Grešna mi duša, uobičajio sam da naše škole poredim sa kasarnama, a hijerarhiju u našem sistemu obrazovanja, od ministarstva na dole sa vojničkom subordinacijom. Nije da nisam imao argumente za ovo poređenje, pozivao sam se na zakon o obrazovanju i objašnjavao da u njemu postoji obavezujuća izvršna linija od vrha ka dnu (dno ovde nije samo precizna denotacija škola, neka je čitalac shvati i kao metaforu, ne u smislu kvaliteta, nego s konotacijama na stanje u školama), dok u obrnutom smeru ne vodi ništa, barem ne ništa obavezujuće.
I opet sam pogrešio, ne kasarne, nego policijske stanice, to su naše škole. Kasarna ne konotira u toj meri nadzor kao policijska stanica. Mogao sam, da sam hteo i imao dovoljno hrabrosti i ranije da promenim metaforu (eh, da je samo metafora: uskoro ćemo biti primorani da shvatimo to doslovno – škole jesu policijske stanice). Čitalac se seća, posle 3. maja 2023. policija je tražila od školskih psihologa da sastave spisak učenika sa sumnjivim ponašanjem. Taj zahtev je, na svu sreću, bio odmah povučen (a danas vidimo, samo je bio na neko vreme odložen).
Ali, neko pametniji i iskusniji od mene, odmah bi shvatio. Policija je već tada jasno pokazala nameru da među radnicima u školi regrutuje nove „službenike“, to jest da se institucionalno proširi i zaposedne ceo obrazovni sistem.
Sada konačno vidimo kako će ono što je nagovešteno sumanutim policijskim zahtevom iz 2023. izgledati u neželjenoj bliskoj budućnosti. Jeste, mislim na V gimnaziju u Beogradu i na psihologa i pedagoga u toj školi. Dečak je javno rekao šta misli o svojoj školi i njenoj nagrađenoj direktorki, što je za dvoje prosvetnih radnika bilo dovoljno da ga privedu na saslušanje. Čitalac se meškolji, prejake reči, nisu ga priveli nego pozvali, nije bilo saslušanje nego razgovor. Dobro, neka čitalac nastavi po svom, a ja ću i dalje razgovor u kome dečaka pitaju ko ti je za to platio videti kao saslušavanje.
U neka srećnija vremena, kada su škole iz ugla ove iste, još tekuće vlasti, postojale samo zato da se na njima što više uštedi, moglo se samo sanjati da u svakoj školi imamo psihologa, pedagoga i socijalnog radnika, iako smo ih po zakonu morali imati. Sad tek shvatamo zašto su to bila srećna vremena. Da je i dalje tako, ne bi u V gimnaziji imao ko da privodi i saslušava decu. Međutim, nema više gde da se zaposle režimski klijenti, nema načina da im se plati poslušnost, pa štednja odlazi u drugi plan, a slobodna mesta u školama popunjavaće se poslušnim – policijskim službenicima i službenicama.
Ako je suditi po onome što čitamo u vestima, što su deca rekla kako je tekao „razgovor“, policijska službenica u V više je ličila na islednika amatera nego na pravu (Vučićevu) policajku. Na psihologa, da i to kažemo, iako čitalac već zna, nije ličila uopšte. Meni su ljudi pričali, i ja sam im verovao, da Singidunum uopšte nije loša škola. Ali, naša policajka je psiholog postala, opet, ako je verovati vestima, baš na Singidunumu. Nije ovo apel tamošnjim predavačima, ko sam ja da im bilo šta govorim, ali ako već školuju policajce a ne psihologe, tako bi trebalo i da preimenuju svoje programe.
Naravno, nebitan je za ovu priču Singidunum, tek jedan delić u slagalici. Šira slika uteruje strah u kosti. Mi sad već vidimo obrise nove Srbije ako ovaj režim zaista ostvari svoj plan i na vlasti ostane do 2035. Čitalac, moj vršnjak, reći će – do 2035. ko živ ko mrtav. Istina. Ali, neko će ipak ostati živ sve i ako se tekuća vlast zadrži još deceniju. A među preživelima biće i neka deca. I ta će deca ići u školu. A škola će im biti policijska stanica. Ono što upravo gledamo je – fašistički marš kroz institucije. Ne onaj cvetni marš, s polovine 20. veka: zamislite cokule, i onda kako te cokule strojevim korakom gaze ustanove.
Čitalac već zna, bilo je u naučnofantastičnoj književnosti takvih distopija. Neka bude ovde dovoljna Orwellova „1984“. Samo, ima tu jedna „kvaka“. Kod Orwella deca izdaju roditelje. Što mnogo govori o efikasnoj indoktrinaciji u školi u izmišljenom Orwellovom mračnom svetu. Kad nas je ipak malo drugačije, i to uliva (slabu) nadu. Ovde se, uprkos svim Savindanima i Vidovdanima, i dalje ne očekuje od dece da potkazuju roditelje. Naprotiv, uvođenje psihologa i pedagoga u redove policije pokazuje da vlast ne računa na decu kao saveznike, nego ih se plaši kao buntovnika.
Ali, to je sada tako. Pogledajmo još širu sliku. Malo smo o tome već pričali: u bolnicama, u sudovima, u školama, u medijima, u predstavničkim i administrativnim telima… režim na ključna mesta postavlja poslušne policijske (nema navodnika, jer će se ti ljudi doslovno ponašati kao policajci, što u Srbiji znači kao privatno Vučićevo obezbeđenje) službenike. Te institucije čine tkivo društva. One društvo drže na okupu i garantuju da će ono trajati. Naša komunikacija od kakve-takve važnosti ide kanalima koje održavaju te institucije. Kada kontroliše njih, Vučić kontroliše nas.
I do sad je bilo tako, ali ne svuda i ne sasvim. Pobuna je pokazala da u institucijama ima još moći koja stoji na raspolaganju žiteljima Srbije. Ta moć bila je resurs da se podigne pobunjeni deo društva i povuku linije fronta prema režimu. Poziv na izbore je zapravo poziv da se legalno preuzme i preostala moć.
Nije stvar samo u tome da li ćemo i kada imati izbore. Stvar je u tome šta režim radi u vremenu koje sebi daje odlaganjem izbora. Recimo to sasvim precizno i neuvijeno – upravo gledamo kako režim podiže totalitarnu državu. Što se institucija tiče, u njima uskoro više neće biti mesta ni za kakvu pobunu, ili barem ne za pobunu koja neće biti trenutno sankcionisana. Kako će u tom totalitarnom ustroju izgledati škole – već vidimo. Kako treba da izgledaju sudovi – i to smo videli u novim zakonima. Kako će izgledati univerziteti, za sad imamo nepotpunu sliku, i to onaj njen deo koji se tiče finansija.
Zahtev da se odmah raspišu izbori prestaje da bude samo zahtev da se mirno izađe iz krize. Sada se vidi da nam vreme curi, i da pitanje izbora doslovno postaje pitanje opstanka društva (ne samo pobunjenog) pred naletima razularene države. Mi znamo da režim nema šanse na izborima. Mi znamo da je u tom smislu pobunjeni deo društva već odneo (ipak samo fiktivnu) pobedu. Mi znamo da na kratke staze ovaj režim ne može da uguši pobunu. Ali, sada vidimo, režim i ne mora da uguši pobunu. Dovoljno mu je da je istera na ulicu i tamo je (izvan ustanova) i zadrži.
Kratkoročno, pobuna na ulici nije prijatna za režim, ali mu ni ne smeta na neki bitniji način. Dugoročno, kada zauzme sve ustanove (već smo ih nabrojali), režim će oduzeti resurse za pobunu. To može da se desi za godinu, dve ili tri… A onda mogu i izbori. Njima se nigde ne žuri. A mi sad već počinjemo da se gušimo.
Peščanik.net, 06.02.2026.
NADSTREŠNICARAZGOVOR O OBRAZOVANJU
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Od izvora uvek jedan, kosovski put - 18/05/2026
- Holizam (ili narativni hedonizam) V. Petrova - 15/05/2026
- Šta možemo da naučimo iz priča - 12/05/2026
