Foto: Wang Fuchun

Foto: Wang Fuchun

Sa nešto preko 1,4 milijarde stanovnika u gradovima, Kina već ima najbrojniju gradsku populaciju na svetu. Premijer Li Kećeng namerava da kroz novu kampanju stvori još 400 miliona građana u narednih 10 godina. Kineski tehnokrati nadaju se da će novo gradsko stanovništvo pomoći usporenoj kineskoj privredi, podstaći domaću potražnju i istovremeno smanjiti nivo kineskog oslanjanja na globalnu trgovinu i investicije.

Mnogi ljudi koje ovi planeri imaju u vidu već žive u gradovima poput Pekinga, ali kao migranti bez formalne „boravišne dozvole“ (tj. houkou kako se to zove u Kini) i bez pristupa javnim uslugama i beneficijama. Urbanizacija će obuhvatati uklapanje migranata u trajne „zajednice“ (shequ) sa pristojnim smeštajem, zdravstvenom zaštitom, školstvom i drugim javnim dobrima.

Urbanizacija će takođe podrazumevati premeštanje poljoprivrednika, pa čak i nomada, u novoizgrađene satelitske gradove kao što je Lanzhou Xinqu, koji će na kraju udomiti preko pola miliona novih stanovnika na 800 kvadratnih kilometara raskrčene zemlje.

Nema sumnje da će prostorno razmeštanje takvog obima stvoriti nove socijalne probleme i ogromne izazove za kineske komunističke lidere, čiji je glavni prioritet još uvek ostanak na vlasti kroz očuvanje socijalne stabilnosti i ekonomskog rasta.

Glavni oslonac u pokušaju partijske države da urbanizaciju drži pod kontrolom jeste nedovoljno poznati sistem socijalnog upravljanja poznat kao umrežavanje (wanggehua).

Ovde partijski zvaničnici bukvalno mapiraju urbane zajednice kako bi kreirali tehnološki naprednu mrežu segmentacije, nadzora i socijalne kontrole. Human Rights Watch je već zabeležio razvoj ovog sistema na Tibetu, ali su njegovi domet i ambicije mnogo dublji.

Mrežni sistem je nastao u Pekingu prilikom masovne kozmetičke obnove pred Olimpijske igre 2008. Uz opadanje značaja zatvorenih, ćelijskih „radnih jedinica“ (danwei) i ubrzani razvoj komercijalnog tržišta nekretnina, lokalni i državni funkcioneri nisu mogli da drže korak sa potrebama sve mobilnijeg stanovništva.

U vreme Mao Ce Tunga, danwei i partijski lokalni komiteti ne samo da su obezbeđivali osnovne socijalne usluge, nego su i pažljivo kontrolisali aktivnosti pojedinaca.

U masivnim gradskim centrima kao što je danas Peking, najniži organ vlasti je podoblasni ili „ulični“ organ, koji odgovara za desetine hiljada često bezimenih i privremenih pojedinaca.

U deset zajednica koje se prostiru na tri kvadratna kilometra podoblasti Huialou, na primer, živi 70.000 stanovnika sa stalnom boravišnom dozvolom i bezbroj privremenih stanovnika poput mene.

Godine 2004, susedna opština Dongčeng počela je da eksperimentiše sa novim sistemom gradske uprave. Koristeći najnovije tehnologije GIS mapiranja, zvaničnici su podelili ovu opštinu od 25 kvadratnih kilometara na 1.652 jedinice (od kojih svaka ima otprilike 10.000 kvadratnih metara) i za svaku od njih zadužili mali tim partijskih zvaničnika.

Menadžeri jedinica koordinišu rad „lokalnih radnika“ (poput lokalnih komiteta i radnika zaduženih za bezbednost, gradsko uređenje i čistoću) i kreiraju fizičku i digitalnu sponu između lokalnih stanovnika i državnih službenika i usluga. Oni su odgovorni za prikupljanje informacija i rešavanje potencijalnih problema u samom startu, garantujući da će se „manji problemi rešiti u jedinici, a veći na nivou zajednice ili podoblasti“.

U najkraćem, svrha novog sistema je obnova lokalnog nadzora iz maoističke prošlosti i njegovo prilagođavanje fluidnijoj, tržišnoj atmosferi.

Očekuje se da će podela Pekinga na jedinice biti završena do kraja godine, dok drugi gradski centri širom Kine uvode slične planove. Govori se čak i o proširenju ovog metoda na selo u obliku „ruralnog mrežnog sistema“.

Kao što samo ime kaže, mrežni softver i nove kompjuterske tehnologije su temelji novog sistema. U nekim mestima, ljudstvo je već opremljeno bežičnim mobilnim uređajima i specijalnim mrežnim softverom za koordinisanje aktivnosti. Fizički nadzor pojačan je video kamerama visoke rezolucije, koje dodaju milione „digitalnih očiju“ koje prate skoro svaku aktivnost.

Procenjuje se da u Kini ima dvadeset do trideset miliona nadzornih kamera, a bezbednosni službenici (uz pomoć Cisco Systems i drugih tehnoloških kompanija) pokušavaju da povežu ove kamere i druge nadzorne aparate u centralizovani, interoperativni i potpuno automatizovani sistem mrežnog nadzora. Budući da se internet i telefonska komunikacija već pažljivo prate, u Kini nema mnogo mesta za skrivanje.

Mrežni sistem je još uvek u razvoju i manifestuje se na radikalno različite načine, u zavisnosti od lokacije i vrste zajednice kojom se upravlja.

Dva ekstrema se vide i u mojim zajednicama, iseljeničkoj zajednici kod Centralnog parka u Pekingu i uglavnom ujgurskoj migrantskoj zajednici iz Sajmačanga u Sikjangu.

Centralni park nije tipično pekinško naselje. Za razliku od tipičnih „ograđenih naselja“, svako može da uđe peške ili kolima u ovaj široki kvart od 24 nebodera sa oko 19.000 stanova koji se prostire na preko deset hektara elitnog pekinškog građevinskog zemljišta.

Upravljanje mrežnim sistemom ovog kompleksa prepušteno je firmi Savills, jednoj od vodećih svetskih kompanija za stambena naselja, a stanari plaćaju mesečni račun za privatnost, bezbednost i „luksuzni životni stil“.

Disciplinovani potrošači iz srednje klase poput mene plaćaju osoblju kompanije Savills da nas drži podalje od bilo kakvih „problema“, a tim od šestoro zaposlenih u smeni danonoćno opslužuje našu zgradu i njene potrebe.

Partijska država pritom kontroliše strance pomoću kompjuterizovane baze podataka za registraciju stranaca. Prema kineskom zakonu, ja moram da ostavim pasoš u policijskoj stanici svaki put kada se iz inostranstva vratim u Centralni park, a ako to ne uradim 24 časa po povratku, propisana kazna je 500 renminbija (60 evra).

Na svakom koraku, ljudi i mašine štite moju bezbednost i održavaju partijsku kontrolu. Odred privatnih čuvara kontroliše ulaze i ide u redovne patrole; osoblje u zgradi nadgleda ulaske lično i kroz kompjuterizovano beleženje ulaznih kartica.

Kao dodatni sistem zaštite, u Centralnom parku ima skoro hiljadu sigurnosnih kamera. Izbrojao sam dvadeset pet uređaja prilikom svoje redovne šetnje: jedna je pred mojim ulaznim vratima, druga u liftu, još tri u predvorju, i još dvadeset na putu do mesta gde pijem kafu, uz još tri koje su mi nadgledale ispijanje espresa.

Za to vreme u Sikjangu, na dalekom zapadu, procenjuje se da će se gradsko stanovništvo u ovoj deceniji uvećati preko 15%. Kao u prostranim tibetanskim oblastima Kine, partijski zvaničnici u ovom nestabilnom manjinskom regionu brzo su prihvatili mrežni menadžment, naročito posle brutalnog obračuna ujgurskog i hanskog stanovništva u julu 2009, koji je odneo skoro 200 života (uglavnom hanskih).

U regionalnoj prestonici Urumći već živi preko 700.000 privremenih migranata, mnogi od njih u sobama od 10 kvadrata u rastućoj sirotinjskoj četvrti Saimčang, na jugu grada.

Popisom iz 2011. ustanovljeno je da 85 posto od skoro 5.000 stanovnika istočnog Saimčanga čine ujgurski migranti, a trećina njih potiče iz iste ruralne opštine blizu Kašgara.

U mrežnom sistemu, ovo nekada mračno i haotično sirotinjsko nasilje, koje zvaničnici krive za ujgursko nasilje nad hanskim stanovništvom 2009, sada je potpuno mapirano, preuređeno i preraspoređeno kroz plan koji se zove „odvojena uprava malom zajednicom“.

Brojne uličice Saimčanga sada su preuređene tako da sav saobraćaj sada prolazi kroz jedan kontrolisani ulaz koji se čuva 24 sata na dan. Mrežni službenici sprovode kontrolu i vode računa da su svi stanari registrovani, a kroz „hotelske“ procedure prijavljivanja i odjavljivanja prati se kretanje preko sistema smart-kartica i brojnih sigurnosnih kamera.

U Urumćiju je nedavno instalirano preko 40.000 kamera visoke rezolicije, otpornih na udarce, a bezbednosni organi sada se diče „jednostavnim“ nadzorom u oblastima kao što je Saimčang.

Saimčang i Centralni park su različiti svetovi. Međutim, novi kineski sistem mrežne kontrole na oba primenjuje isti sistem idividualizovane, partijske kontrole i nadzora.

Ovaj ambiciozni visokotehnološki sistem društvene kontrole omogućiće partijskoj državi da i dalje troši više novca za nadgledanje „neprijatelja“ unutar mreže nego za one preko granice.

James Leibold, Inside Story, 04.07.2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 24.07.2013.

NOVE TEHNOLOGIJE