U nekoliko poslednjih decenija svet je prošao kroz dramatičnu preraspodelu ekonomske aktivnosti i nešto manje dramatičnu preraspodelu političke moći. Uspon Azije, i posebno Kine, pomerio je centar ekonomskog rasta prema istočnoj i južnoj Aziji. Do 2015. godine, ukupan BDP Kine, prema Svetskim indikatorima razvoja Svetske banke (verzija iz oktobra 2025), obračunato po paritetu kupovne moći, prestigao je BDP Sjedinjenih Država. Danas Kina proizvodi oko 20 odsto globalne ponude roba i usluga, a Sjedinjene Države oko 15 odsto. (To je, uzgred rečeno, najveći udeo dve vodeće ekonomije od ranih 50-ih godina, otkad MMF i Svetska banka beleže ove podatke.) Slična pomeranja – prema istoj bazi podataka – odigrala su se i u drugim azijskim ekonomijama. Do polovine 80-ih, na Veliku Britaniju i Indiju otpadalo je oko 3 odsto globalne proizvodnje. Danas je udeo Indije 8, a Velike Britanije 2 odsto. Udeli Indonezije i Holandije pomerili su se sa približno istog nivoa oko 1980. godine (1,2 odsto globalne proizvodnje) na tri puta veći udeo za Indoneziju danas.
U najmnogoljudnijim azijskim zemljama (Indija, Kina i Indonezija) živi oko 3,1 milijarde ljudi, gotovo 40 odsto svetske populacije. Njihov ukupan udeo u svetskoj proizvodnji je oko 30 odsto. Njihov ukupan izvoz iznosi 4,6 biliona dolara (po tržišnom kursu) od ukupno 25 biliona dolara globalnog izvoza, to jest, 19 odsto (Svetski indikatori razvoja). Međutim, te tri zemlje imaju manje od 10 odsto glasova u MMF-u, gde je poslednja preraspodela glasova obavljena 2008. godine. Ako uključimo i druge velike azijske zemlje, poput Pakistana, Bangladeša i Vijetnama, nesrazmera između ekonomskog značaja Azije i broja njenih glasova u multilateralnim ekonomskim organizacijama više je nego upadljiva. To nije ništa novo: o tome se raspravlja već godinama, ali napredak u rešavanju problema je vrlo skroman.
U izvesnom smislu, raspodela udela u pravu glasa između zemalja članica MMF-a i Svetske banke nije naročito važna. Ono što je važno jeste mogućnost blokiranja odluka, za šta je potrebno skupiti 15 odsto glasova, što trenutno imaju jedino Sjedinjene Države. Prilagođavanje broja glasova stvarnoj ekonomskoj snazi zemalja verovatno bi ukinulo pravo veta koje imaju Sjedinjene Države i možda bi, što je još važnije, olakšalo uspostavljanje koalicije zemalja globalnog juga koje bi zajedno mogle da koriste isto pravo.
Ipak, sada je važnije pitanje treba li temeljno reformisati postojeće institucije ili je bolje napraviti nove međunarodne ekonomske organizacije koje će direktnije odražavati odnos ekonomskih snaga, kao i ekonomske politike koje daju najbolje rezultate. Ovo poslednje nije samo pitanje prava glasa, već i pitanje meke moći ekonomske misli.
Kina i BRICS su učinili prve korake u pravcu izgradnje takvih novih institucija, posebno osnivanjem Nove razvojne banke (koja uključuje sve zemlje BRICS-a) i Azijske infrastrukturne investicione banke. Ali one su još u ranoj fazi i globalni domet im je ograničen. Kini i globalnom jugu nedostaje iskustvo u izgradnji takvih institucija. Kao što pokazuje knjiga Marka Mazowera Upravljanje svetom, sve međunarodne institucije, od Poštanskog sindikata, osnovanog u drugoj polovini 19. veka, do Međunarodne organizacije rada (ILO) osnovane posle Prvog svetskog rata i Svetske banke i MMF-a 1944. godine, gradile su zapadne sile. Na konferenciji u Breton Vudsu 1944, uprkos učešću brojnih zemalja (na primer Egipta, Iraka i Indije koji su još bili pod stvarnom ili formalnom kontrolom Velike Britanije) i Kine (čija je vlada kontrolisala samo deo zemlje), moć da donose odluke imale su samo Sjedinjene Države i Velika Britanija. Problem sa kojim se danas suočavaju zemlje BRICS-a jeste kako da ovladaju veštinom građenja međunarodnih organizacija koje će uvažavati novu ekonomsku i političku realnost i istovremeno dati dovoljno pravo glasa zapadnim silama, čija uloga više nije onakva kakva je bila pre osamdeset godina, kao i mnogim manjim zemljama. Posebno je važno uključivanje i davanje glasa afričkim zemljama koje su po broju stanovnika jedini deo sveta koji još raste.
Postoji još jedan, za Kinu verovatno najrelevantniji zadatak. Promena raspodele globalne ekonomske moći znači i to da su ekonomski najuspešnije zemlje u proteklih pola veka bile one u Aziji. Pitanje je kako znanja o tome šta u ekonomskom razvoju daje rezultate preneti drugim zemljama koje su po dohotku po glavi stanovnika daleko iza Kine. Napredak Kine do statusa zemlje sa višim srednjim dohotkom bio je na mnogo načina specifičan i određen lokalnim okolnostima: od sposobnosti da se donošenje odluka decentralizuje da bi se tako ustanovilo šta u praksi daje najbolje rezultate, preko važne uloge države u nekim sektorima, do sprovođenja ključnih ekonomskih odluka snažnim delovanjem izvršne vlasti, kao i organizovanja sveobuhvatnih antikorupcijskih kampanja. To nije lako izvesti u drugim zemljama. Važno je locirati osobenosti kineske ekonomske politike koje se mogu primenjivati na drugim mestima da bi se dobili slični ekonomski rezultati.
To nije lak zadatak. Ne samo da je potrebno identifikovati ključne pokretače rasta u Kini, nego treba i odabrati one koji su dovoljno univerzalni i time prenosivi u druga okruženja. Uprkos mnogim pojednostavljivanjima i preterivanjima u tumačenu Vašingtonskog konsenzusa, pravila koja je on sadržao bila su dovoljno jasna i uopštena (apstraktna) da se jednako mogu primeniti u siromašnoj zemlji kao što je Mali i bogatoj zemlji kao što je Južna Koreja. Nerazumno naglašavanje nekih načela (privatizacija većine aktivnosti, uključujući one s važnim eksternalijama i monopolskim moćima, ili eliminisanje kontrole kretanja kapitala) može biti nedostatak, ali prednost Konsenzusa je njegova univerzalna primenjivost. Dužnost Kine i ekonomista koji proučavaju kinesko iskustvo jeste da dođu do slične liste ekonomskih preporuka koja će bolje odražavati politike koje funkcionišu u dvadeset prvom veku, nego što je to slučaj s Vašingtonskim konsenzusom, koji je izvorno definisan 80-ih godina kao odgovor na dužničku krizu u Latinskoj Americi.
Ovaj tekst je pisan za China Daily.
Global inequality and more 3.0, 10.12.2025.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 14.01.2026.
