Pas u žbunju
Foto: Slavica Miletić

Bezuba nam je ova borba protiv teorija zavere. Svako malo se, pretpostavljam iz čiste frustracije, jave naučnici, stručnjaci i upućeniji novinari, pa i poneka javna ličnost da raskrinkaju besmislice i objasne činjenice; to prenese dnevna štampa, često punim arsenalom velikih slova (naučnik RASKRINKAO teorije zavere i OBJASNIO činjenice), a onda po ustaljenom šablonu sutradan opet objave dr Nestorovića, dr Stojković i druge dežurne dezinformatore, sa jednakim „novinarskim žarom“ i rečnikom, samo što se ovaj put RASKRINKAVAJU tajne i prevare vakcino-5G-migranata. I to bude to.

Lekcija o tabloidima je jasna i poznata: ne zanima njih šta se zapravo piše, važno je da se nešto, bilo šta raskrinkava i da imaju gde da se stave velika slova. Ali lekcija o teorijama zavere je po svemu sudeći teža ili makar manje razumljiva: ne može se protiv njih ići samo činjenicama. Odnosno – ne žive teorije zavere samo od neznanja, pa da ih puka istina otera na smetlište istorije. Posredi je nešto dublje.

U cilju boljeg naoružavanja, ponudiću jednu analizu na primeru Covida-19. Naime, teorije zavere o korona virusu svoju snagu, između ostalog, crpe iz naširoko prihvaćene, uglavnom „zapadne“ propagande.

***

Pre više od 50 godina, francuski teolog i teoretičar Žak Elul je u knjizi Propaganda: Formiranje ljudskih stavova napravio distinkciju između propagande agitacije i propagande integracije. U pitanju su dva sasvim različita postupka – prvi usmerava ka (najčešće spoljnom) neprijatelju, igrajući na kartu mržnje, dok je potonji daleko perfidnija pojava.

„U pitanju je dugotrajna propaganda“, piše Elul o propagandi integracije, „samoreprodukujuća propaganda koja nastoji da izazove stabilno ponašanje, da prilagodi pojedinca njegovom svakodnevnom životu, da preoblikuje njegove misli i ponašanje u okvire stalnog društvenog okruženja… U većini slučajeva, takva propaganda sastoji se iz racionalizacije postojećeg stanja.“

Propagandu agitacije značajno je lakše prepoznati: kao klasičan primer iz regiona mogu poslužiti nastupi Vojislava Šešelja. Ali propaganda integracije je glavni krivac za činjenicu što, kada bismo slučajnog prolaznika u Srbiji zapitali o zločinima devedesetih, ne bismo bili iznenađeni objašnjenjem da ih je bilo samo četiri: sankcije, NATO bombardovanje, Oluja i Naser Orić. Nevidljivost srpskih zločina u ratovima devedesetih u srpskoj javnosti nije stvorila agitacija, već pažljiva, svakodnevna i gotovo nenametljiva kontrola ponuđenog sadržaja – propaganda integracije koju već decenijama sprovode vlasti, mediji i obrazovni sistem.

Otišao bih jedan korak dalje od Žaka Elula: propaganda integracije nije tek samoreprodukujuća, u smislu da se ciljano stanovništvo i samo uključuje u njeno širenje; ona istovremeno definiše i sameokvire željenog društvenog okruženja. U SAD, sve popularniji termin u političkom rečniku je tzv. Overtonov prozor, srodna pojava koja označava granice prihvatljivog političkog delovanja (u Srbiji se ne može tek tako pričati o nezavisnosti Kosova, kao što se u SAD ne može tek tako zagovarati zabrana nošenja oružja: to su Overtonovi prozori).

Samim tim što propaganda integracije nastoji da odredi šta je svakodnevica – šta je, uostalom, realnost – a da zatim u tu svoju kreaciju uklopi stanovništvo koje u toj svakodnevici živi, ona zapravo definiše i sve što je izvan nje. Najčešće se izvan propagande nalaze opozicione politike i različiti primeri „ekstremizma“ (što je opet propagandni pojam čija sadržina zavisi od kreirane svakodnevice).

Sličan prostor, naravno, zauzimaju i teorije zavere. One su takođe neprihvatljive, često ekstremne anomalije u javnoj svesti o svetu oko nas. Ali za razliku od istinski opozicionih politika, teorije zavere zapravo najčešće nisu suprotstavljene propagandi integracije, već predstavljaju njeno naličje, uz zdravu dozu neznanja i nepoverenja prema političkom „mejnstrimu“ (koje je, kao što sam već pisao, donekle opravdano).

Drugim rečima, teorije zavere su mahom akteri koji rade u tandemu sa propagandom: ono što propaganda ustoliči, one pomeraju dalje, preko granice prihvatljivosti ali u istom smeru. Retko je gde ovaj odnos jasniji nego na primeru teorija zavere o Covidu-19.

***

Prošlo je dovoljno vremena (6 meseci) i umrlo je nažalost dovoljno ljudi (potvrđeno preko 650.000) da se teorije zavere o Covidu-19 uveliko ustale, ujednače i razviju. Kao najotpornija pokazala su se tri zaverenička pravca, koja se drastično razlikuju po prihvatljivosti.

Prva, najprihvatljivija ili najmekša teorija zavere o Covid-19 kaže da je ovaj virus zapravo bezopasan: da se dešava prevara oko broja umrlih i nekakva dirigovana medijska hajka (valjda zbog prodaje vakcine ili leka).  Druga, nešto tvrđa teorija zavere kaže da je virus napravljen: iako je SARS-Cov-2 genetički mapiran još početkom januara, iako su mnogobrojne studije pokazale da se po svemu sudeći radi o prirodnom virusu, svejedno se vrlo popularnom pokazala ideja da su ga osmislili ovaj put ne ljudi iz senke, već oni drugi dežurni zaverenički krivci – mantili u nekoj tajnoj laboratoriji. Najzad, treća i najtvrđa teorija kaže da je virus zapravo izmišljen: da jednostavno ne postoji i da umesto od Covida-19 ljudi umiru od 5G mreže ili HAARP-a, usled hormona u hrani, GMO-a ili prosto božjom voljom.

Ove teorije nisu uskladive, odnosno, svaki konzument teorija zavera prihvatiće najviše jednu od njih (tehnički, moguće je verovati da je virus i napravljen i bezopasan, ali ta ideja ne deluje baš inspirativno). Svaka od njih, drugim rečima, ima sopstvenu publiku i zagovornike – ali i sopstvene narative, „dokaze“, argumente i, posebno indikativno, svaka ima sopstvene antagoniste. Upravo se kroz njihove antagoniste najlakše mogu pročitati njihovi koreni u uvreženim i prihvaćenim propagandnim narativima o Covidu-19.

Mada se antagonisti ovih teorija zavera donekle preklapaju – ipak su u pitanju difuzni narativi koji su teški za mapiranje – teorija zavere o veštačkom poreklu SARS-Cov-2 prevashodno cilja na Kinu, tamošnje naučnike i kineski državni vrh (mada postoji ekstremnija struja ove teorije koja krivicu svaljuje na Bila Gejtsa). Prvobitna verzija teorije zavere nastala je u vrlo specifičnom političkom miljeu: onda kada su mnoge pre svega američke institucije, na čelu sa Donaldom Trampom, otpočele široku propagandu integracije po kojoj je Kina u svom odgovoru na Covid-19 podbacila ili čak prevarila svetsku javnost – tvrdnje koje, evo mesecima nakon početka pandemije, još uvek nisu naišle ni na kakvu materijalnu potporu, ali su poslužile svojoj političkoj svrsi.

Kao što je teorija zavere o veštačkom virusu naličje propagande o Kini, tako je teorija o izmišljenom, nepostojećem virusu samo ekstremniji izraz animoziteta prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji i drugim „globalističkim“ institucijama. Kao najtvrđa teorija zavere o Covidu-19, uverenje da je virus potpuna fikcija spada u široku kategoriju duboko konzervativnih, desničarskih teorija zavere o novom svetskom poretku u kojima se globalne vlasti iz senke, oličene i u SZO, trude da pre svega američkim državljanima oduzmu privatnost i slobodu. Propagandna svakodnevica u kojem je ova teorija zavere nastala je jasna: koliko god bila neosnovana, sumnja u SZO može se čitati bezmalo na svakom koraku, a njen koren, koji se pažljivo i iz političkih razloga neguje, seže unazad do kabineta aktuelnog američkog predsednika i propagandne kampanje čiji je cilj, po svemu sudeći, bio da se pronađe eksterni krivac za katastrofalni bilans Covida-19 u SAD.

Najzad, teorija zavere o bezopasnom virusu zasniva se na ranije vrlo rasprostranjenoj propagandi o preuveličanoj opasnosti od Covida-19, koju je svojevremeno bio prihvatio čitav zapadni svet, na čelu sa državnim vrhovima SAD i gotovo celokupne EU. Za sumnju u opasnost od Covida-19 nije bilo gotovo nikakvog naučnog ili medicinskog povoda, već su u tome, po svemu sudeći, jak uticaj imali privatni interesi posebno krupnog kapitala, kao i spremnost mnogih zapadnih država da radije rizikuju ljudske živote nego ekonomski rast, uključujući i Nemačku. U međuvremenu, neki od najvećih privatnih protivnika mera zaštite, kao što su američke firme Amazon i Tesla, zabeležili su ogroman tržišni uspeh, a njihovi skeptični CEO Džef Bezos i Ilon Mask za sada su najveći profiteri od pandemije. Ova teorija zavere je jedino podrazumevala da se u priču uključi prevara o broju umrlih i bolesnih: propagandni temelji bili su već iskopani.

Mi nismo bili izuzeti iz ovih procesa. Mada je anti-kineski sentiment Srbiju dobrim delom zaobišao, bili smo primorani da prisustvujemo nizu cirkuskih tačaka na temu opasnosti od Covida-19, a domaći narativ o SZO gotovo doslovce je pratio već napisani scenario: propagandu protiv ovog međunarodnog tela mogli ste čitati i u tabloidima i u opozicionim medijima, a sada imamo prilike da vidimo da i aktuelna vlast, koja je kriminalno krila istinite brojke o zaraženima i umrlima, a oslanjajući se na izgrađeno nepoverenje, brani svoje postupke time što je „i SZO grešila“.

Besmisleno je, drugim rečima, boriti se protiv opasnog nadriznanja i teorija zavere samo uz pomoć činjenica i naučnog znanja, kada smo suočeni sa široko prihvaćenim propagandama integracije o SZO, Kini i presudnoj važnosti ekonomskog rasta. To samo može zamagliti pravu sliku: kao što teorije zavere nisu samo posledica neznanja, već i aktuelne politike, tako se u ovom sukobu treba naoružati, pored naučnog, i političkim i ekonomskim znanjem o našoj materijalnoj realnosti. Za početak, treba da prestanemo da podržavamo i širimo ove očigledno propagandne poruke.

Autor je urednik časopisa o nauci u društvu Odiseja.

Peščanik.net, 31.07.2020.

KORONA VIRUS