Najkraće rečeno, tranziciona pravda je način na koji neko totalitarno društvo prelazi u demokratski poredak.

Kultura nekažnjivosti pak, o kojoj opširno piše bivša glavna tužiteljka haškog Tribunala Karla del Ponte u knjizi „Madame Prosecutor“ prenoseći iskustva od Sicilije, preko Balkana do Ruande, nije problem samo tranzicione pravde. Međutim, postoje slučajevi u kojima se tranziciona pravda i kultura nekažnjivosti uklapaju na najnegativniji mogući način, a jedan od takvih je zločin u Štrpcima.

I jučerašnja 19. godišnjica ovog zločina – kada su 27. februara 1993. pripadnici paravojne jedinice „Osvetnici“ oteli 18 Bošnjaka i jednog Hrvata iz voza, a zatim ih ubili u blizini Višegrada na Drini – obeležena je i memorijalnim programom u opštini Prijepolje, i performansom nevladinih organizacija u Beogradu. A u međuvremenu, povremeno, javnost bude obaveštena i o tome da se istraga o zločinu u Štrpcima intenzivira, pošto su pronađeni na isušenom delu jezera Perućac skeleti još dve žrtve. Ili da je jednom od dvojice koji su osuđeni za ovaj zločin (prvi je predvodnik „Osvetnika“ Milan Lukić osuđen na doživotnu robiju u Hagu za zločine u Višegradu, a drugi Nebojša Ranisavljević, osuđen u Crnoj Gori na 15 godina) istekla kazna. Ili da se i dalje traga za jednim od osumnjičenih da je pucao.

A poruka koju nosi bilo koja od ovih informacija je nesrazmernost između izvršenog zločina i epiloga koji je usledio i sledi godinama posle. I ta nesrazmernost nije samo bolna za žrtve, nije samo mrlja na savesti ljudske zajednice u Srbiji, nego žarište koje služi za dokazivanje nemoći države.

„Nevladina organizacija Žene u crnom saopštila je da su, prema dokumentaciji Železničko transportnog preduzeća (ŽTP) Beograd, vlast u Beogradu, Vojska Jugoslavije i ŽTP znali za plan otmice… Predsednik SRJ je tada bio Dobrica Ćosić, formacijski nadležan u VJ Dragoljub Ojdanić, a direktor ŽTP tadašnji istaknuti funkcioner Socijalističke partije Srbije Milomir Minić. Zločinci spokojno žive već gotovo dve decenije“, navodi se u saopštenju, uz podsećanje da je jedan od ubijenih civila – Sead Đečević, imao 16 godina. Postojao plan otimice ili ne, bio to nasumičan zločin paravojne grupe ili nešto drugo, jedno pravedno i otvoreno suđenje u Beogradu moglo je da pokaže da nekažnjivosti u Srbiji izričito biti neće. To ne bi vratilo žrtve, ali bi sasvim sigurno postavilo barem jedan kamen u temelj toga da ih u budućnosti više ne bude.

 
Redakcijski komentar, Danas, 27.02.2012.

Peščanik.net, 28.02.2012.