Photo: Jeff Djevdet @Flickr

Photo: Jeff Djevdet @Flickr

Rasprava pred referendum u Velikoj Britaniji o izlasku ili ostanku u Evropskoj uniji prirodno se bavi, mada to nije uvek jasno, posledicama izbora po osnovne političke vrednosti. Što je dobra prilika da se te vrednosti razmotre.

Najviše se, naravno, pominje suverenost, odnosno stepen njenog gubitka članstvom u političkoj zajednici. O ovome se naravno raspravlja u svim zemljama članicama, u nekima i žustrije nego u Velikoj Britaniji. Šta je, međutim, suverenost? Reč je, uprošćeno rečeno, o pravima u unutrašnjoj politici i o obavezama u spoljnoj. Prigovor onih koji su za osamostaljenje od Evropske unije jeste da se u Briselu donose odluke kojima se obavezuju, recimo, britanske vlasti i građani. Dok zemlje članice ne mogu da preuzmu obaveze u međunarodnim odnosima za koje cene da su im u interesu jer oko toga moraju da se usaglase sa drugim zemljama u Evropskoj uniji.

Kada je reč o unutrašnjoj politici, koje su to odluke koje se donose u Briselu? One se u najvećoj meri odnose na uspostavljanje i očuvanje zajedničkog tržišta. Kao što se zna iz svih međunarodnih ugovora o spoljnoj trgovini, izvesna koordinacija uređenja unutrašnje trgovine, pa i privredne politike neophodna je ukoliko se želi da zajedničko tržište funkcioniše i da se održi. Ovo zato što su domaći zakoni i propisi zamena za mere privredne politike, a važi naravno i obratno. Da to objasnim.

Uzmimo da se ukinu carine, pa i necarinska ograničenja ili troškovi, isti efekti mogu se postići kombinacijom mera poreske i monetarne politike. Recimo, devalvacija utiče na uvoz na isti način kao i povećanje carina. A ako se želi zaštita neke specifične domaće proizvodnje, subvencije ili oslobađanje od poreza ima iste posledice, kao i carinska zaštita. Tako da ako se smatra da je zajedničko tržište poželjno sa stanovišta efikasnosti proizvodnje i povećanja ukupnog blagostanja, a da to ne bude na tuđi račun, dakle na račun drugih zemalja članica zajedničkog tržišta, onda je potrebno da se dogovore i neke zajedničke osnove privredne politike. Recimo, da ne bi došlo do valutnog rata ili do poreske diskriminacije.

Reći da se tim ugovornim odnosom umanjuje suverenost zemlja koje prihvataju režim zajedničkog tržišta je očigledno neosnovano. Naravno, takav režim mora da može da se nadgleda, pa i sporovi moraju da mogu da se rešavaju. Usled čega postoje zajednička birokratske tela i odgovarajući zakoni koji se sprovode sudskim ili arbitražnim odlukama.

Ovo je jedno od ključnih pitanja na britanskom referendumu. Naime, zajedničko tržište je popularno i u Velikoj Britaniji i u drugim zemljama Evropske unije. Tako da će biti zanimljivo videti kako će izgledati pregovori o britanskom prisustvu na zajedničkom tržištu ukoliko se donese odluka o povlačenju iz Evropske unije. Jer, naravno, potrebno je i da zemlje članice budu spremne da stupe u alternativni ugovor o slobodnoj trgovini. Nije izvesno da će one hteti to da učine pod uslovima koji su po njih gori od onih iz kojih sada Velika Britanija odlučuje hoće li ih ili neće raskinuti.

Kada je reč o drugim zemljama, tu je i problem neliberalne demokratije kojoj su neke stranke i pokreti skloni u pojedinim zemljama Evropske unije. Ova zajednica zasniva se na određenim demokratskim i načelima vladavine prava. To je ono što se karakteriše kao liberalno u njihovim političkim sistemima. Evropska unija se zasniva na shvatanju međunarodnog prava koje ima dugu istoriju. To je tradicija u kojoj države odgovaraju pred međunarodnom zajednicom ne samo za obaveze preuzete prema drugim državama, već i prema njihovim građanima, ali i prema sopstvenim. U Evropskoj uniji zaštita ljudskih prava načelno je na višem nivou nego u drugim međunarodnim organizacijama, ali je načelno reč o identičnom shvatanju suverenosti. Države nisu suverene da tretiraju sopstvene građane tako što će im ograničavati prava ili će nejednako ih tretirati. To su obaveze koje države preuzimaju kao članice međunarodne zajednice, a takođe i prema Evropskoj uniji. Mogu, naravno da ih ne poštuju, što je ono što zagovornici neliberalne demokratije smatraju izrazom suverenosti.

Konačno to su ograničenja na međunarodne akcije, dakle na pravo države da preuzme obaveze u međunarodnim odnosima koje nisu u skladu sa, u ovom slučaju, članstvom u Evropskoj uniji. Tu je pre svega reč o spoljnoj i politici odbrane. U toj oblasti, međutim, Evropska unija svoje članice zapravo ne ograničava gotovo uopšte. Ukoliko bi neka zemlja članica htela da deluje agresivno, tu odluku bi mogla da donese ne pitavši nikoga u Evropskoj uniji. To, međutim, ne znači da bi naišla na saglasnost ili solidarnost. Morala bi, dakle, da vodi računa o odnosu snaga, što je obično veće iako tek faktičko ograničenje na suverenost bilo koje zemlje.

Tako da je reč o dalekosežnoj odluci, kojom se ne povećava suverenost već se ona ostvaruje u drugim uslovima. Trenutno se u Evropskoj uniji vodi velika rasprava o tome koji režim više odgovara zemljama članicama, a odlučivanje počinje sa referendumom u Velikoj Britaniji.

Novi magazin, 06.06.2016.

Peščanik.net, 07.06.2016.

TEMA – BREXIT