Žaliću se Maršalatu! To je bio jedan od lajtmotiva mog detinjstva: ljudi koji su izgubili veru da će do pravde doći na sudu, u opštini, crkvi ili policiji, glavinjali od nemila do nedraga, ali više vala neće, ima da pišu u Maršalat, pa ako i odonud ne stigne pomoć, razumevanje, pravda i obeštećenje – neće stići niotkuda.

Da radni ljudi i građani ne bi preplavili žalbama samog Maršala (koji je dosta i putovao, ili primao uzvratne posete) smišljen je Maršalat, ustanova sa garancijom ugrađenom u samo ime: u tom mističnom nadleštvu rade ljudi od najvećeg Maršalovog poverenja, verovatno su svi u nekoj lepoj zgradi, u ureditim kancelarijama, ali time niko od nas nije odviše naprezao maštu: to nije bilo mesto na koje bi ti kao molilac ili žalilac mogao da odeš, moli Boga da ti odonud stigne pisani odgovor. Ustavni sud smo imali verovatno i u FNRJ, ali glas o njemu nije dopro do Farkaždina, ono što je danas za mnogog obeshrabrenog parničara sud u Strazburu, za graditelje socijalizma bio je Maršalat. Maršalat! Ozračje Maršalovo, koje obuhvata i radionu gde sam sebi rano izjutra kuva kafu na rešou koji je sam napravio, i ličnog kinooperatera (‘kinoaparatera’ isto je bilo ispravno), ali i drugove i drugarice školovane te plaćene da proseju pisma u kojima su opisana odstupanja od vizije besklasnog i pravednog društva.

&

Nije prošlo trideset i nešto godina, dobismo novog Maršala, dobro ne više Maršala, ali Vrhovnog komandanta koji se nama svaki drugi dan vajka, kao da smo mi Maršalat, a on da je obespravljeni, bespomoćni, skrajnuti i očajni pojedinac: u moju svečanu kolonu zaleteo se džip policijskog generala, pet minuta kasnije predsednika Republike u državnoj limuzini i njegovu pratnju poplašio je i namučio proleter kome se žurilo kod kuma na svečare. Pa je pred nama nedavno g. Nikolić otvorio predsedničko srce, nosi se mišlju da otkaže policijsko obezbeđenje, neće da stave zimske gume na njegovu limuzinu, iako ih na to obavezuje i Zakon o javnom saobraćaju, i Sveto pismo, i Poslovnik MUP-a, dvadeset tri puta je predsednik pismenim putem molio da se pneumatici usklade sa zakonom i zimskim vremenom – obezbeđenje za to ne haje! Stanovništvo kome se predsednik nemajući kud potužio na bad cops nije još razrešilo problem njegovih zimskih guma, eto nama novog oblika zlostavljanja savremenog Maršala: neko ga stalno prisluškuje, prisluškuje, prisluškivani je toga svestan i pazi na svaku reč, ali njegovi sagovornici nemaju svi baš toliku bezbednosnu kulturu i samokontrolu. Kako obespravljeni pojedinac zna da je prisluškivan? Pa tako što nekada namerno izgovori nešto u slušalicu, nešto što uopšte ne misli, ili što nije potrebno, nešto što zvuči možda i nesuvislo, samo da bi video hoće li se ta pokusna rečenica pojaviti u medijima, i gle, mediji bi to preneli, što će reći da ga medili ili lično prisluškuju ili su u dosluhu sa nekim ko ima kuraži, znanja i pristupa da nadzire Prvog džentlmena!

&

Jedino se o pok. Kavaji znade da je sanjao kako se avionom zaleće u Beli dvor, u školski brod „Galeb“ ili u Plavi voz doklen ovaj čeka da se podigne signal, pa i to je sanjao s druge strane Atlantika, da bi Maršala njegovo obezbeđenje i njegov šofer po zimi vozili sa letnjim ili ćelavim gumama, to teško da je ikome prošlo kroz glavu. Da je do propusta i došlo, da je pušeći čibuk i gledajući ka garaži u dnu Dvora gde radnici trljaju felne flanelskim krpama (kao što se uoči Aranđelovdana osvežava potamnelo porodično srebro) samo rekao pred šefom kabineta: „Da nije ona lijeva prednja guma malko izdušila, majku im božiju imperijaljističku?“ – šta bi bilo? Da li bismo na radiju slušali Titov govor gde se vajka na neodgovarajući podvoz, ili da se žali na oružara koji mu stalno podmeće neispravan karabin, usled čega ponekog medveda mora da ubija kundakom ili bajonetom, bi li „Borba“ objavila žalopojku najvišeg rukovodioca da mu brica u farbu za kosu stavlja previše kane, ili da mu kuvar radi o glavi pripremajući stalno mlince sa ćuretinom?

&

Ipak me najviše kopkaju rečenice koje je predsednik Nikolić odglumio u strogo spoznajne svrhe, zaista, šta je od onoga što znam o predsedniku plod prisluškivanja, a šta su njegove istinske misli i reči? Ono o Rusiji, da je voli isto kao Srbiju, a da ostale države, uključujući i one koje nisu priznale Kosovo, mogu da presvisnu od zavisti? Ili da bi Srbiju radije video kao rusku guberniju nego kao članicu Evropske unije? Je li to kazao namigujući Prvoj dami (koja čuvši koliki je šeret njezin izabranik diže na trenutak pogled sa večitog šlingeraja i smeši mu se): čuješ, draga, kakvu kosku bacam ovim bezočnicima što prisluškuju ne samo moje nego i tvoje razgovore koji su svi do jednog o dobročinstvima i humanitarluku!

&

Društvo se demokratizovalo, res publica zaista je postala stvar naroda, da šef države gleda molećivo prema puku kao što je puk pre pedeset godina gledao ka vladaru. Nije li to divno? Jeste predivno, ali ako se ovako nastavi, ako svaka šuša bude smela da iseče predsedničku kolonu (svu u letnjim gumama i sa ko zna kakvim kočnicama), ako video snimci iz predsednikove intime budu bez njegovog odobrenja i znanja na internetu, a prisluškivanje u šta može da se razvije nego u to – ko će sutra pristati da bude predsednički kandidat? Ako ga partija i prisili na to, on će u kampanji učiniti sve da doživi poraz, pa opet, onaj ko bude najmanje poražen moraće da stavi glavu na kocku, da kao predsednik bude vožen sa letnjim gumama, da mu njegovo rođeno obezbeđenje tera inat, da živi pod večitim nadzorom nepoznatih i naravno neovlašćenih prisluškivača, dobro, tu je Boris Tadić koji je demokratski svrgnut pre nego što se navlastvovao (dai rvushchemusia k vlasti navlastvovat’sia v slast’, peva Okudžava), taj bi se nenavladani vladar radosno vratio još mandat ili dva, ali posle njega možda ćemo morati da prihvatimo usluge Prestolonaslednika koji čeka kao zapeta puška, životi Bećković Matije i Kovačević Duška biće dve čaše koje se prepunjaju, krunski savetnici svi će kazati da imali su se rašta i roditi.

Peščanik.net, 28.12.2013.