Narodna banka možda ne treba da bude majka, ali sigurno ne treba da bude maćeha privrede Srbije.

“Sreća prati hrabre“. Tako je guverner NBS Jorgovanka Tabaković odgovorila na pitanje da li u stagnaciji cena hrane leži glavni uzrok niske inflacije u ovoj godini.

Uopšte, iako je priznala da su neki spoljni faktori – pored cena hrane i niska tražnja, tj. pad potrošnje itd. – pomogli da inflacija ove godine bude „najniža u poslednjih 40 godina“, guverner je ipak najveće zasluge za to pripisala samoj centralnoj banci (da ne kažemo sebi). Kad se ta politika, međutim, malo bolje pogleda, vidi se da ona nije bila ni tako hrabra, a pogotovo da nije bila dobra za ionako slabo stojeću privredu.

Najpre, ako je inflacija već bila tako niska (što je, da ne bude zabune, svakako za pohvalu) postavlja se pitanje zašto je tzv. referentna kamatna stopa centralne banke bila tako visoka. Da podsetimo, inflacija je u novembru bila 1,6 odsto, a kamatna stopa NBS šest puta veća – 10 odsto, da bi pre neki dan bila spuštena za skromnih 0,5 odsto.

Kamatna stopa Evropske centralne banke je 0,5 odsto. Pošto Srbija nije Evropska unija, logično je da se na tu „evropsku kamatnu stopu“ doda tzv. „premija na rizik“ koja u našem slučaju iznosi oko četiri odsto. Dakle, kamatna stopa Narodne banke Srbije ne bi trebalo da bude veća od oko pet odsto. A ona je, kao što vidimo, (gotovo) dvostruko veća.

Visoka kamatna stopa jednako restriktivna monetarna politika. Drugim rečima – manje novca (kredita) za privredu (jer se i bankama više isplati da pozajmljuju novac državi, što je i NBS) uprkos činjenici da se ona guši u besparici.

Ovo pokazuje da je NBS imala jedan još važniji cilj od niske inflacije. To je stabilnost kursa. U stvari, uspešnost centralne banke se u Srbiji odavno meri, ne visinom inflacije (što je po definici njen primarni posao), nego stabilnošću kursa. A to je u interesu dužnika. Pre svega države. Sa višim kursom, ona bi mnogo teže otplaćivala strane dugove.

Sve u svemu, politika Narodne banke Srbije u 2013. godini nije bila ni malo hrabra. Pre bi se moglo reći da je bila ziheraška. I na korist države kao najvećeg dužnika.

Pomogla je, verovatno, odlažući njihovu propast, nekim prezaduženim preduzećima, ali je još više odmogla onim zdravim, sa dobrim izvoznim programima, povećavajući im troškove (poskupljući kredite) i smanjujući prihode (obarajući vrednost evra). Politika Narodne banke Srbije, dakle, može da bude mnogo bolja.

Novi magazin, 26.12.2013.

Peščanik.net, 27.12.2013.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Author: Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.