija na nezavisnost Kosova kao najverovatniji ishod pregovora o njegovom statusu. Ustav treba da potvrdi fikciju da je „Kosovo naše i da će zauvek biti naše”. Ili, kazano drugim rečima: „neka bude što biti ne može”.

Donošenje još jednog oktroisanog ustava koji je izbacio građane iz njegovog stvaranja, ne ostavljajući im nijedan dan za raspravu o tako važnom dokumentu, potvrđuje moju tezu da se Srbija ne može funckionalno i racionalno integrisati, nego će i dalje biti sklona segmentiranju i raspadanju. Nedovršiva država je odnela još jednu pobedu.

Tako se borba neprestana za državu nastavlja po istoj ideološkoj matrici, a tajne službe i nekontrolisana vlast se učvršćuju. Sa učvršćivanjem autoritarizma, zakonito se proizvode nove (stalne) legitimacijske krize.

Ako se zagledamo u budućnost, Srbija će najverovatnije biti prinuđena da se odrekne i Kosova („istorijskog prava”), ali i nacionalnog ujedinjenja te da se stabilizuje na teritoriji na kojoj srpski nacionalizam više neće imati efekta. Njegova kontradikcija bi bila razrešena. Ako se pri tom nastave tranzicijske promene i modernizacija privrede i društva, koje će nužno voditi do promena socijalne strukture i slabljenja patrijarhalno-traidcionalnih vrednosti utemeljenih u slojevima neurbanizovanog stanovništva, Srbija će imati šansu da iskorači iz svog paradoksa „krvi i tla”, ka modernoj državi.

Helsinška povelja br. 99-100, septembar-oktobar 2006.

Peščanik.net, 19.10.2006.

———–    

  1. Koristim podelu legitimacije vlasti koju je upotrebila Sabina Ramet u svojoj novoj knijzi: The Three Yugoslavias: Yugoslavias: State-Building and Legitimation, 1918-2005, Indiana University Press, Bloomington, 2006.
  2. Taj sukob tinjao je i pre 5. oktobra. DOS je stvoren da bi se uklonio zajednički neprijatelj, da bi se posle toga političkom borbom rešilo pitanje konačnog pobednika.
  3. Pri tom ne treba gubiti iz vida gde je bio interes toga aparata, koji je bio prvenstveno odgovoran kao nosilac ratne politike od koje je Đinđić hteo da se distancira, a koja je takođe bila odgovorna za državni kriminal u Srbiji. Oni koji su prilazili Đinđiću činili su to samo iz taktičkih razloga, „srce” im je bilo na onoj strani koja se borila protiv „revanšizma” i opirala saradnji sa Tribunalom za ratne zločine. Tek pobunom JSO otvorene su karte.
  4. Vladimir Gligorov, „Ratnici i trgovci. Pragmatizam i legalizam”, u Zoran Đinđić: Etika odgovornosti, urednik Latinka Perović, Beograd, 2006.
  5. Dijana Vukomanović, „Legitimacijske matrice relevantnih političkih partija u Srbiji (1990-2005)”, urednik Zoran Lutovac, u: Političke stranke u Srbiji, Institut društvenih nauka – Friedrich Ebert Stiftung, Beograd, 2005.
  6. Put ka EU je zaustavljen je zbog otezanja vlade Vojislava Koštunice da preda Ratka Mladića i ostale optužene za ratne zločine i genocid Haškom tribunalu.
  7. Vidi Dijana Vukomanović, op. cit.
  8. Svi važniji mediji su pod kontrolom sadašnje Vlade, kao što su i sve druge regulativne institucije, sudstvo, uprava, ministarstva “sile”, a započeli su i nečisti izbori zarad održavanja na vlasti, o čemu svedoči rušenje opštinske vlasti u Novom Pazaru (Sandžak), nečisti izbori, praćeni nasiljem.
  9. Da ne bi bilo zabune, potrebno je naglasiti da nacionalizmi za stvaranje države nisu različiti po tome što su manje diskriminativni i manje opasni za manjine, nego se pretežno razlikuju po svojoj prolaznosti. 
  10. Autoritarizam određujem kao institucionalizaciju “vlasti radi vlasti” (power for the power’s sake), pri čemu se mogu menjati garniture na vlasti, ali se ne sme promeniti njena priroda. Takva promena bi bila “protiv srpskih nacionalnih interesa”.
  11. Vidi: Jasmina Dragović Soso, Spasioci nacije, Fabrika knjiga, Edicija reč, Beograd 2006. 
  12. Najupadljiviji su bili komentari o „Trijanonskoj Srbiji”, koja je sugerisala da je Srbija stradalnik baš kao što je to bila Mađarska kada je Trijanonskim sporazumom iz 1920. godine izgubila dve trećine svojih teritorija.
The following two tabs change content below.
Vesna Pešić

Vesna Pešić

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).