Lepo je videti da državni organi, tela i institucije, posebno oni za koje se nekad koristio naziv „nezavisna tela“, idu u korak sa vremenom.
Ne mislim na digitalizaciju, već na duh epohe. Naprednjačke epohe, naravno. Do pre 7-8 godina naprednjaci su se trudili da svoja nepočinstva smeste u kakve-takve pravne ili kvazipravne okvire. Pa su menjali propise, kreativno ih tumačili. Posle su počeli otvoreno da ih krše i da ćute, da bismo sad došli do toga da svoje bezakonje i bahatost prikazuju kao dobročinjenje, za opštu polzu, da se hvale onim čega bi se trebalo stideti ili zbog čega bi se barem trebalo zabrinuti. Da ne bude ovako eterično, jednostavan primer – u danima i nedeljama kada uzimamo nekoliko novih kredita, vrhovno biće priča o pet milijardi evra na računu, u budžetu, kao da je to nekakva ušteđevina, a na (ako zaista postoji taj „višak“) posledica lošeg planiranja i novac uzet od privrede i građana.
Ali, da nas primeri ne odvedu daleko od glavnog toka, vratimo se tom duhu vremena i potrebi da se lakonski ono što je naopako prikaže kao dobro.
Tadašnja Agencija za borbu protiv korupcije je 2016. godine, u skladu sa duhom vremena, donela mišljenje da funkcioneri, ministri u konkretnom slučaju, mogu da koriste službena vozila za putovanja na partijske skupove „radi bezbednosti“. Ako hoćete da se podsetite tog slučaja, evo linka. Mišljenje je, inače, doneto na zahtev tadašnjeg ministra rada Aleksandra Vulina, koji je, eto, želeo da se legitimno i legalno vozi službenim vozilom na stranačke skupove, sve zarad bezbednosti, da ga neko ne bi ugrozio kao budućeg ministra odbrane, unutrašnjih poslova i direktora Bezbednosno informativne agencije (ovo nabrajanje dovoljno je da se zgrozimo uz retoričko pitanje „u kakvoj zemlji mi to živimo“).
Još pre dve godine, u vreme kada su lokalni izbori održani u nekoliko opština, Vučić i Brnabić trudili su se da objasne da funkcionerska kampanja koju vode nije funkcionerska kampanja.
Sada naprednjaci nemaju potrebu da bilo koga za bilo šta pitaju, da bilo šta objašnjavaju. Što nije razlog da stečajni upravnici razvaljenih ostataka države, organa, institucija, nekadašnjih nezavisnih tela, sami smelo ne potvrde da je „sve u skladu sa zakonom“.
Pa, hajdemo opet na živopisan i nadasve zabavan primer. Transparentnost Srbija podnela je Agenciji za sprečavanje korupcije nekoliko prijava zbog kršenja zakona već u prvim danima kampanje. Od Agencije nije stigao odgovor, možda zbog štrajka poštara i štrajka interneta, ali je stigao intervju direktora Dejana Damnjanovića za Politiku.
Na (ničim izazvano) pitanje „Kako iz ugla agencije izgleda učešće Aleksandra Vučića u izbornoj kampanji?“ hrabro je zaključio da predsednik „nije napravio nikakvu grešku“.
Naime, Vučić učestvuje u kampanji kao nosilac liste, a za Agenciju je, kaže Damnjanović, bitno „da on na predizbornim skupovima ne nastupa kao predsednik države“. To što Vučić radi je „nastup pripadnika stranke“.
Nismo, naravno, saznali šta bi bio nastup u svojstvu predsednika države? Nije dovoljno to što je na stranačkim skupovima Vučić govorio o borbi koju vodi za Kosovo, o važnim sastancima koje ima u Parizu, o (ne)uvođenju sankcija Rusiji, sve je to valjda besedio u svojstvu člana SNS.
Posebno je dirljivo kako Damnjanović nonšalantno, u skladu sa duhom vremena, prelazi i preko činjenice da Vučića na skupu konferansije najavljuje kao „predsednika Srbije“, dok sve ostale najavljuje po stranačkim funkcijama.
„Evo, sad smo dobili jednu prijavu u kojoj se kaže da mu se voditeljka obratila sa ’predsedniče’“, kaže Damnjanović, pa lakonski pojašnjava: „Pa spiker može da kaže ’predsednik republike’, jer to je na kraju krajeva doživotna titula u svakoj državi“. Za sve ostale države ne znam, ali u Srbiji je doživotna titula, zapravo doživotni počasni naziv (da ne slutimo?) „bivši predsednik Republike“. Najbliže „doživotnoj tituli“ bili smo u SFRJ gde je Ustav propisivao da Skupština može „izabrati Josipa Broza Tita za Predsednika Republike bez ograničenja trajanja mandata“. Ali ni u SFRJ, ni u Srbiji, ni zakon ni Ustav nisu propisivali niti propisuju obavezu da u svakoj prilici svi predsednika najavljuju kao predsednika, posebno kada bi trebalo da nastupa kao stranački funkcioner. Ali to je već isuviše smisleno objašnjenje za nespretno i nesrećno upetljavanje direktora ASK u odbranu neodbranjivog.
Samo što tu nije kraj. Ostaci reakcionarnih snaga u Politici postavljaju dodatno pitanje: nije li doživotni nosilac titule, po zakonu (onom po kome je Damnjanović direktor ASK) bio dužan da kaže da govori u svojstvu člana stranke?
Odgovor je teško prepričati, a još teže shvatiti, a glasi: „On uopšte nije ništa rekao, nije upotrebio nijednu reč koja je mogla da baci senku na to.“ Malo podseća na onu scenu iz četvrtog serijala Crne Guje – „Boldriče, sve negiraj“.
Na dodatno pitanje da li je ta prijava odbačena, Boldrik i dalje negira: „Nije napravio nikakvu grešku. On jeste predsednik republike, ali nije nastupao kao predsednik nego kao pripadnik stranke. Ima pravo da se pojavi a da ne zloupotrebi funkciju koju ima.“
Potom izgovara nešto u neskladu sa prethodnim odgovorom – „Ako ste pažljivo pratili kampanju prošle godine, predsednik je bio vrlo pažljiv i naglašavao je kada govori kao predsednik Srbije, a kada kao predsednik stranke“, pa bez obzira što predsednik to više ne čini, Damnjanović, u skladu sa duhom vremena, dolazi do pomenutog zaključka koji bi mogao da postane moto i Agencije i mnogih drugih bivših organa, tela i institucija: „Tu nema ničega što je sporno za nas.“
Ali, da ne bude da samo kritikujem, u intervjuu nam je direktor izneo i nekoliko zanimljivih novosti, vesti i obaveštenja. Među njima se ističe plan da se povodom Međunarodnog dana borbe protiv korupcije, 9. decembra, organizuje „nedelja borbe protiv korupcije“. Nije to nešto poput onih nedelja tokom kojih se plaća doplatna markica ili posebno kontroliše ograničenje brzine ili rasprodaju zalihe, pa da u ovoj nedelji funkcioneri i službenici daju popust 20 posto na mito, za završavanje poslova, za zapošljavanje u javnim preduzećima ili ostvarivanje prava koja građanima i inače pripadaju. Biće to niz manifestacija, da se ASK približi javnosti, a među aktivnostima biće i turnir u šahu pod nazivom „Šah-mat korupciji“.
Taj turnir direktor misteriozno najavljuje: „Važno nam je ko će da povuče prvi potez.“ Svi znamo ko voli da igra šah i kome je Vulin izdao potvrdu u saopštenju MUP-a da je „odličan šahista“.
I za kraj, kad smo kod Vulina, u intervjuu smo, uz blagosiljanje Vučićevog predizbornog delovanja, najavljivanje turnira i uvođenja „disklejmera“ u mišljenjima Agencije datim na upit funkcionera (disklejmer kao kamen temeljac antikorupcijske borbe), dobili i potvrdu onoga što smo i sami znali – Vulin je i dalje direktor BIA.
Upitan da li je Vulin izvršio obaveze i podneo izveštaje Agenciji nakon što je podneo ostavku, možda u želji da ga opravda, Damnjanović je pojasnio da vlada ostavku još nije usvojila i da tek kada objava o prestanku funkcije bude u Službenom glasniku počinje da teče rok za dostavljanje izveštaja.
A ako Vlada jednog dana usvoji ostavku, bilo bi lepo da Vulin bude proglašen za doživotnog ministra odbrane, unutrašnjih poslova i direktora BIA. Bez zamaranja sa izmenama propisa, formalnostima kao što su „bivši“ ili „počasni naziv“. U skladu sa duhom epohe.
Peščanik.net, 22.11.2023.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Zlatko Minić (see all)
- Ko je tipovao Srbiju - 25/03/2024
- Ne slažem se sa pitanjem - 14/02/2024
- Zločin i uređenje - 15/01/2024
