Pro i kontra
Ima onih koji su zadovoljni posetom mađarskog predsednika Pala Šmita Srbiji, ima i onih koji nisu. Što nije neobično, jer imamo novu situaciju. Ima onih koji hoće, ali ima i onih koji neće da prime k znanju da polako bledi priča o bezmalo dvodecenijskoj istoriji stradanja i patnji. Koju, opet, različite grupe doživljavaju na različite načine. „Fondacijski Mađari”, naravno, gunđaju. Mađarska sirotinja, i nezaposleni, sve to primaju k znanju, ali se nadaju boljem životu. Oni ionako izostaju iz svega, njih razni vidovi materijalne podrške ne dotiču.
Politička elita se ponaša ambivalentno. Kulturna elita je u nedoumici. Situacija je prilično haotična, ali je činjenica da dobri odnosi između Mađarske i Srbije nisu sad uspostavljeni. Takav ton, takav pristup, inicirali su svojevremeno mađarski socijalisti – tada su lokalni merodavni faktori pominjali „izdaju”, ali evo, nova mađarska vlada nastavlja istim putem. Štaviše, još je i dodatno akcentovala ispravnost tog puta.
Prilikom svoje posete Beogradu, mađarski ministar za inostrane poslove Janoš Martonji uveravao je srpske političare da Mađarska u punoj meri podržava napore Srbije na njenom putu pridruživanja Evropskoj uniji, i odao priznanje srpskom zakonu o nacionalnim manjinama. Za vreme svoje posete Subotici, premijer Viktor Orban je govorio u istom tonu. Predsednik Pal Šmit je podsetio na mađarske masovne grobnice ali je, uza sve to, svojim predsedničkim autoritetom potvrdio uzlaznu liniju dobrosusedskih odnosa.
Ukratko, što se manjinskog pitanja tiče, između najviših predstavnika dveju država nema bitnijih spornih tačaka. Sad niko ne pominje „izdaju”, ali mnogi ipak prave kiselo lice. Komentator nedeljnika Het Nap, organa Mađarskog nacionalnog saveta, upozorava one koji kritikuju delatnost manjinskih političara – nazivajući ih „štetnom i otrovnom” supstancom – da bi im bilo bolje da se bave s onima „koji nas skoro čitavo jedno stoleće drže u ropstvu, koji su nas srozali na svoj nivo, koji su upropastili i iznova upropašćuju naše živote”. Konstatacija se, dakle, odnosi i na vreme sadašnje. Postoje, dakle, razlike u stavovima između vladajućih političara zemlje-matice i nedeljnika Mađarskog nacionalnog saveta. Kao pristalica pluralizma, nemam šta tome da zamerim, međutim, smatram da bi bilo bolje da je ova rečenica upravljena prema Martonjiju, Orbanu i Šmitu, koji ne govore o tome da iznova (!) „upropašćuju naše živote”, već su Srbiju istakli kao dobar primer. Pa neka sednu i rasprave stvari. Ne sumnjam da bi se razvila korisna i plodotvorna rasprava o opravdanosti ili, eventualno, neopravdanosti manjinskog stradalničko-patničkog diskursa. Lično smatram da se na višim nivoima situacija zaista raščišćava, položaj gornjih deset hiljada manjinskih Mađara je uistinu bolji, da je opšte raspoloženje uravnoteženije, i u tome se slažem s ocenama Pala Šmita. Vladajuća koalicija pod vođstvom Demokratske stranke poboljšala je zakone, napredak je očigledan. Međutim, manjina u rasejanju ne može da bude optimistična, ali tome nije kriv Pal Šmit. Ne može se baš za sve okriviti većinska vlast. Možda bi i manjinska politika mogla da stane pred ogledalo. Poboljšani odnosi između dve zemlje neminovno nas suočavaju s vlastitim greškama.
Neka progovore oni koji su obavezni da progovore
Pre nekoliko sedmica na stranicama Het Napa, nedeljnika Mađarskog nacionalnog saveta, pojavio se neobičan tekst sa neobičnom karikaturom. Toliko neobična da je ona prava retkost čak i u Srbiji. Karikatura predstavlja tamnoputog čoveka kako u jednoj ruci drži ukradenu kokošku, a u drugoj tranzistor i peglu. A tekst koji je uz tu karikaturu objavljen, govori o tome da bi trebalo doneti zakon koji bi omogućavao da „građani nekažnjeno mogu ubiti zulumćare i provalnike radi zaštite sebe, svoje porodice i svojih dobara”.
Prilike su zaista strašne, ali koreni su mnogo dublji. Vesti govore o tome da u određenim sredinama postoje ozbiljne etničke napetosti između mađarskog i romskog stanovništva. Te napetosti moraju se preduprediti doslednom primenom postojećih zakona i čistotom ubeđivanja. Predloženi zakon bi, međutim, istrebio kradljivce kokoški, ali prizori leševa koji leže po ulicama – sigurno ne bi doneli rešenje. Ovakvih zahteva je bilo i u Miloševićevo vreme, samo što tada na karikaturama nisu bili tamnoputi ljudi, nego, uglavnom – Albanci.
S obzirom na to da je reč o javnom mediju, što će reći da se te novine finansiraju dinarima i forintama svih građana poreskih obveznika, opravdano je očekivati da se u vezi sa tim oglase eminentni članovi upravnog odbora tog nedeljnika. Utoliko pre, što među njima ima i intelektualaca, pisaca na značajnim javnim funkcijama. Šta oni misle, ko bi trebalo da sahranjuje kradljivce kokoški? Imajući u vidu okolnost da je sa ovim zahtevom u javnost, na stranicama javnog medija, a pozivajući se na hrišćanska učenja, izašao jedan student teologije, ne sumnjam, da će se povodom toga oglasiti i biskupi, crkveni dostojanstvenici, kako vernici ne bi slučajno živeli u zabludi da se u verskim visokim školama budući teolozi vaspitavaju o ovom duhu.
Na zapadu, stekao sam takva iskustva, crkveni dostojanstvenici su mnogo strožiji od laika. Ponekad sam čak pomišljao da su prestrogi. Oni tako štite čast crkve, njenu moralnu čistotu. Stoga smatram da bi crkveni dostojanstvenici, pozicionisani intelektualci i pozicionisani pisci morali da se oglase u javnosti. Ne vidim nikakvog razloga da prikrivaju svoje stavove, na to ih uostalom obavezuju i javne funkcije koje obavljaju, pa zbog toga ne bih komentarisao ovaj slučaj. Više me iznenađuje okolnost da je to bio – koliko mi je poznato – najoštriji napad u poslednje vreme na Savez vojvođanskih Mađara.
Naime, predstavnici SVM-a sede u parlamentu (svaki čas tvrde da tamo nisu samo statisti, i ja se nadam da govore istinu), i oni su glasali za zakone. Glasali, jer podržavaju aktuelnu vlast. Jednom nisu glasali za budžet, i tada se čak postavilo pitanje krize vlade. Potom su odgovorni lideri SVM-a više puta istakli da će dosledno podržavati vladajuću koaliciju.
Ali poslanici imaju i druga prava, pored ostalog, da iniciraju promene, izmene i dopune zakona. Nisu to učinili (što je i u redu), nisu se podigli i u parlamentu pokazali uokolo karikaturu s tamnoputim čovekom i (sasvim ispravno) nisu zahtevali donošenje zakona o samovlasnom donošenju i izvršenju smrtnih presuda, već su glasali za liberalne zakone koje je vlada predlagala. Prema optužbama objavljenim u nedeljniku Mađarskog nacionalnog saveta, oni su pali u klopku pojma „kriminala preživljavanja” koji je kreiran od strane liberala, što znači da su stali na stranu takvog zakona koji „kao da želi da osloboditi odgovornosti počinioca kaznenog dela”. To bi bila ta „liberalna kaljuža”. Optužba je teška, a poslanici nezgrapno ćute.
Suma sumarum: prema predlogu objavljenom u listu Mađarskog nacionalnog saveta, koji se inače finansira i od strane Vlade Vojvodine, trebalo bi zakonom omogućiti samovlasno izricanje i izvršenje smrtne presude kradljivcima kokoški. Baš me zanima šta kažu na to poslanici SVM-a. To je pravo pitanje.
Preveo Arpad Vicko
Autonomija.info, 12.05.2011.
Peščanik.net, 14.05.2011.
VIKTOR ORBAN