Pre neki dan u Skupštini Tomislav Nikolić je izjavio da su učesnici razbijačkih hordi koje su harale Beogradom u lažnoj pobuni protiv proglašenja nezavisnosti Kosova “naša deca”. To je bila časna i istinita izjava.
Da, to su tvoja prava deca, a unuci Slobodana Miloševića, Tomislave Nikoliću. Među njima je onaj ljudski materijal kome si devedesetih godina prošlog veka, zajedno sa ciničnim vojvodom, gurnuo puške u ruke. Oni su slični onima, čijim si zbunjenim umovima, ponudio lažni patriotski izgovor da svoje frustracije usmere prema ubijanju pripadnika drugih nacija. I onima, koji su, ma koliko ograničeni, shvatili u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu, da patriotizam ima i svoju lukrativnu stranu – mogućnost pljačke. Da, i ovi danas su naša deca, Tomislave Nikoliću, samo što mogu da opljačkaju tek nekoliko prodavnica u Beogradu.
To su i tvoja deca, Vojislave Koštunico. Smišljeno si sprečavao da se oni, njihovi roditelji i ceo srpski narod suoče sa monstruoznim licem takozvanog srpskog patriotizma koji je krajem prošlog veka harao po bivšoj Jugoslaviji. Ti si odgovoran što si, sa znanjem ili neznanjem kumujući ubistvu Zorana Đinđića, sprečio da se u Srbiji pojavi novi, plemeniti oblik patriotizma. Što su ta deca, za svoj neosvešćeni, često samo socijalni bes, kao ikone izabrali notorne zločince Mladića i Legiju.
To su i tvoja nezakonita deca, Borise Tadiću. Nemoj ih se odricati. Nisi predvideo da će se iz tvoje nepromišljene veze sa Vojislavom Koštunicona rađati. Zatvarao si oči pred opomenama, žrtvovao zakonite naslednike Đinđićeve politike, mazeći se sa onim od kojih mogu da se rađaju samo sakati. Ne izgovaraj se Kosovom, odvrati se od jame u koje se ono za Srbiju pretvorilo, možda ćeš spasti ne samo tu izgubljenu svoju decu nego i onu, još uvek zdravu, kojih je u Srbiji sve manje.
To su i vaša deca, vi sada već ostareli poklonici Slobodana Miloševića čiji ste naizgled triumfalni pohod nekada podržali. Da li ste svesni da se taj pohod, koji se slomio u svim okolnim zemljama, sada, preko vaše raspamećene dece, obrušava na Srbiju?
To su i vaša deca, nesretne izbeglice koji ste se, posle svih poraza, sjatili u Srbiji. Vas još uvek podjaruje osvetnički bes, ne prepoznajete svoju krivicu u svim tim porazima, i taj bes i frustraciju prenosite na svoju decu. Šta oni mogu osim da taj bes iskale na Srbiji, jer ne mogu izvan nje? Da ste im rekli: “Pogrešili smo”, bar neka od ove dece bi bila spašena.
To su i vaša deca, vi privrednici čija moć počiva na ratnom profitu. Vi ćete njihove pljačke prodavnica tolerisati a prikrivati ogromne pljačke koje su uspevale i uspevaju u nesuvisloj buci “patriotske” galame. Vas ne uznemiravju lažni povici radikala da će stati na put pljački, već oni koji promovišu evropske vrednosti, jer bi ove vrednosti razobličile poreklo i kriminalnu strukturu vašeg bogatstva.
To su i vaša deca, deca nad čijim se postupcima zgražate, vi pristojni i civilizovani građani. Vi ignorišete i zanemarujete znake “puzećeg fašizma” koji su sve brojniji i u kojima se, kao začetak jurišnih odreda, nalaze ova vaša deca. Vi se, odmereno, suprotastavljate “svakom radikalizmu”, ne volite da čujete oštre reči onih koji opominju gde Srbija srlja, i ostavljate tako svoju decu bez orjentacije ili na milost onih koji ih pretvaraju danas u ulične bande a, već sutra, u odrede koji će potpuno razoriti vaš idilični san o civilizovanoj zemlji.
Ne krijte se iza kaluđerske odeće i zaveta čednosti, vi, crkveni oci, to su i vaša deca. Ne deca po hrišćanskom zakonu i božijoj milosti, već pod litijskim zastavama preobraženim u bojne, koje, u ime pravoslavlja, podižete protiv Evrope i celog sveta. Vi podstičete njihovu agresiju i pokušavate da toj agresiji date oreol krstaškog rata. Takvoj sličnoj deci davali ste blagoslov kada su išli u ubilačke pohode.
Neće se u tračersim rubrikama kojima ispunjavate medije otkriti da su to i vaša deca, vi urednici i novinari. Ali ona to jesu, i vi se, istini za volju, brinete za njih i trudite da ih naoružate za život. Naoružavate ih mržnjom i pokazujete im mete na koje treba da je usmere: Ameriku, Evropu, domaće izdajnike. Vi nastojite da ih iz nihove mladalačke smetenosti, osećaja bede i napuštenosti pokrenete ambicijama: prikazujete im sjaj džet-seta do koga i oni, ne pitajući kako, treba da stignu, zavodljive portrete mafijaša koji će im postati uzori, budite njihovu glad prema brzom uspehu. Pitomiji i plašljiviji od njh će samo pokupiti stvari iz razbijenih radnji, hrabriji pak će zameniti Zemunski klan.
To su deca i vaših poznih godina, o, umni akademici. Ponosite se svojom vitalnošću! Vi ste zavodili njihovo okruženje sofisticiranim projektima velikog srpstva, snabdevali skromnije umove argumentima o veličini srpskog naroda, o nepravdi koja mu se čini i o zaverama koja se pletu oko njega. Te gromadne ideje, kada su stigle do vaše dece, pretvarale su se u sirovo nasilje, kamenice i ksenofobiju. Da li se nadate da će ona jednoga dana biti ratnici vašeg neumrlog projekta?
To su i vaša deca, preplašeni građani. Vaš strah ih umnožava svakoga dana. Kad god okrenete glavu od prizora napada na vašeg suseda druge nacije i vere, kad god ćutite što se fizički preti neistomišljenicima, kad se ne pobunite što se neko od vaših sugrađana proglašava metom za slobodan otstrel, rađa se po jedno dete čije nasilje kasnije ne možete da razumete. Ta deca se stide vašega straha, i zato pokušavaju da pokažu hrabrost. Pošto vi ne smete i ne umete, put do izvitoperene hrabrosti pokazaće im drugi koji će ih iskoristiti za svoje prljave ili glupe ciljeve.
To su pomalo i vaša deca, Evropljani i Amerikanci, jer niste prepoznali složenost drame i bolesti srpskog naroda i pokazivali razumevanje, čak i naklonost, za one političare Srbije koji su održavali bolest i u toj drami videli uslov svog opstanka. Njih će radovati što ćete, zajedno sa njima, tu decu zatvoriti u geto a vi ćete se čuditi nad besom koju pokazuju.
To su i tvoja deca, znam da nećeš poreći, Vladimire Putine. Znaš da ti, i kada ih javno osuđuješ, služe, kao i cela sluđena Srbija, za tvoje zagonetne planove. A ipak ih i ipak je prezireš jer cinično štitiš neke od onih koji su najodgovorniji za srpsku nesreću.
Da, to su i moja deca, priznajem, i moram da razmislim šta sam propustio da učinim da ona ne bi postala takva.
Peščanik.net, 23.02.2008.
