U nedelju ujutru, kaže vest, ministar prosvete Mladen Šarčević zapretio je da će nevakcinisanu decu oduzeti roditeljima, starateljima, to jest kome god treba a ko brine o toj nevakcinisanoj deci. Pretnju je Šarčević izrekao na Prvom programu Radio Beograda u emisiji „Sedmica“. Nedugo pošto se razgovor na radiju završio, Tanjug je ukratko prepičao njegov sadržaj i u prvi plan svog sažetka postavio, naravno, pretnju kao medijski najatraktivniji element. Tanjugov sažetak preneli su razni mediji, među njima, recimo, i Radio-televizija Vojvodine. Zašto je ovaj put vesti uopšte važan? Pa zato što radoznali čitalac, koji ne može da poveruje da je Šarčević baš to rekao, njegovu izjavu neće naći tamo gde je ona prvobitno izrečena. Naime, iz snimka nedeljne emisije sa ministrom na internet strani RTS-a isečen je deo o – kako stoji u Tanjugovom transkriptu – „izuzeću“ dece iz porodice.
Ovo bi mogao da bude tekst o besmislenom laganju na RTS-u (jer, zašto bi se iz snimka izbacivao deo koji se našao u naslovu Tanjugove vesti, ili, da pustimo Tanjug, dakle deo koji je na prvom mestu u samoj najavi emisije na sajtu RTS-a). Mogao bi ovo biti i tekst o drugim budalaštinama koje je ministar izrekao u tih dvadesetak minuta razgovora. (Recimo, kako u reorganizaciji ispražnjene škole treba pretvoriti u objekte za đački turizam ili vinarije, gde će se dovoditi deca na rekreativnu nastavu, što će, na jedan drugi način, veruje ministar, oživeti napuštena sela. Tako je, dobro ste pročitali – vinarije.) Konačno, mogao bi ovo biti tekst i o novinarki koja je razgovor vodila tako da opravda, zaštititi i pohvali ministra, a ne da mu postavi pitanja na koja bi odgovore želeli da čuju silom prilika za ministrovo mišljenje zainteresovani slušaoci njene emisije.
Mogli bismo ovde takođe nešto da kažemo i o Šarčeviću koji sebe i u ovom razgovoru vidi kao velikog reformatora domaćeg obrazovanja. Kaže Šarčević, u drugim, uređenijim i bogatijim zemljama nego što je naša, reforma se pripremala dve godine, a onda se realizovala osam godina. A mi, hvali se on, sve smo pripremili za jednu godinu, a realizovaćemo za četiri. Na to je zadivljena novinarka, gotovo zanemela pred reformatorskom gromadom, uspela da izusti – je l’ ste se umorili od tolikog rada? Na šta neumorni Šarčević odgovara – kao u nekom prosvetnom horroru – otkud umorio, pa tek smo počeli. „Ja volim dinamiku“, poverio se impresioniranoj novinarki, „i kad je nema, ja je proizvodim“. Ako je neko hteo da zaštiti ministra izbacivanjem iz snimka samo dela o „izuzeću“, grdno je pogrešio. Šarčeviću je potrebna temeljnija zaštita od toga – trebalo bi obrisati sve što on kaže, kad ga se već ne može sprečiti da govori.
Ali, nećemo o tome. Vratićemo se, dakle, na početak: ministar kaže da će oduzeti decu od roditelja koji izbegavaju da ih vakcinišu. U ovoj jednoj prostoproširenoj rečenici srela su se dva složena problema, oba u vezi sa obrazovanjem. Utisak je da je izbegavanje vakcinacije dece u Srbiji uzelo maha. Kaže se da ima na desetine hiljada roditelja koji ne daju da im se deca vakcinišu. To znači da je reč o barem nekoliko hiljada dece. Deca bez potvrde o vakcinaciji neće moći da se upišu u prvi razred, a kao krajnja mera predviđa se, barem ministar tako kaže, i da ona budu „izuzeta“ iz svojih porodica. Pogledajmo sad malo pažljivije o čemu je tu reč. Masovno izbegavanje vakcinacije posledica je slabe obrazovanosti i nesposobnosti da se razluče pouzdane od nepouzdanih informacija. Neformalnim javnim prostorom šire se laži o pogubnim posledicama vakcinisanja, i jedan veći broj ljudi im je podlegao.
Taj problem se može rešiti samo boljim obrazovanjem i jačanjem poverenja u državne ustanove. Ni jedno ni drugo nema veze sa tim da se deca ne upišu u školu ili da se oduzmu od roditelja. Naprotiv, prvo direktno povećava neobrazovanost, dok drugo produbljuje nepoverenje između građana i države. Ali, to nije sve što se o može reći. Izbegavanje vakcinacije je naprosto neočekivani efekat višedecenijskog laganja žitelja Srbije. Ovdašnjim kriminalnim režimima (ovom tekućem, kao i onom iz devedesetih) upravo su bili potrebni ljudi koji će neproverene tvrdnje i otvorene laži prihvatati zdravo za gotovo. Naše obrazovanje nije ustrojeno tako da formira medijski pismene osobe: naprotiv, ono za cilj ima da formira pojedince neotporne na medijske manipulacije. Zabluda je bila verovati da samo režim ima moć da širi laži. Strah od vakcinacije pokazuje da tu ima i drugih aktera koji će iskoristiti svesno stvorenu priliku.
Na drugoj strani tog problema imamo Šarčevića. On mora da obavi komplikovan posao: obrazovni sistem treba ostaviti ovakav kakav jeste, jer samo u njemu se mogu formirati podanici koji mirno trpe kriminalne režime kao što je ovaj tekući. S druge strane, treba smanjiti štetu nastalu od laži o vakcinaciji, jer državu previše košta da leči svoje građane. Dakle, nije vlast zabrinuta jer joj je stalo do zdravlja građana, nego nastoji da troškove države što više smanji. Kada bi se ovdašnje obrazovanje reformisalo tako da đaci uče kako da provere informacije kojima su okruženi, tekući režim na srednje staze ne bi imao nikakve šanse da se održi (mada, i ovako su mu šanse male). Stoga, prvi zadatak Šarčevića jeste ne da reformiše nego da sačuva postojeće loše stanje pod krinkom stalnih promena. Njegov drugi, manje bitan zadatak jeste da smanji troškove države, koliko je to moguće.
Zato, iako su mu puna usta reforme, Šarčević ne reformiše. On samo preti i kažnjava. Ovaj put, međutim, to su prazne pretnje. Niti je moguće ne upisati decu u školu (jer je osnovno obrazovanje obavezno), niti ih je moguće oduzeti roditeljima po ovom Šarčevićevom osnovu (barem ne za sada, dok se ne donese neki poseban zakon za to). Tako ovaj problem, kao i svaki drugi za koji je odgovorna ova vlast, ostaje praktično – nerešiv.
Peščanik.net, 09.04.2019.
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Greška bi nas spasila - 23/04/2024
- Everyone keeps talking about Banjska - 20/04/2024
- Bojkot - 19/04/2024
