Talibanski džihad je, poput rokenrola, od mladalačke vitalnosti dogurao do zrelog doba, pa su počeli da se pojavljuju i prvi nostalgični memoari. Nekada davno, Abdul Salam Zaif je bio član komiteta koji je regrutovao Mulu Omara za komandanta pokreta. Nakon što su pobunjenici zauzeli Kabul, postavljen je za ambasadora u Pakistanu. Knjigom Moj život sa talibanima, objavljenom zimus, Zaif debituje kao militantni pisac. Knjiga je puna fascinantnih epizoda, ali najznačajnija je ona o autorovom odnosu sa visokim zvaničnicima u pakistanskim obaveštajnim strukturama.
Kao ambasador, Zaif je shvatio da „ne može potpuno da izbegne“ uticaj moćne pakistanske bezbednosne službe ISI. Služba je obezbeđivala novac i političku podršku. Krajem 2001, dok su se SAD spremale da napadnu talibanski Avganistan, tadašnji general ISI, Mahmud Ahmad, posetio je Zaifa u Islamabadu, zaplakao sa njim i obećao mu: „Uveravam te da nećete biti sami u ovom džihadu protiv Amerike. Mi ćemo biti uz vas.“ Pa ipak, Zaif nikad nije verovao svojim zaštitnicima iz ISI. Trudio se da očuva talibansku nezavisnost: „Pokušavao sam da ne budem ni previše sladak da me ne bi progutali, ni previše gorak, da me ne bi ispljunuli.“
Početkom meseca, nadomak Karačija, pakistanska služba bezbednosti, navodno u pratnji agenata CIA-e, uhapsila je glavnog talibanskog vojnog komandanta Abdula Ganija Baradara – što je otvorilo nova pitanja o odnosu pakistanske države i talibana. Talibani su došli na vlast uz nesebičnu pomoć ISI; saradnja je nastavljena, iako u manjem obimu, i nakon 11. septembra. Nešto kasnije, pakistanska vojska, čiji je ISI sastavni deo, počela je da se koleba, i da napada pojedine talibanske frakcije u Pakistanu, dok je druge tolerisala ili pomagala. (Sve do prošlog decembra, američka obaveštajna služba sakupljala je dokaze o sastancima srednje pozicioniranih službenika ISI i predstavnika talibanskih frakcija koje deluju u Avganistanu.) Hapšenje Mule Bradara, za kojim su usledila najnovija hapšenja dvojice važnih talibanskih vođa u Pakistanu, nagoveštava da ISI možda i dalje kalkuliše. Kako god bilo, ovo je jedno od najvažnijih strateških pitanja za ishod Obaminog avganistanskog rata.
Zašto Pakistan razmatra promenu strategije? Prema podacima Pak instituta za mirovne studije, prošle godine su militantni islamisti, uglavnom talibani, u Pakistanu izveli 87 samoubilačkih napada i ubili oko 1.300 ljudi, od čega skoro 90% civila. U oktobru su talibani izvršili do sada neviđen napad na Generalštab u Ravlapindiju. Po običaju, pakistanski oficiri za takve napade optužuju „loše“ talibane, a pravdaju postupke „dobrih“ talibana (koji nevernike ubijaju samo u Avganistanu). Međutim, pošto je nasilje na teritoriji Pakistana sve učestalije, bilo bi logično da se pakistanski generali zapitaju da li njihova strategija džihad-menadžmenta robuje neosnovanom pravljenju razlike između ove dve grupe.
Američke diplomate godinama uzalud upozoravaju Pakistance da će im se podrška islamskim ekstremistima obiti o glavu. Bušova administracija je dodatno pogoršala stvari, tajno isplaćujući milione dolara pomoći pakistanskoj službi ISI za borbu protiv Al Kaide, ne zamerajući im šurovanje s talibanima i drugim militantnim grupama. U poređenju sa paranoičnom politikom u Pakistanu, američka politika deluje staromodno. Ovih dana se može čuti da je pritvaranje Mule Baradara deo nekakve dijabolične zavere agencije ISI da se pokvare pregovori talibana i avganistanskog predsednika Hamida Karzaja, da se preokrene njihov tok, ili da se stvori razdor u talibanskim redovima. (U izveštaju Times-a kaže se da je hapšenje Baradara slučajnost, ali Pakistanci ne veruju u slučajnosti.)
Talibani su razjedinjena, rasuta gerilska vojska kojom upravljaju samostalne lokalne vođe iz raznih komandnih centara. Međutim, grupa avganistanskih talibana koju je predvodio Baradar, zvana Kveta šura, poslednjih godina vrlo je uticajna, naročito kod talibana u južnom Avganistanu, gde se američki vojnici bore od kuće do kuće. Činjenica da je Pakistan pružao utočište gerilskim vođama doprinela je porazu Sovjetskog Saveza u Avganistanu. Eliminisanje takvog utočišta, pa čak i ometanje te prakse, umnogome bi olakšalo posao Amerikancima u Avganistanu. Američki stratezi tvrde kako se u ponašanju Pakistana mogu primetiti pozitivne promene; razmena informacija između Sjedinjenih Država i Pakistana, koju je pre godinu i po dana sprečavalo veliko nepoverenje, sada je povećana.
Nažalost, geopolitičke pobude Pakistana za saradnju sa avganistanskim talibanima ostale su iste. Pakistanski generali su čvrsto uvereni da su islamističke paravojne formacije poput talibana, ma koliko razuzdane i odvratne bile, ipak korisne za odbranu od moguće indijske agresije. Što se pakistanske vojske tiče, ta pretnja je još uvek realna. Indijsko-pakistanski mirovni pregovori, koji su prekinuti terorističkim napadom u Mumbaju 2008. godine, tek se sada obnavljaju. Ako se ne postigne nekakav neočekivani dogovor za normalizaciju odnosa Pakistana i Indije – sporazumni model za Kašmir, slobodniju trgovinu, slobodnije granice i demilitarizaciju – stav Pakistana prema talibanima i sličnim grupama neće se promeniti.
Po svemu što znamo, ISI nije sentimentalna organizacija. Iako je Zaif video neke njene visoke zvaničnike kako ridaju zbog američkog plana za svrgavanje talibana (jedan general je „glasno plakao, vešajući mi se oko vrata kao žena“), bio je dovoljno lukav da primeti različite signale Pakistana. Kasnije je Zaif odbio njihov predlog da se odvoji od Mule Omara i da se stavi na čelo „umerenih“ talibana; Pakistanci su ga uhapsili i predali ga američkim vojnicima, koji su ga prebacili u Gvantanamo. (Oslobođen je 2005. i od tada živi povučeno u Kabulu.) U svojoj knjizi, Zaif je poglavlje o izdaji naslovio „Otkrivanje surove istine“.
Toga će biti još. Ključni problem u ovom najcrnjem segmentu avganistanskog rata nije nacionalni karakter Pakistanaca, pa čak ni karakter njihovih generala, već on leži u interesima Pakistana. Pakistanska vojska je tokom godina naučila da koristi svoje nedaće, svoju neefikasnost, svoje loše procene i konstantne pretnje kojima je Pakistan izložen – za iznuđivanje finansijske i vojne pomoći od Amerike. Istovremeno, pakistanski generali su ogorčeni zbog oslanjanja na Ameriku. Da bi ISI u potpunosti odbacila talibane, njeni oficiri bi morali da osmisle potpuno novi model delovanja – da iznova definišu nacionalnu bezbednost Pakistana, koja bi se temeljila na politici i ekonomiji, a ne na specijalnom ratu. Za sada, mnogi pakistanski generali sebe doživljavaju kao majstore starog zanata – sposobnosti da ne budeš previše sladak da te Amerika ne proguta, ni previše gorak da te ne ispljune.
Steve Coll, The New Yorker, 01.03.2010.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 25.02.2010.
AVGANISTAN