O kako je prošle subote, povodom poslednje akcije Naših, složno zabrujao čitav internet, kako se samo uzbudio, negodovao i isčuđavao dok je iz ruke u ruku kružio video spot koji nam je još jednom prodemonstrirao agregatno stanje kolektivnog razuma našističke protoplazme. Naime, prošle su subote na moskovski bulevar akademika Saharova pustili Naše i rekli im: ’ajd sad malo protiv korupcije.
O kakav užas! Ispostavilo se da niko od njih ne zna ko je bio akademik Saharov, čovek po kome je nazvan bulevar na koji su ih sa raznih strana dovezli autobusima, vezali im svečane bele portikle i rasporedili ih u saglasnosti sa… Ma uopšte, u punoj saglasnosti.
A Saharov, ko bi mogao da bude taj Saharov? Pa, verovatno onaj što je izmislio šećer (šećer je na ruskom – сахар) odvažno je pretpostavila jedna gospođica, očigledno najpametnija i najsnalažljivija među njima. Mislim da će ta mala pametnica daleko dogurati.
I čemu se mi to čudimo? Zar bi njima tamo neki akademik stvarno trebalo nešto da znači? Da neće on možda biti taj koji će im pokloniti novi mobilni telefon? I šta će uopšte nekakav akademik onima koji su predodređeni samo za to da obezbede masovnost nečega čiji smisao oni ne razumeju, ne žele da razumeju i, čak i kada bi to poželeli, ne bi mogli da razumeju. Ne samo zbog specifičnosti svojih sopstvenih intelektualnih mogućnosti, već i zbog sasvim očigledne činjenice da niko i nikada, ništa što bi se smislom moglo nazvati, nije ni ulagao u tu, da prostite, delatnost.
Smisla nema, niti je predviđeno da ga bude. No zato u štabovima za političke tehnologije sede razni lupeži, neumorni kreatori i proizvođači „smisla“. Evo tu skoro, oglasio se jedan što tvrdi da „u percepciji masovne svesti, izjava opozicionara „Jedinstvena Rusija je partija lopova i varalica“, drugim rečima znači isto što i „Jedinstvena Rusija je partija na vlasti“. Tako ova izjava u stvari potvrđuje stereotip na kojem i sama partija neprestano nastoji“. Kako vam se čini? Je l’ dobro rečeno? Po meni, odlično. A nesumnjiva moć ovoga, kako bih rekao, diskursa, leži zapravo u njegovoj ekstremnoj i sladostrasnoj bezočnosti.
Da, sve je to tačno. I tako i treba da bude. Neka ih smatraju za bandite, tim pre što oni i jesu banditi. Slobodno ih mogu smatrati za gangstere. No zato, dok tako misle oni će ih se i bojati. A bojati se, to je isto što i uvažavati. To je već odavno svima jasno, osim naravno onim poslednjim licemerima i ostalim ovcama, večitim gubitnicima.
Osnovna strukturna oprečnost našeg savremenog političkog i društvenog života nije „dobro – zlo“, nije „pametan – glup“, nije „pošten – nepošten“, nije čak ni „proleterski – buržoaski“, već je to vekovima proveravani opozitum, „naš – tuđ“. On je sve do danas sačuvao svu svoju praiskonsku svežinu.
Ovom, kao stara drvena kašika uobičajenom i pouzdanom, seosko-provincijalnom tradicijom razlikovanja dobra od zla, naoružali su se i naši savremeni proizvođači „smisla“. I to je u neku ruku sasvim logično. Jer odavno je već svima poznato da je srcu bilo kog istinskog patriote, hiljadu puta miliji „naš“ lupež, lopov, varalica ili prosto pokvarenjak, nego makar i bezbroj puta proveravani i svima poznati, ali „tuđ“, dobročinitelj.
Tako ispada da na prvi pogled besmisleno ime Naši, baš i nije tako glupo kako se to može činiti ljudima koji su prihvatili urbani tip mišljenja i rasuđivanja, a kojih je u našoj domovini katastrofalno malo. Baš „naši“, a ko još. Baš oni, takvi kakvi jesu, to jest, nije važno kakvi su. Važno je da su „naši“. I uopšte, kao i uvek – „naši“ naše nadigraše.
Da budu „naši“, a ne tamo nečiji, to i jeste njihova jedinstvena uloga, njihova jedinstvena misija i njihovo jedinstveno svojstvo, koje sasvim i u potpunosti uspešno zamenjuje sva ostala lična i kolektivna svojstva, kao što su razum, poštenje, čast, ukus i… (ma) uostalom, sve.
A pitanje šta uopšte u tom društvu ima da traži akademik Saharov, za mene i dalje ostaje otvoreno.
Grani.ru, 19.04.2011.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 21.04.2011.
