Savez se oglasio. „NATO saveznici su zajedno u borbi protiv terorizma“, objasnio je generalni sekretar Jens Stoltenberg na pres konferenciji u Briselu. „Francuska može da računa na nas“. Šta to znači? Vojna avijacija protiv momaka sa fantomkama? Tenkovi u muslimanskim predgrađima?
Terorizam može biti kulturološki problem, verski, socijalni, kriminalistički, problem tajnih službi, ali ne može biti vojni. Iz reči generalnog sekretara NATO-a izbija naša nemoć. Postoji samo jedan odgovor na terorizam i samo jedno oružje koje dopire do svakog čoveka – reči.
Ubijeno je 12 ljudi, uništene su njihove porodice. Atentatori su u bekstvu. Možda će biti ubijeni ili će ostatak života provesti u zatvoru. Za njih nema milosti. Napad u pariskoj ulici Nicolasa Apperta, u Francuskoj se doživljava kao napad na celu naciju. Šta će biti posledice tolikog bola?
Ako se uplašimo, terorizam je pobedio. Posle napada 11. septembra 2001. SAD su pokazale da nisu dorasle ovom izazovu. One su u borbi protiv Osame Bin Ladena doživele najteži poraz u svojoj istoriji: izgubile su svoj identitet. Abu Ghraib, tortura i CIA, špijuniranje celog sveta – Amerika se promenila. Šta ako se sada čitav Zapad promeni? Šta ćemo postati?
Mi Evropljani moramo da pokažemo da smo bolji od toga. Neće biti lako. U Francuskoj su već počeli napadi na muslimanske verske objekte. Anketa Bertelsmann fondacije pokazuje da se 60 odsto građana Nemačke posle napada u Parizu oseća ugroženo. Svaki četvrti smatra da muslimanima treba zabraniti useljavanje u Nemačku.
Ali šta ćemo sa muslimanima koji već žive sa nama? Ako je tačno to što pristalice Pegide govore, a Die Welt redovno prenosi, dok književnica Monika Maron to uporno piše, naime da je islam opasnost, šta nas onda čeka? Šta ćemo sa svim nemačkim i evropskim muslimanima?
Internacija? Možda ih stvarno ima previše. SAD su tokom Drugog svetskog rata pozatvarale u logore 120.000 Japanaca i američkih građana japanskog porekla. Samo zbog njihovog porekla. To je najčistiji oblik rasizma. Loše poređenje? Ne, nije, od nas se svašta može očekivati.
Ako pogledamo globalno, stvari postaju još ozbiljnije. Na svetu ima 1,6 milijardi muslimana. Ako su svi oni pristalice fašističke ideologije, kako tvrdi Hamed Abdel-Samad ili, nešto blaže rečeno, “vere koja tek treba da se prosvetli” (Monika Maron), šta da radimo sa njima dok ne postanu kao mi?
Uvrnuti svet islamofoba treba strogo izbegavati baš kao i propovedi islamista. Jan Fleischauer je u Spiegelu ispravno primetio: “Nas u islamu ne uznemirava samo njegov ekstremistički, već i sam religiozni aspekt.”
Ako je Zapadu potreban sukob sa islamom jer mu je potreban neprijatelj, možda će krenuti u rat protiv terorizma. Ali onda je terorizam već pobedio. Rešenje je – zaboravite islam. Naš problem je nešto drugo.
Marin le Pen, liderka Nacionalnog fronta, posle napada u Parizu je upitala: “Kakva su uverenja tih ubica? Koliko tesno su povezani radikalni islamisti u Francuskoj? Odakle im novac? Koje zemlje ih podržavaju?” Za ženu koja se sprema da postane predsednica svih Francuza, ovo je zaista pogrešan tekst. Ali i za nju je terorizam nešto strano, drugo, što dolazi spolja. Ako nije propaganda, ona ovde ozbiljno greši.
Braća Zarnajev, osumnjičeni za napade na bostonskom maratonu, odrasli su u Americi. Anders Breivik, atentator sa Utoje, rođen je u Oslu. Braća Kouachi, osumnjičeni za napad u Parizu, rođeni su u Francuskoj.
Terorizam je naš.
Spiegel, 08.01.2015.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 09.01.2015.
NAŠ TERORIZAM
