Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Kritičko mišljenje je, kao što mu samo ime kaže, misaoni proces čiji rezultati mogu ali i ne moraju, a često nemaju ni gde da se obznane, osim u krugu porodice, prijatelja ili društvenih mreža. A i kada se pretoči u govornu, pisanu, slikovnu formu, kritičko mišljenje nije obavezno i kritika u užem značenju te reči. Filmski, pozorišni, likovni kritičar, na primer, može biti i ushićen onim o čemu izveštava javnost. Bio, pogledao, doživeo, kritički razmotrio i zaključio da su ideja, tema, umetnički dojam za peticu.

Takva i svaka druga kritika onda stigne do uže, šire, stručne, laičke javnosti koja tu kritiku analizira ili prenebregava, usvaja, odbacuje, prenosi, osporava… i vi na to više ne možete da utičete. Možete, kao što ljudi često čine u objavama na društvenoj mreži, da svoj stav najavite floskulom „znam da iznosim nepopularno mišljenje“, ali to obično samo znači da se unapred branite od kritika koje bi mogle da uslede. Jer – možda postoje dobri razlozi za to što je takvo mišljenje nepopularno? Možda je pogrešno izvedeno, možda je samo glupo. Nepopularno je i mišljenje kjukluksklanovaca, srećom, a sada, kad i mišljenje režimlija postaje sve manje popularno kod sve većeg broja ljudi, taj epitet i nije za pohvalu.

Kritika, sa druge strane, uopšte ne mora da bude proizvod kritičkog mišljenja (videti pod: „botovi“). Čak i kad jeste, ona, počev od ove moje, može biti osnovana, gradivna, zlonamerna, pogrešno adresirana, ništa od navedenog ili svašta još drugo.

Kritikovati vlast je najjasnije i najčasnije – svakog dana gledamo i slušamo šta čine i govore, a ono što ne znamo, saznamo iz ono malo medija koji ne rade za vlast. Problem nam stvara kritika ove druge, naše strane. Da li kritikom doprinosimo zajedničkoj borbi, da li uzdržavanjem od kritike činimo medveđu uslugu?

Koju naklonost, na primer, Dragan Đilas dobija ili misli da će kupiti kad eksplicitno insinuira (znam, eksplicitno insinuirati zvuči kao oksimoron, ali tako je bilo) da CRTA nije kredibilna zato što im je Tramp ukinuo donatora ili, dvoumi se Đilas, zato što im je inspekcija trkeljisala po kancelariji? Ako ništa drugo, on bar iz iskustva zna kako podle insinuacije mogu da ti unište život.

Ili kad, kao u pretprošlom Utisku nedelje, Miroslav Aleksić žustro zamera što su CRTA i Lokalni front pobacali posmatračke legitimacije jer „ne smemo da odustajemo, ne smemo da se predajemo“ (što je malo zaličilo na ono „pa pogini!“ Miloša Kovića u kontekstu nedavanja Kosova), tim pre što je CRTA odmah objasnila da tako štiti gole živote svojih posmatračica, a Lokalni front da ostaju na terenu, ali ne kao posmatračka misija već kao odbrambena fizička sila, što im legitimacije inače zabranjuju.

Koliko potencijalnih birača Zdravko Ponoš misli da dobija kad u istoj emisiji zamera studentskom pokretu zbog anonimnosti, kad on bar, kao karijerni vojnik, zna koliko je opasno otkrivanje identiteta u ratu (a jesmo u ratu, narodno-oslobodilačkom) te su i partizani imali avatare (Đuro Pucar Stari, na primer).

Koliko poena za svoju stranku očekuje Marinika Tepić kad protežira iskustvo na uštrb mladosti iako studenti uspešno demantuju ono „mladost – ludost“ (a Tramp ono „starost – mudrost“) i, ako već omalovažava znanja nama trenutno nepoznatih ljudi sa buduće studentske liste i traži da vrednujemo samo dosadašnje stranačko delovanje, da li podrazumeva i nekadašnji kadar, sada naprednjačkog poslanika Bulatovića, na primer, od kojeg je stranka i kupljena, a on udomljen kao potpredsednik? Osim toga, i Đinđić je, po meni nepravedno, rekao da B92 za zasluge može da dobije spomenicu, ali ne i nacionalnu frekvenciju.

Na kraju, ako ćemo već studentski pokret, kojem su se pridružili ljudi svih godišta i struka, da tretiramo kao decu kojoj treba pedagoško vođenje, zašto ih onda ne vaspitavati ličnim primerom? Jer ovo „ja znam najbolje i ja to za tvoje dobro, a ako i grešim ja to u najboljoj nameri“ je stvarno krindž.

Peščanik.net, 08.12.2025.

NADSTREŠNICA

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik. Poslednja knjiga: „Ponedeljak može da počne“, 2020.

Latest posts by Nadežda Milenković (see all)

Author: Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik. Poslednja knjiga: „Ponedeljak može da počne“, 2020.