Duž bolničkog kruga u susret mi dolazi gospodin, viši i još stariji od mene, nema nikog unaokolo osim njega, mene i kiše, ja imam kišobran, on ne, ali pre nego što ćemo se svetosavski mimoići čovek mi dobaci, razgovetno i patetično, kao da je glumac: „Ne stoji vam ta boja, nikako, baš vam nikako ne stoji…“
Pomislio sam da je od onih ljudi koji neće da nazovu dobar dan kad prepoznaju starog znanca koga dugo nisu videli, nego prilaze sa nekom duhovitošću koja treba, i više nego sam glas, da pridonese prepoznavanju; tu izgubim dve ili tri dragocene, ispostaviće se, sekunde: pristojno, neupadljivo obučen starac, možda vojni penzioner, antipatično dobrodržeć, neizrađen, kako je o takvima govorila moja bliska rođaka, ali – ne poznajem ga, pa promrmljam da će mi danas ipak poslužiti… Bio sam uveren da misli na kišobran, dobio sam ga pre nekoliko godina na poklon, piše „Mea culpa“, plav je i ogroman, piše negde na njemu i Dubrovnik, ali kad je to pukovnik stigao da pročita i već da me ispreskače!
Trebalo je da postupim kao Tasin ujak, koga je kao tinejdžera za vreme Jugoslavije na pravdi boga – tako je bar ujak smatrao – istukao milicajac; ujak ga je par meseci kasnije prepoznao dok je ovaj u nekom ulazu nevino čekao da popusti pljusak, udario ga zatvorenim kišobranom iz sve snage po zubima i – tutanj, a ja svoje nisam ni izustio: „Sačekajte samo da zatvorim kišobran i da nanišanim tu vašu bezobraznu labrnju!“
Odem nezadovoljan i njime i naročito sobom u bolničku čekaonicu, pred ordinacijom gde ja čekam da me prozovu svi stoje, stoje kao da to nije stecište obolelih, nego da je liturgija u nekoj od naših autokefalnih crkava, tu shvatim da mi je i tašna u neprihvatljivom koloru, jeste u Australiji poklanjana učesnicima jedne univerzitetske konferencije, pa dopala mojih šaka, ali je crno-crvena!
Drznika više ne bih mogao da sustignem, hoću li ga prepoznati jednog lepog dana u Gondoli, ili na Trgu republike?… Uh, pa ja sam obukao svetlocrvene pantalone, dar Kuma i Ajše, od pre dve godine, vrlo udobne i po moemu lepe. Modna zakerancija gospodinova ticala se, znači, čakšira, pa da, isuviše sam za taj dezen star, ili je to boja populacije koju N.N. lice ne ljubi i štaviše ne odobrava, au, pa sam ja sam skroz neispravan: hrvatska širma, šiptarska tašna i pederske pantalone…
Nije mogao sve tri stvari u magnovenju uočiti po pljusku, mora da su ipak pantalone pobedile u ovom kolopletu, šteta što nisam imao i kapu koju su mi poklonili prijatelji iz Alžira, okrugla heklana kapa kakvu sveudilj nose sinovi Magreba, a koja ionako uzrujava moje znance – da nisam primio islam, to je većini prostrujalo kroz glavu, neki su mi i priznali da su se presekli ugledavši me sa tuđinskim simbolom na glavi, kad su čuli da naprosto nosim kapu koja mi poklonjena, laknulo im je, kao da im je zmija ne ujevši ih izišla iz nogavice, nisam, braćo, napustio veru otaca naših, a i da jesam, ne bi nijedna crkva bila ni na kakvom gubitku.
A sa građaninom koji me je pardonirao u bolničkom krugu, ako ga budem sreo i prepoznao, drukčije ću razgovarati, sad se znamo!
Nadam se da ću imati kišobran.
Peščanik.net, 15.10.2019.