Nadrealistička banalnost

Raspad Jugoslavije 1991-1999.

Raspad Jugoslavije 1991-1999, FAMA International

Analizirajući televizijski serijal s kraja osamdesetih godina Top lista nadrealista, Pavle Levi u svojoj knjizi Raspad Jugoslavije na filmu pravi paralelu između pomenutog serijala i izvornog nadrealizma iz prve polovine veka: sarajevski „nadrealisti“ nikada nisu težili uspostavljanju direktne veze sa avangardnim nadrealizmom iz tridesetih godina, ali sličnost je, osim u nazivu evidentna u još jednoj činjenici – dekonstrukciji stabilne (možemo reći – esencijalistički, ili ontološki fundirane) vizije stvarnosti. U svojoj analizi Levi se poziva na postavke francuskih filozofa Rolana Barta, odnosno Žorža Bataja – ono što je svojstveno svim apsurdnim, grotesknim, „nadrealističkim“ skečevima sarajevske grupe jeste ono što Bart naziva „sistemsko izuzeće smisla“, odnosno suprotstavljanje fiksiranosti („hipostazi“) smisla: „Ova lista – ’top lista’ – predstavljala bi kompletan dosije o odbijanju sarajevskih komedijaša da ’pripišu tajnu’, definitivno značenje tekstu (i svetu kao tekstu)…“ Po Bataju, ovo je suština nadrealizma – nadrealizam jeste put ka slobodi, a sloboda implicira upravo „da ništa nije moguće fiksirati“; drugim rečima, nadrealizam jeste otvaranje ka svetu „destabilizovanih referentnih tačaka i odučavanju od stvarnosti“.[1]

Upravo je ovo mesto na kome su sarajevski nadrealisti tih poznih osamdesetih i ranih devedesetih godina predstavljali radikalnu kritiku politika uspostavljanja nacionalističkih identiteta – nacionalizam, za razliku od označiteljske otvorenosti nadrealističkog postupka teži fiksiranosti, ontološkoj utemeljenosti, univerzalnosti i samopodrazumevajućoj realnosti esencijalistički shvaćenog identiteta. Draž sarajevskih nadrealista ležala je upravo u sposobnosti i bespogovornoj spremnosti na svojevrsnu transgresiju identiteta i svih fiksnih, stabilnih i merljivih koordinata sagledavanja stvarnosti. „Punoći“ nacionalnih identiteta nadrealisti su suprotstavili „ispražnjenost“ stvarnosti od smisla a samim tim i „ispraznost“ svakog pa i nacionalnog identiteta. Ova spremnost na transgresiju jeste ono što je sarajevske nadrealiste činilo bazično jugoslovenskim konceptom – jugoslovenstvo jeste upravo onaj identitet koji nema „suštinu“, koji je „prazno mesto“ označiteljskog lanca. Jugoslovenski identitet je „prazan“ pošto je generativan, pa samim tim i univerzalistički za razliku od nacionalnog koji je nužno ontološki, a samim tim i partikularistički;[2] odnosno u slučaju sarajevskih nadrealista:

„Jugosloveni su nadrealne ličnosti; ove nadrealne ličnosti nije, pak, moguće smatrati za bilo šta drugo osim za Jugoslovene; to jest, Jugosloveni su… Jugosloveni, u onoj meri u kojoj je „autentično“ jugoslovensko biće sadržano isključivo u višku koji prevazilazi svaki kodifikovani i afirmisani oblik nacionalnog identiteta. Drugim rečima, o „jugoslovenstvu“ treba misliti kao o nekoj vrsti (lakanovske) nullibiquitte; moguće ga je naći na granici „nigde“ i „svugde“, tamo gde zahvaljujući svojoj proizvoljnoj i ograničenoj prirodi, „stabilne“, reifikovane kategorije identiteta počinju da označavaju vlastitu nesposbnost da zauzdaju razbarušeni („nadrealni“) multietnički duh koji ipak, upravo kroz tu nesposobnost, pobuđuju.“[3]

Drugim rečima, jugoslovenstvo je kod sarajevskih nadrealista funkcionisalo kao „prazno mesto“ koje čini vidljivim ideološki fantazam nacionalizma; odnosno, jugoslovenstvo jeste mesto nadrealističke „slobode“ (u Batajevom smislu), ili „označiteljske otvorenosti“ (u Bartovom smislu) koje vodi u jugoslovensku univerzalnost kao suprotnost nacionalnoj partikualrnosti.

Prošle nedelje smo na Prvoj televiziji imali prilike da gledamo svojevrsni re-make pomenutog sarajevskog serijala koji ovoga puta potpisuje samo jedan od protagonista originalne serije – Nenad Janković (aka dr Nele Karajlić). U intervjuu Vremenu od 6. decembra 2012, Janković potencira da novi serijal nema veze sa izvornom Top-listom nadrealista; u čemu je suštinska razlika moguće je prepoznati u sledećim Jankovićevim rečima:

„Nije postojao nijedan srpski intelektualac koji je anticipirao da će Zapad stati na stranu Hrvata i Slovenaca u razbijanju Jugoslavije. A danas kad čitaš istoriju, toliko je očigledno da će oni upravo to uraditi. Jer onog momenta kad Zapad treba da ide na Rusiju, prvo pacifizira Srbe, rusku mlađu braću. To je sistem koji traje od 1800. i ne znam koje, do današnjih dana. Ali, iako to danas izgleda očito, jer je svaki put u istoriji tako bilo, niko ovde nije rekao: ljudi, ako se mi pobijemo sa Hrvatima i Muslimanima, Ameri će nas bombardovati, jer njima nisu bitni Srbi i Hrvati, njima je bitna Rusija, a mi smo im na putu … Posljednja presuda izrečena u Hagu predstavlja dokaz da nisu promijenili mišljenje. Niti će.“

Ono što je nagovešteno u intervjuu postaje očigledno u samoj seriji: u jednom od skečeva, srpski junak Kraljević Marko brani od muslimana čast srpske devojke i ubija Musu Kesedžiju; u navodno „nadrealnom“ obrtu Marko se nalazi u današnjoj Srbiji, srpske specijalne jedinice ga hapse i sprovode u Haški tribunal gde mu se sudi za ratne zločine; na kraju skeča, Marko se budi obliven znojem pored svoje srpske drage shvatajući da je sve san. Poruka je više nego jasna – Marko, u spoju hrabrosti, snage ali i dečije naivnosti  je „autentično“ jezgro srpstva; današnji Srbi su se odrekli svoje suštine – ono što je bila noćna mora za drevne „borce za slobodu“ realnost je današnje Srbije. Srbija je pod pritiskom stranih sila izdala samu sebe. Sve je začinjeno mačističkim „humorom“ o omnipotentnosti srpskog mačo muškarca koga na samom kraju seksualno spopada tužiteljica Tribunala (tipično šovinistički osećaj za „dobru“ komediju: frigidne strankinje nas mrze zato što nemaju dovoljno „onog“, što im pak može pružiti samo naš „pravi“ muškarac).[4] Razlike u odnosu na originalni serijal su više nego očigledne: dok sarajevski nadrealisti dovode u pitanje same osnove našeg poimanja identiteta, nastavak serijala ga ponovo vaskrsava; na mestu „praznog mesta“ jugoslovenske univerzalnosti, Janković uvodi „punoću“ nacije shvaćene kao žrtve viševekovnih agresivnih politika velikih sila. Dok je sarajevski serijal bio nadrealističko viđenje sveta „bez suštine“, Jankovićevi novi Nadrealisti jesu forma u čijoj osnovi jeste „tvrdo jezgro“ nacije kao jedine prihvatljive suštine, „bića“ koje se otelovljuje kroz tragičnu sudbinu naroda. Dok je u originalu čitav svet, uključujući i same Jugoslovene bazično nadrealan, u nastavku sve je nadrealno osim – nacije. Upravo nacija jeste više nego realno jezgo („element u nama koji je ’više od nas samih’“) Jankovićevog narativa. Na mestu nekadašnje dekonstrukcije stvarnosti, Janković nam plasira – nacionalistički kič. Ili, da upotrebimo jezik teorije: tamo gde su sarajevski nadrealisti nudili „praznu“ (samim tim – emancipatorsku) univerzalnost jugoslovenstva, Janković nam nudi ono što je sarajevska ekipa uzela kao mesto svog otklona: apstraktnu univerzalnost nacije (koja teži da dostigne „punoću“, Celinu, nerascepljenu Totalnost, njen cilj je konstruisati univerzalnost bez unutrašnjeg isključenja). To nije nadrealističko dekonstruisanje stvarnosti već upravo suprotno – njeno fantazmatsko, dakle u potpunosti ideološko (re)konstruisanje.[5]

Otud neuspeli humor Jankovićevih novih Nadrealista. Uspela komedija podrazumeva sposobnost i spremnost na transgresiju, odnosno, bartovski rečeno spremnost na otvorenost jezika kao označiteljskog lanca. Rolan Bart precizno opisuje ovaj postupak praveći razliku između plaisir (zadovoljstvo)  i jouissance (uživanje) jezika: plaisir spada u red denotativnog, linearnog jezika svakodnevne komunikacije; jouissance je njegova transgresija, rad sa apsurdom, nelogičnostima i rascepima u jeziku; komedija pripada redu ne zadovoljstva već uživanja u tekstu – komedija suočava gledaoca sa neograničenom produktivnošću jezika, sa radom želje, sa prekoračenjem i (nadrealnom) dekonstrukcijom našeg logički koherentnog viđenja sveta, samim tim sa banalnošću naše sopstvene identitetske pozicije. Komedija nastaje kroz dijalektiku Zakona i njegove transgresije. U svojoj težnji da identitetsko „tvrdo jezgro“ sačuva netaknutim, u svom insistiranju na neprikosnovenosti Zakona, u svojoj nesposobnosti za samoironiju, nacionalista jeste osoba bez smisla za humor. Umesto nadrealizma originalnih sarajevskih nadrealista, Janković nam plasira – banalnost. I to u smislu da je svaki nacionalizam, kako primećuje Stefan Aleksić pozivajući se na Majkla Bilinga nužno banalan; nacionalizam je banalan pošto je kategorija koja nije uspostavljena odozgo već je reč o ideologiji „koja raste odozdo, kroz sitne, mikrokapilarne, svakodnevne, banalne aktove. U tom smislu, patetika, banalnost (ovog puta ona banalnost koja zaslužuje podsmeh), glupost i farsičnost su neraskidivi deo svakog nacionalizma.“[6] Na taj način, Jankovićevi Nadrealisti ne razaraju u nadrealističkom duhu naše viđenje aktuelne srpske stvarnosti; upravo suprotno – savršeno je reprodukuju. Šta reći osim možda citirati onu čuvenu i nažalost savršeno tačnu Vudi Alenovu doskočicu – život ne imitira umetnost, već lošu televiziju.

Peščanik.net, 16.12.2012.

TEMA – JUGOSLAVIJA

———–    

  1. Pavle Levi, Raspad Jugoslavije na filmu, Biblioteka XX vek, Beograd, 2009, str. 110, 111.
  2. Ovu vrstu generativne univerzalnosti možemo prepoznati još kod Hegela; opšte je poznato da je ideja univerzalističkog totaliteta osnova Hegelove dijalektike (teza i antiteza kao osnovni elementi istorijskog progresa koji vode sintezi koju je Hegel označavao kao „apsolutni duh“ istorije). Međutim, ono što je značajno jeste činjenica da je Hegel odbacio apstraktni holizam klasične humanističke filozofije – Hegelov totalitet (sinteza) je generativan i podrazumeva totalitet koji se ostvaruje interakcijom mnoštva međusobno suprotstavljenih sub-totaliteta ne poništavajući ih već ih integrišući u ovaj „viši“ oblik totaliteta. U tom smislu, jugoslovenstvo se može shvatiti kao Hegelov koncept partiklarne univerzalnosti – opšte (Jugoslavija) se ostvaruje kroz horizontalnu interakciju pojedinačnog (narodi i narodnosti); jugoslovenski identitet je u tom smislu univerzalistički „prazan“ jer nema svoje transcendentalno-ontološko utemeljenje od čega polaze nacionalne koncepcije identiteta. Videti: Martin Jay, Marxism and Totality. The Adventures of a Concept from Lukács to Habermas, University of California Press, Berkeley-Los Angeles, 1984, str. 39.
  3. Pavle Levi, op.cit, str. 115.
  4. Ovo je tipičan nacionalistički scenario koji precizno razotkriva lakanovska teorija ideologije: u psihoanalizi subjekt je prožet fundamentalnom nemogućnošću, nekim antagonizmom, manjkom koji sprečava potpunu simbolizaciju stvarnosti. Na mestu manjka konstituiše se fantazmatski scenario fetiša kao „nemogućeg objekta“ – fantazam omnipotentnog muškarca prikriva nekonzistentnost subjekta, odnosno društva. Nacija i mehanizam seksualnog fetiša su strukturalno povezani – „Nacija je onaj element u nama koji je ’više od nas samih’, nešto što nas određuje ali je samo u isto vrijeme neodredivo“. Patrijarhalni mačizam je na taj način strukturalna potpora ideološkom fantazmu o jedinstvu nacije. Videti: Renata Salecl, „Rat i nacionalna identifikacija“
  5. Na ovom mestu treba uočiti zanimljiv detalj u pomenutom skeču koji nehotice razobličava fantazmatsku strukturu nacionalizma: Marko Kraljević je Srbin, dok u trenutku kada ulazi u sudnicu Musa Kesedžija biva predstavljen kao „Albanac, Bošnjak, musliman“, odnosno „Turčin“. Renata Salecl, pišući o ratovima devedesetih ističe da je u početku rata u Bosni muslimanska strana izbegavala uobičajenu fantazmatsku kosntrukciju o naciji: „U početku rata, Muslimani su još uvijek organizirali svoj fantazmatski scenarij domovine oko ideje Jugoslavije: oni su bili jedini koji su doslovno shvatili transnacionalni karakter Jugoslavenske federacije i vjerovali u ideju ’bratstva i jedinstva’. Čitavo postojanje Bosne i Hercegovine bilo je, na izvjestan način, ostvarenje socijalističkog cilja – brisanja nacionalnog elementa iz društvene organizacije“. Muslimanski identitet jeste tako bio primer identiteta „bez suštine“. Ovo je bilo posebno frustrirajuće za srpsku stranu koja je imala potrebu da „esencijalizuje“ protivnika, da ograniči, materijalizuje „neuhvatljivost“ muslimanskog identiteta kroz nazive kao što su „ratnici Džihada“, „zelene beretke“, „islamski fundamentalisti“, „Turci“, itd. Suština rata tako biva uništiti prazno mesto univerzalnosti jugoslovenstva i svesti ga na „ontološku suštinu“ nacije i njenih „realnih“ neprijatelja. Neuspela šala o Musi Kesedžiji i njegovom identitetu kao „neuhvatljivom“ tako samo ponavlja uobičajenu fantazmatsku strukturu rata. Videti: Renata Salecl, ibid.
  6. Stefan Aleksić, „Optimizam