Mislim na opoziciju, u parlamentu. Neka je odgovorila silom na nasilje skupštinske većine. Ja to vidim kao nastavak protesta s ulice. Još šest pritvorenih demonstranata čeka slobodu. Svaki odgovor silom na nasilje režima opravdan je dok god je i jedan demonstrant neopravdano u pritvoru. Kome se sviđa notorni nemački pravnik Carl Schmitt, juče je mogao da gleda ilustraciju njegove ideje o političkim suparnicima kao smrtnim neprijateljima, te o sili kao jedinom stvarnom političkom argumentu.
Dobro, ruku na srce, da je bilo do Schmitta, parlamenti bi bili ukinuti, kao i stranke – što se njega tiče, sve su to liberalne trice i kučine. Za neke će zazvučati kao svetogrđe, al ipak ću reći: s pesnicama podignutim u gard, režimski pravnik Đukanović juče je bio slika i prilika Schmittovih političkih modela. Samo što ovo nije tekst o Schmittu, a ni o režimu koji redovno pribegava goloj sili kada treba da se reše politički problemi, ili da se spreči neminovni poraz na izborima.
Ovo je tekst o opoziciji. U parlamentu i na ulici. Ono što je radila ispred zgrade suda u Novom Sadu, opozicija je opet uradila i u parlamentu. Njeno ponašanje treba razumeti kao logičan izvod iz svima poznatih premisa: Srbija nema institucije; vladavina prava je daleki san za današnju Srbiju. Može se to reći i drugačije – nema razlike između zgrade suda i ulice ili između parlamenta i ulice. I ako je tako, a jeste, onda je jučerašnje ponašanje opozicije u parlamentu sasvim ispravno.
Naprosto je nebitno šta o tome ima da kaže skupštinska većina. Ta većina je deo režima koji sada gotovo pa mesec dana bez ijednog dobrog razloga u pritvoru drži nekoliko demonstranata. Ne možete biti siledžija u sudu, u policiji – prebijati recimo sedamdesetčetvorogodišnjake – a onda tražiti da vas neko, bilo ko, poštuje, pogotovo ne u parlamentu. Posao parlamenta bio bi da odmah formira anketni odbor i istraži nasilje policije nad demonstrantima u Novom Sadu (a pre toga – razloge za pad nadstrešnice; a pre toga – postupanje vlasti posle tragedija od 3. i 4. maja; a pre toga – izbornu krađu iz decembra 2023; a pre toga… čitalac je shvatio.)
Svako ćutanje parlamenta o toj i mnogim drugim sličnim stvarima, odzvanja kao policijski šamar na licu sedamdesetčetvorogodišnjaka. Odavno je režimski pravnik u gardu mlatara pesnicama uokolo, i u parlamentu i izvan njega, u redu je da konačno dobije odgovor s druge strane. Mnogi će možda reći – recimo doktor iz Niša – da opoziciono pribegavanje sili nije rešenje. Evo, čekamo da čujemo šta će doktor da uradi sada kada mu se tek renovirani plafon u njegovoj bolnici sručio na glavu.
(Da ne bude zabune, ovo je metafora: plafon se jeste srušio, ali ne na njegovu glavu, a to nije zanemarljiva činjenica, dok god ne pada na njegovu glavu, doktor bi mogao da se igra – nazovimo to tako – institucionalizma.)
Naravno, ako čitalac navija za opoziciju kao što ja navijam, mora brinuti – ima li opozicija snage za ovaj obračun golom silom? Ili je zbog neravnomernog odnosa snaga osuđena na još jedan poraz. Odgovor se, naravno, čini očiglednim. Samo što je pitanje pogrešno postavljeno. Ni ispred suda ni u parlamentu – dakle ni na ulici ni u instituciji, što je iz ugla tekućeg režima jedno te isto – opozicija u stvari ne ulazi u sukob – Vučić voli da kaže: rat – s ciljem da obori vlast.
Da bi se ovaj režim srušio, prethodno moraju da se obave ozbiljne pripreme. I to je veliki posao, i opozicija je počela da ga radi. Ovde smo govorili već o vežbanju neposlušnosti. To je bio prvi korak. Drugi korak bilo bi oslobađanje od straha. To nije isto što i eliminacija straha. Ljudski je plašiti se. Ali strah ne bi trebalo da nas parališe. A upravo na to – na ukočenost od straha – računa režim. Kad gledamo opoziciju u sukobu s policijom ili s većinskim batinašima u parlamentu, navikavamo se na strah i oslobađamo od njega.
Ako već ničemu ne služi u institucionalnom smislu, parlament bi opozicija trebalo da pretvori u školu borbe protiv diktature. To smo juče gledali – slobodu na delu. Daleko od toga da je prizor bio lep, ali se treba nadati da je bio koristan. Ako neko misli da će bitka protiv kopanja litijuma izgledati drugačije ili čak lepše, grdno se vara. Posle ćemo romantizovati borbu protiv režima s Vučićem na čelu, praviti je lepšom nego što je bila, ali sada – stvari ne mogu izgledati drugačije nego što su juče izgledale.
Čitalac, moj vršnjak, seća se, ni 1999. i 2000. nije izgledalo ništa bolje. A posle smo to zaboravili, idealizovali, da sebi izgledamo bolji i hrabriji nego što smo bili. Treba se toga sećati. (Ima taj divni dokumentarni film Gorana Markovića „Nevažni junaci“ iz tog vremena, treba ga ponovo pogledati. Šteta je što Marković nije napravio i dokumentarac o tome kako je snimio taj dokumentarni film.) To sećanje daje nam za pravo da odgovorimo na jučerašnji vatreni poklič predsednice skupštine – nikada nas nećete pobediti. Hoćemo, predsednice, hoćemo, jednom već jesmo i opet ćemo.
Peščanik.net, 26.11.2024.
NADSTREŠNICA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Nova igra u gradu - 10/12/2024
- Studentska posla - 06/12/2024
- Škola na ulici - 03/12/2024
