Žena polaže cvet na spomenik u Srebrenici

Foto: AFP

Još jedan 11. juli, još jedna prilika za potvrdu prisilnog zaborava genocida u Srebrenici, gradu koji je pretvoren u groblje pre 19 godina, pod komandom oficira i potonjeg penzionera vojske čiji je Generalštab u Beogradu.

Danas se na mezarju u Potočarima sahranjuje 175 od blizu 700 žrtava identifikovanih tokom prethodne godine. Porodice više od 500 žrtava odlučile su da sačekaju rezultate dalje potrage, jer je reč o osobama od čijih je tela do sada pronađeno samo po nekoliko koščica iz različitih sekundarnih grobnica po kojima su zločinci, prikrivajući zločin, razvlačili svoje žrtve . Među danas sahranjenima, 13 je osoba koje su u trenutku ubistva bile maloletne.

Zvanični Beograd je ovog 11. jula posebno tih.  Vlast vrši stranka koja nije ni postojala u vreme genocida i koja danas ima preča posla od bavljenja prošlošću. Razgovor o zločinima u koje je taj prošli Beograd bio umešan pravosudni je problem.

Za sve beogradske vlasti novog doba odnos prema ratnim zločinima u Bosni i Hercegovini biće tek pitanje podrške Dejtonskom sporazumu i merenja udaljenosti prilikom rukovanja sa Miloradom Dodikom. Poslednjih godina Srbija je, uostalom, učinila sve što je bilo do nje. U skupštini je, nakon izvesne terminološke rasprave, doneta deklaracija o osudi zločina u Srebrenici. Bivši predsednik je jednom prilikom lično istrpeo vrućinu i odijum u Potočarima; sadašnji se posle kraćeg prenemaganja odvažio da se izvini za zločin koji su počinili neki pojedinci.

Na zločine u Hrvatskoj uglavnom je stavljena tačka, iako poneki proces istrajava godinama; šovinističko siktanje prepušteno je najgorem tabloidnom smeću, ponekoj utakmici i, naravno, diplomatskom natezanju oko tužbi za genocid. Kosovo se iz ovog niza izdvaja jer se zločini nad civilima i ratnim zarobljenicima tu nisu mogli otpisati kao stvar rata u kojem Srbija nije učestvovala. Naprotiv, država je nemilosrdno ubijala sopstvene građane na sopstvenom tlu. Pošto se sporna teritorija konačno otisnula, Srbiji je ostalo nasleđe koje se s teškom mukom drži po strani: počinioci i naredbodavci masovnih, sistematskih zločina na slobodi, s one strane civilizacijskih konvencija; desetine sekundarnih masovnih grobnica rasutih po Srbiji, na tajnim lokacijama, da zapečate saučesništvo građana u nekažnjivosti.

Jedna od njih konačno je otvorena zahvaljujući novoj vrsti osetljivosti beogradskih vlasti na pritiske Brisela. U Rudnici su u međuvremenu otkrivena tela 45 osoba, ali se ne saopštavaju čak ni oni detalji istrage potrebni za osnovno informisanje javnosti. Slučaj kamenoloma pretvorenog u tajno skladište leševa civila ubijenih na Kosovu, u medijima se tek povremeno razrađuje kroz pitanja finansiranja radova. Iako svake godine sve bezvoljniji, javni dijalog o ratnim zločinima ista je, doduše ofucana i znatno svedenija priča koja se ponavlja godinama: pitanje odgovornosti šlagvort je za nešto dreke o antisrpskim plaćenicima, uz poneko intelektualno pravdanje zločina, i tako do sledeće prilike.

Gotovo nezapaženo proteklo je podsećanje da se 9. jula navršilo ravno 15 godina od ubistva braće Bitići. „Neuspeh institucija u kažnjavanju ovog zločina ukazuje da je pravda u Srbiji selektivna, a da su odgovorni za egzekuciju braće Bitići iznad zakona“, konstatovaće Fond za humanitarno pravo. Proces okončan oslobađajućom presudom protekao je u znaku opstrukcija i pretnji policajcima koji su istupili kao svedoci. Osobe sa višeg nivoa u komandnom lancu nikada nisu optužene. Među njima je i bivši komandant specijalne policije a danas biznismen, osnivač nevladine organizacije Centar za proučavanje terorizma i član glavnog odbora Srpske napredne stranke, Goran Radosavljević Guri. Nije to jedini visoki službenik beogradskih naoružanih odreda iz devedesetih koji ostaje izvan zakona uz pomoć stranaka koje povremeno vrše vlast. Mnogi ideolozi i zapovednici zločina u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu, sačuvali su ne samo slobodu već i privilegije. Ni aktuelnoj administraciji ne pada na pamet da se odrekne njihovih usluga.

Prema izveštaju FHP o suđenjima za ratne zločine koja se vode pred domaćim sudovima, tokom prethodne godine podignuto je osam optužnica protiv ukupno 14 lica. Osim jedne koja se odnosi na zločin prema ratnim zarobljenicima, sve optužnice tiču se ratnih zločina protiv civilnog stanovništva počinjenih u zemljama bivše Jugoslavije. Godinu dana ranije optuženo je sedam a 2011. devet osoba. Osim malobrojnih postupaka protiv počinilaca, FHP ukazuje i na trajno odsustvo spremnosti tužilaštva za ratne zločine da optužnice podigne protiv srednje rangiranih oficira vojske i policije, kao i na nezakonitu praksu anonimizacije sudskih presuda koja onemogućava javnost da se upozna sa činjenicama o počinjenim ratnim zločinima.

Ne postoje ni nezvanične procene koliko se ratnih zločinaca i saučesnika u zločinu danas slobodno šeta Srbijom. O akterima i saučesnicima zločinačke politike zabranjeno je govoriti.

Ni simboličko ćutanje u znak poštovanja prema žrtvama nije bezopasno. U utorak su napadnuti aktivisti Žena u crnom prilikom stajanja na centralnom valjevskom trgu uoči godišnjice genocida u Srebrenici. Iako je rizični skup obezbeđivala policija, mirovnjaci su zasuti kamenjem, udarcima i psovkama. Po društvenim mrežama se ovih dana treba kretati brižljivije nego inače. Rečnik pretnji koje nacionalno svesni građani upućuju svima koji istupaju protiv nekažnjivosti zločina, za razliku od dvosmislica državnih činovnika jasno govori šta je Srbija 2014.

U otvorenom pismu predsedniku, vladi i parlamentu Srbije, organizacije koje godinama traže da se 11. jul proglasi za Dan sećanja na genocid u Srebrenici, ponovo su upozorile da vladavina zakona podrazumeva kažnjivost zločina, kao i distanciranje društva od počinjenog genocida – ne samo odgovarajućom rezolucijom i zakonima, već i u kulturi, obrazovanju, nauci, umetnosti.

Ove godine su negiranje, prećutkivanje i relativizacija genocida u javnom prostoru ipak umerenije pojave nego proteklih godina. Reč je o uzgrednoj posledici zabrane sećanja na podsticanje i negiranje zločina, promocije ratnih zločinaca u heroje i sličnih odlika iz biografije premijera Aleksandra Vučića, zaključno sa danom kada je u asistiranoj političkoj reinvenciji započeo novi život evropskih vrednosti. Ostatak društva, kao ni većina funkcionera i aktivista koje je Vučić sa sobom preveo na drugu stranu, još uvek ne zna kako da odgovori na pitanja o ratnim zločinima. Ulicama komanduje stari kadar.

Skromno, bez mnogo medijske pompe, vlada Srbije je 4. jula donela odluku da 2015. proglasi godinom „humanosti i obnove“. Biće zaista zanimljivo pratiti kako će koncept humanosti izdržati test smisla u Srbiji koja je novcem, tehnikom, ljudstvom, oružjem i propagandom saučestvovala u istrebljenju ljudi samo zato što nisu Srbi.

U Memorijalnom centru Potočari od danas leži 6.241 osoba ubijenih jula 1995. u zločinu koji je Međunarodni sud pravde u Hagu definisao kao genocid. Srbija se i dalje pravi da ne razume šta to znači.

Peščanik.net, 11.07.2014.

TEMA – SREBRENICA