A, iza kraja niskog neba, nalazi se kraj 20. veka u kome su
sinovi i unuci onih ratnika u lađama, opet uludo branili
Jugoslaviju i ginuli za svoju državu u međunacionalnim,
verskim i građanskim ratovima, a Srbi iz Hrvatske, Bosne i
Hercegovine, Kosova i Metohije izgnani su u Srbiju, i svet,
u beskućništvo, bedu, životnu neizvesnost…

Dobrica Ćosić: Vreme smrti (director’s cut)

Tamo daleko je sunce

Konačno je započela dugo očekivana reforma Vojske Srbije. Eksperti se trenutno bave reevaluacijom povlačenja preko Albanije, u svetlu novih saznanja koja je zainteresovanoj javnosti predstavio Dobrica Ćosić, na nedavnoj promociji knjige „Nevoljni ratnici – velike sile i Solunski front 1914-1918“. U skladu sa potrebama evroatlantskih integracija, nova vojno-bezbednosna doktrina gradi se širokim zahvatom u istoriju, odakle stižu nove pouke Generalštabu i Ministarstvu odbrane. „Ne mogu da se divim političkoj i državničkoj mudrosti Nikole Pašića, ratovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, žena i dečaka, rukovođeni fanatičnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali“, predstavio je Ćosić svoje šokantno otkriće. U toku je javna rasprava o ovom strateškom pitanju u dnevnoj štampi, a saznanja do kojih se postupno dolazi, sve su šokantnija – sloboda i Jugoslavija dve su najveće zablude srpskog naroda u 20. veku, zbog kojih je plaćena visoka cena, u više navrata. Poslednja rata stigla je za naplatu 1999. kada je Srbija, pod bombama NATO pakta, konačno odustala od Jugoslavije. Svega toga, naravno, ne bi bilo da su srpska vojska i njen menadžment 1915. bili pametniji i poslušali saveznike, umesto svoje političke lidere, rešene da srpske nacionalne interese podrede južnoslovenskim integracijama, zaključak je do kog se upravo stiglo u ovoj novinsko-naučnoj raspravi.

Poslednji talas viktimizacije srpstva, započet osamdesetih jednim slučajnim ali ništa manje šokantnim otkrićem – koje će, kako se sada ispostavlja, udariti temelje srpskom istraživačkom novinarstvu – tako je napokon zahvatio i vojsku. Za razliku od naroda, koji je tokom istorije najviše stradao na Balkanu, a verovatno i u Evropi, pa što da ne i na celom svetu, predstava o slavnoj srpskoj vojsci, uprkos svemu, odolevala je u svom neupitnom herojstvu, mudrosti, veštini i nadasve moralu i časti. Sada se međutim otkriva da srpska vojska može biti i glupava i nevoljna da ratuje.

Ova razgradnja jednog žilavog mita nema ništa zajedničko sa premisama malobrojne zajednice srpske kritičke istoriografije, koja se „greškama i zabludama srpskog naroda“, a naročito njenih intelektualnih elita, bavi uporno još od prvog „rušitelja narodnih ideala“, Ilariona Ruvarca, koji se već u 19. veku preterano bavio istorijskom istinom a premalo srpskim nacionalnim interesima i gajenjem patriotizma. Iako postavlja osnov interesantnom zaokretu na domaćoj revizionističkoj sceni – odjednom je, naime, došlo vreme za protivljenje „ideološkoj aboliciji četničkog terora u Srbiji“, i uopšte osporavanje učinka dvadesetogodišnjeg paranaučnog brljanja po ulozi kvislinga i otpadaka tzv. otadžbinske vojske u Drugom svetskom ratu – Ćosićevi naučni uvidi, međutim, ne oslanjaju se na dokaze o zločinima kolaboracionističke vlade Milana Nedića, fašističkih falangi Dimitrija Ljotića ili razularenih četa Draže Mihajlovića, već na novo etno-nadahnuće. Srpske muke 20. veka, naime, direktna su posledica jugoslovenske zablude s njegovog početka.

Ne čuvajte mi Jugoslaviju

Princip Ćosićeve oštrice mogao bi se pokazati kao koristan instrument ideološke ekonomičnosti u novoj eri političkog pomirenja socijalizovanih Miloševićevaca i Šešeljevaca sa demokratama, koji imaju previše moći a premalo ideja. Ipak, dok se ove novootkrivene nužne veze između Pašićevog odbijanja Londonskog sporazuma, Nedićeve kolaboracionističke vlade i zločina u Srebrenici, naučno dokazuju uz pomoć „jugoslovenskog argumenta“, taj bi istorijski usud trebalo da pokaže i neku konkretnu političku korist vladajućim elitama Srbije.

Mogla bi to biti naznaka evropeizacije teritorijalne gladi nacionalističkog fronta, konačni pristanak na uslovljavanja bezdušnih saveznika sa vekom zakašnjenja, ili tek prolegomena za jednu novu definiciju srpske države i njenu emancipaciju u odnosu na imperativ plemena („dijasporičnog srpskog naroda“, D. Ćosić).

Kako god, protest zbog Nedićeve slike u galeriji srbijanskih premijera, dobio je sada prvu ozbiljnu podršku iz krugova u kojima se promišlja zvanična ideologija. Ujedno je to i signal udaljavanja od tzv. antihaškog lobija oko Pravnog fakulteta, odakle je letos potekla i zvanična inicijativa za rehabilitaciju šefa kvislinške vlade Srbije za vreme Drugog svetskog rata. Doduše, srbijanski ministar odbrane nedavno je saopštio da će po odluci suda na ime obeštećenja Nedićevih naslednika, zbog oduzimanja imovine, biti isplaćeno 150 miliona dinara. Ipak, amnestija fašizma koju je započela Koštuničina administracija, ostaje bez formalnog uporišta, a obaveze ostavljene u nasleđe, poput generalske penzije srebreničkom ubici onomad, rešavaće se u hodu.

Najvažnije poprište ove renesanse dejugoslovenizacije, čini se bez šale, jeste Vojska Srbije, institucija za koju je još uvek prerano reći da postoji, uostalom kao i država kojoj pripada. Verovatno je zbog toga tako teško izgraditi novi patriotizam, potreban strukturama koje tvrdoglavo baštine zločine devedesetih, u organizaciji Jugoslovenske narodne armije i Vojske Jugoslavije, a bez kog će povratak pod civilnu kontrolu, modernizacija i profesionalizacija, i ostali koraci u evroatlantskom plesu, biti samo šuplja ljuštura. Ćosićeva istorijska otkrića nude jednostavno rešenje – zločini koje su u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Kosovu, tokom poslednje decenije 20. veka, počinili srbijanski oficiri, regruti i dobrovoljci, posledica su jugoslovenske zablude, a ne dobro organizovanog zločinačkog poduhvata čiji se repovi i dalje vuku svud po Srbiji.

Dezerteri u dužničkom ropstvu

Za razliku od ideološke, tehničko-operativna reforma vojske upravo je naišla na nepremostivu prepreku. Čitavih šest milijardi dinara deli je od potpune profesionalizacije sastava, najavljene do kraja 2010. godine. Najvećem budžetskom korisniku dodeljeno je svega 70 milijardi dinara, požalio se ministar odbrane Dragan Šutanovac, što će biti i presudan razlog za odlaganje predviđenog roka. Novi Nacrt zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi, navodno nema ništa s tim, iako se analize slažu da u Nacrtu nema ni traga obećanom ukidanju regrutnog sistema. Splasnuo je i početni entuzijazam „dijasporičnog naroda“, kome je Ustavom omogućeno da na osnovu osećanja pripadništva srpskom biću dobije srpsko državljanstvo, bilo gde da se zadesi u svetu – a time valjda i časnu obavezu da odsluži dug biću organizovanom u neki oblik države. Oni koji su od njenih malignih oblika bežali tokom devedesetih, odbijajući da nose pušku u Vukovaru, Sarajevu, Srebrenici ili lopatu u Batajnici, i dalje se tretiraju kao kriminalci.

„Za mene je uvek bila i biće obaveza i čast služenje vojnog roka za svoju zemlju. Zato i svojim rođacima u dijaspori savetujem da dođu i odrade taj posao, kao što sam i ja učinio“, objasnio je ministar odbrane prilikom nedavne posete Parizu, i time vratio na početak višegodišnje pokušaje da se konačno razreši status vojnih obveznika koji žive u inostranstvu a nikada nisu regulisali vojnu obavezu. Ovo vojno-patriotsko dužničko ropstvo uprkos evroatlantskim namerama, sačuvao je prvi reformski ministar odbrane, sadašnji predsednik („Ne volim one koji izbegavaju služenje vojnog roka“), i po svoj prilici, opstaće kao mera domoljublja i narednih godina. U međuvremenu, oni koji su pobegli od ratova koje Srbija nije vodila (već, svakako, Jugoslavija), i dalje će biti krivično gonjeni. Od nesuđenih regruta devedesetih, danas odraslih ljudi sa državljanstvom zemalja u kojima su našli utočište od ratnog ludila Srbije, i dalje se očekuje da dozvolu za boravak u inostranstvu traže od Generalštaba, a svoje porodice i karijere ostave na čekanju dok peru klozete po ovdašnjim kasarnama.

Šutanovac je četvrti ministar odbrane koji se predomislio i početna obećanja o amnestiji dezertera, otkupu vojnog roka i profesionalizaciji zamenio patriotskim narativom. Ipak, sudeći po članku o Vojsci Srbije na engleskoj Vikipediji, ministar je svakako svestan da od anketa, po kojima domaća javnost najviše veruje upravo vojsci, nema nikakve vajde – prosek godina reprezentativnog uzorka za ispitivanje stanja nacije ne odgovara regrutnom uzrastu. Viki je u pravu, „većina mladih Srba se protivi obaveznoj regrutaciji, smatrajući da ona narušava njihova ljudska prava“. Njima se svakako pridružuju i članovi porodica regruta, koji su i sami obuhvaćeni kaznenim odredbama Nacrta zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi.

Ministar je, ipak, poentirao tamo gde se računa – čitaoci najtiražnijeg beogradskog lista, koji je ujedno i poprište „naučne“ kritike Jugoslavije, proglasili su ga političarem nedelje. „Bori se za svaki dinar u budžetu. Vratio ugled vojsci i vojnom pozivu. Iskreni borac, pravi profesionalac“, glasi obrazloženje.

A reforma je mogla biti tako laka – i vojsci i Srbiji samo je potrebna temeljna dećosizacija.

Beton, 09.12.2008.

Peščanik.net, 23.12.2008.

ODLAZAK DOBRICE ĆOSIĆA (1921-2014)