Naravno

Naravno: Međunarodni sud pravde pravilno je odbio i hrvatsku tužbu i srpsku protivtužbu o genocidu

Zašto naravno? Zato što su svi međunarodni pravnici koji su objektivno posmatrali srpskohrvatsku genocidnu parnicu (uključujući i mene, ovde i ovde) znali da će odbijanje i tužbe i protivtužbe biti njen neminovni ishod. Šanse da Sud odluči drugačije bile su jednake onima da 3. februara 2015. u 10 časova po lokalnom vremenu neki asteroid udari izravno u hašku Palatu mira. To potvrđuje i složnost samih sudija u donošenju odluke: hrvatska tužba odbijena je sa 15 glasova prema 2 (od kojih je jedan bio hrvatskog ad hoc sudije Vukasa), dok je srpska protivtužba odbijena jednoglasno (uključujući i srpskog ad hoc sudiju Kreću; tekst presude možete naći ovde).

Naravno, i međunarodni pravnici koji su zastupali Hrvatsku i Srbiju takođe su znali kakav će biti ishod postupka. Naravno, oni su to svojim klijentima i rekli. Naravno, hrvatskim i srpskim političarima (a posebno hrvatskim) bilo je mnogo lakše da traće velike pare svojih poreskih obveznika, nego da svom biračkom telu objasne zašto je cela parnica besmislena i zašto tužbe treba povući. Naravno, oni će se sada i dalje praviti blesavi i pričati kako su, eto, oni učinili sve što su mogli, ali je Sud odlučio kako je odlučio, šta je, tu je. Naravno, srpski i hrvatski nacionalisti će presudu uzeti samo kao potvrdu svog sopstvenog narativa najveće od svih žrtava, u čemu će im rado pomagati razni nadripisarski komentatori svojim pseudosofisticiranim pričama o solomonskim presudama jednog ispolitizovanog suda (koje ni ne čitaju). Naravno.

Kako su to onda svi objektivni međunarodni pravnici predvideli ovakav rezultat? Zato što su ovde i pravo i činjenice bili toliko jasni da je Sud pred sobom imao samo jedan put. Taj put može se objasniti u pet kratkih koraka:

1. Nadležnost Međunarodnog suda pravde isključivo je dobrovoljna; države pred njim mogu biti tužene jedino ako na to pristanu, što mogu učiniti na nekoliko različitih načina.

2. U ovom slučaju, i Srbija i Hrvatska pristale su na nadležnost Suda pristupanjem Konvenciji o genocidu iz 1948 (uz iznimno velike komplikacije u celoj priči, u koje ne želim da ulazim).

3. Sud po članu 9 Konvencije ima nadležnost da utvrđuje odgovornost država samo za genocid, ali ne i za druge zločine protiv međunarodnog prava, poput agresije, zločina protiv čovečnosti, ili ratnih zločina. Drugim rečima, srpskohrvatska parnica nikada se nije ticala odgovornosti za sukob u Hrvatskoj kao takav, ili nekakve ratne štete, već isključivo odgovornosti za genocid. Čim Sud nađe da neki konkretan zločin ne sadrži sve elemente genocida, on gubi nadležnost da utvrđuje odgovornost države za to delo (vidi para. 85-88 presude). Takođe, nadležnost Suda ograničena je na kršenje Konvencije kao takve, koja se ne može primenjivati retroaktivno na zločine učinjene pre njenog stupanja na snagu (uključujući i one iz Drugog svetskog rata).

4. Zločin genocida u međunarodnom pravu mnogo je uže definisan (članom 2 Konvencije) nego u svakodnevnom govoru. On zahteva određenu radnju izvršenja, poput ubistava, praćenu posebnom genocidnom namerom: da se ta radnja vrši radi (fizičkog ili biološkog) uništenja neke zaštićene nacionalne, rasne, etničke ili verske grupe kao takve. Dakle, genocid od zločina protiv čovečnosti ili ratnih zločina ne razlikuje broj ubijenih ili način njihovog ubistva, već isključivo mentalno stanje samog učinioca. Tzv. „etničko čišćenje“ tako ne predstavlja genocid, mada ga po pravilu prate ubistva, silovanja i drugi zločini, jer ga odlikuje namera proterivanja određene grupe sa neke teritorije, a ne namera njenog fizičkog uništenja (vidi para. 162-163 presude). Takođe, samo su četiri navedene grupe zaštićene definicijom genocida – na primer, ubijanje svih političkih protivnika, svih osoba sa invaliditetom, ili svih lica drugačije seksualne orijentacije na nekoj teritoriji, pravno ne može da predstavlja genocid. Definicija genocida toliko je uska da je njom bio zadovoljan i sam Josif Visarionovič Staljin, koji je drage volje pristupio Konvenciji dok je ubijao milione svojih političkih i klasnih neprijatelja.

5. Mada je tokom rata u Hrvatskoj mnogo ljudi ubijeno zbog njihove etničke pripadnosti, ni za jedan od zločina tokom tog sukoba nije postojao dovoljno ubedljiv dokaz postojanja genocidne namere. Za postojanje genocida nije dovoljno dokazati da je neki čovek ubijen zato što je Hrvat (ili Srbin), već da je zločinac tim ubistvom hteo da doprinese uništenju Hrvata (ili Srba) kao grupe. Čak i u pogledu inače mnogo svirepijeg sukoba u Bosni, genocid je bilo moguće dokazati „samo“ za Srebrenicu, kako je našao Haški tribunal, a Međunarodni sud pravde i potvrdio u svojoj presudi iz 2007. po bosanskoj tužbi protiv Srbije. Svi drugi zločini u tom ratu, od opsade Sarajeva do logora u Prijedoru, bili su „samo“ zločini protiv čovečnosti ili ratni zločini, i kao takvi van nadležnosti Suda. A ako ti zločini nisu predstavljali genocid, genocidom se ne mogu smatrati ni etničko čišćenje Hrvata iz Krajine na početku rata u Hrvatskoj, niti etničko čišćenje Srba na njegovom kraju, jer je namera učinilaca tih zločina bila proterivanje, a ne uništenje zaštićene grupe. Zato i Haški tribunal nikoga nije ni optužio, a kamoli osudio, za genocid u Hrvatskoj, što je bilo od velike važnosti za Međunarodni sud pravde (vidi para. 187 i 440 presude), koji je u svojim činjenjičnim nalazima u potpunosti sledio i konačne presude Tribunala.

Imajući ovih pet koraka u vidu, ishod srpskohrvatskog slučaja bio je sasvim jasan. Da bi odlučio drugačije, Sud bi morao da potpuno zanemari i praksu Haškog tribunala i svoju sopstvenu presudu u bosanskom slučaju, a za to sigurno nije bio spreman. To ne znači da zločina u Hrvatskoj nije bilo – naravno da jeste, što je Sud i potvrdio u pogledu npr. ubistava, zlostavljanja i proterivanja etničkih Hrvata sa teritorija pod kontrolom JNA ili hrvatskih Srba (vidi para. 295, 360, 376, 401 presude), kao i u pogledu ubistva neodređenog broja srpskih izbeglica koji su u kolonama bežali iz Krajine, kao i ubistava i zlostavljanja Srba koji su ostali u Krajini (vidi para. 485, 493, 499 presude). Neka od tih zlodela mogu predstavljati radnje izvršenja genocida, ali bez nepobitnog dokaza genocidne namere oni se ne mogu smatrati genocidom (vidi para. 435, 440-441, 507, 510-515 presude).

Shodno tome, Međunarodni sud pravde nije mogao da utvrđuje odgovornost bilo Srbije bilo Hrvatske za te zločine, nezavisno od toga što ta odgovornost u pravu može postojati (vidi para. 86 i 523 presude). To ne znači ni da Srbija (odnosno SRJ) nije prekršila Povelju UN koristeći silu protiv Hrvatske svojom podrškom krajiškim separatistima – jeste, ali Sud nije imao nadležnost da se upušta u pitanje agresije, ni krivice za rat kao takav.

Ovu presudu nisu dakle odlučili ni srpski ni hrvatski diplomatski napori, ni nekakvi politički uplivi velikih sila, već pravo i činjenice. A prava ironija je u tome što šta god bi Sud odlučio, to ne bi imalo nikakvog uticaja na dominantne nacionalističke narative i u Hrvatskoj i u Srbiji. Cela svrha i tužbe i protivtužbe upravo je i bila u jačanju tih narativa, i zato one nisu povučene mada su svi bili svesni sigurnog ishoda slučaja. Za Hrvatsku, rat je bio blistava, prečista odbrana od velikosrpske agresije u kom je Hrvatska izgradila svoju državnost, i u kom sa hrvatske strane zločini nikada nisu činjeni sistematski, već su ih izuzetno činili pojedinci iz nekih svojih ličnih pobuda, poput (razumljive) osvete. Snaga tog narativa tolika je da od njega suštinski ne odstupaju ni liberalniji delovi hrvatskog političkog spektra. Štaviše, pri podnošenju svoje tužbe Hrvatska je sasvim bizarno tvrdila da je Srbija odgovorna ne samo za genocid nad Hrvatima, već i za genocid nad Srbima u Hrvatskoj, jer ih je naterala da iz Hrvatske bez ikakvog razloga izbegnu, da bi od te tvrdnje kasnije mudro odustala. Za Srbiju, Srbi u Hrvatskoj žrtva su navodno najvećeg progona posle Drugog svetskog rata, i oni su se, uz neku skromnu pomoć Beograda, samo branili od uskrslog ustaštva i pokušavali da spreče novi Jasenovac. Ni u Srbiji nema ozbiljne političke snage koja od ovog narativa naroda-žrtve odstupa. Čak, dakle, i da je Sud usvojio bilo hrvatsku tužbu bilo srpsku protivtužbu, ova dva narativa ne bi se pomerila ni za mrvicu, već bi u takvoj presudi videli potvrdu sopstvenih verovanja. Tako je i sa ovakvom, pravno i činjenično ispravnom presudom, koja će brzo biti zaboravljena. Ali to je već naš problem, a ne haški.

Autor je vanredni profesor međunarodnog prava na Univerzitetu u Notingemu, generalni sekretar Evropskog udruženja za međunarodno pravo i član uređivačkog odbora Evropskog žurnala za međunardno pravo. Bio je stručni saradnik sudije Tomasa Burgentala u Međunarodnom sudu pravde, 2006-2007. godine.

Peščanik.net, 03.02.2015.

AUDIO – Razgovor sa Markom Milanovićem