Prošle zime sam u ime svog brata poslao SMS Radio Fokusu koji za mislim sto pedeset dinara prenosi pozdrave i ispunjava muzičke želje ako su ove u domenu narodnog stvaralaštva. Brat mi je telefonom je izdiktirao: „Pesmom ’Negde u daljini’, peva Nada Mamula, Krsta Ivin iz Banatskog Magličeva pozdravlja Vrbas, London, Beograd i deo Banatskog Magličeva.“

Znam na koga misli u Bačkoj, Engleskoj i u Beogradu, kopka me završni deo: „Baš tako želiš – deo Magličeva?“ – „Tako želim. I svi će znati, ne vodi brigu, i koji su pozdravljeni, i koji nisu…“

Bio bih možda zaboravio ovaj pozdrav da juče nije sročen novi SMS, ovog puta u Skupštini Srbije: „Pesmom ’Negde u daljini’, peva Nada Mamula, deo Srbije izvinjava se delu Bosne i Hercegovine zbog zna se čega.“

Naoko su zaista nalik jedna drugoj, ali ima bogme i razlike: poruka iz Magličeva dobrovoljna je i iskrena; namerno je neodređena jedino u rubrici gde pozdravljeni i nepozdravljeni treba sami da se upišu; ova skupštinska nedragovoljna je (ako je dragovoljna – zašto se na nju ovoliko čekalo?! decenija je prošla od Petog oktobra!), ne bih rekao baš da je iskrena, a nejasna je od početka do kraja!

Da li mi u Srbiji za srebreničkim žrtvama žalimo prosto kao tankoćutni susedi? Ako se izvinjavamo – zašto se izvinjavamo ukoliko nismo ni na koji način bili upleteni?!

Celodnevni i celovečernji skupštinski mrcvarijum (zbog kojeg nismo gledali prenos Bajern-Mančester!) pokazao je pa ja bih rekao doživotnu – možda će postati i nasledna – privrženost Miloševićevoj mantri „Srbija nije u ratu“, tako je, braćo, u ratu su doista bili oficiri koje je Srbija plaćala, bili su građani Srbije koje je ona mobilisala, bili su dobrovoljci koje je Srbija obučavala i takođe plaćala (makar i samo kilovatima koje ukućani nisu morali da plate dogod je hranilac porodice branio srpstvo), u ratu su bili i izbegli bosanski Srbi koje je srbijanska policija ovde vijala i vraćala ih preko Drine da se tamo dobrovoljno priključe svojima tj. našima, ali sama Srbija bila je oduvek na istoj geografskoj širini i dužini, na istoj nadmorskoj visini, tu su je mnogi videli! Srbija ima alibi za 11. juli 1995. i neće da se izvinjava zbog nečega, a pitanje je i šta je to uopšte bilo, što se desilo u jednoj do tada ruku na srce nepoznatoj opštini!

&

Kad treba stati za vrat Ganiću Srbija se postavlja kao pravna naslednica (ili kao poslednja većinska akcionarka?) JNA, pucao si na kolonu JNA, ima da ti se sudi u Beogradu, dobro, od toga je predsednik blagoodustao, ali u tom slučaju imamo veze sa vojskom, a kad vrhovni komandant bosanskih i srbijanskih Srba (koji će u Srbiji i nakon Petog oktobra primati platu, ili penziju, svejedno) naredi priličan pokolj i zaoravanje streljanih – nismo u mogućnosti da se javimo, posle zvučnog signala ostavite poruku.

&

U pobedničkoj pesmi koja nakonec dobi sto dvadeset sedam glasova Srbija osuđuje zločin na način opisan u presudi Međunarodnog suda, neće Srbija da se kiti tuđim perjem i da upotrebljava reč koja ne potiče iz našeg govornog područja, u presudi pored te reči na „g“ stoji i da susedna zemlja (definisana najvišim pravnim aktom koji trijumfova na sajmu knjiga) nije pokušala da spreči nemio događaj! Da smo prejaku a tuđu reč prepisali ispalo bi da nemamo svoj stil, da ne poznajemo sinonime, pa i pojmove šire od onoga koji se svojim sedmoslovim sidrom prkosno i drsko ukotvio u presudi Međunarodnog suda. Drugo, socijalisti, koji su za vreme toga što piše u presudi Međunarodnog suda bili na vlasti tj. na usluzi despotu sahranjenom izvan mape grobalja, ne bi dali svoj bolani glas, ergo, Rezolucija ne bi dobila ni taj ubogi većinski paket akcija (51,1%) koji na jedvite jade dobi oko ponoći.

Uglavnom: presuda Međunarodnog suda koristi se kao zvučna, vizuelna i moralna kulisa! Kao sigurna takoreći kuća! Znamo da je duh u boci, ali ne moramo baš mi da ga oslobodimo! Lišili smo neke ljude života, što mi sami što naši izaslanici, ali su pre toga i oni lišili nas, i to u većem broju i načinom kudikamo brutalnijim od ovog našeg, jesmo prolili naglu i mnogu krv, mnogi je čovek pod našim kuršumima otišao pod zemlju odeven onako kako ga je smrtni čas zatekao, ali pre toga, i još pre-pre toga zar nisu oni još kako handžarisali nas i naše stare, usled čega smo jedno takoreći kolektivno posmrče! Jesmo na kraju onda i mi, onako izazvani, izazvali mnogi ropac, zaustavili smo mnoga srca, mnogima je krv prestala da teče, postala je krta i više kao smeđa, ali ako smo za dva dana možda i sklonili sa sveta sedam ili osam hiljada ljudi, to samo govori o meri našeg straha i naše predugo odlagane osvete! Zbog toga kako je ispalo slučajnog rekorda nismo valjda masovne ubice, nismo mi fašisti, nismo imali gasne komore, muslimani šta su nego Srbi – pred turskim zulumom prihvatili su tuđu veru protiv koje danas naravno nemamo ništa, ta odneli smo kompjutere u još čađavu beogradsku džamiju.

&

Grehota je samo što član kino-kluba DSS-a nije svojom kamerom, već korišćenom u skupštinskom mizanscenu, snimio lica onih koji su glasali za Rezoluciju: Aligrudić Miloš predložio je da se za antisrpski dokument glasa prozivkom, što bi mu pružilo priliku da napravi dokumentarac o veleizdajnicima. Lica bi se u ritmu pametno odabrane melodije smenjivala, dobro, to smo već videli u Bergmanovoj „Čarobnoj fruli“, ali ono su bili anonimni predstavnici čovečanstva, ovde bi bili ovekovečeni izrodi jednog oklevetanog kolektiva koji od međunarodne pravde diže ruke i kome preostaje još jedino umetnička istina.

Peščanik.net, 31.03.2010.