Gospodina Nuhu sam upoznao nakon objavljivanja Berlinskog okna (2005), romana u kome sam rekreirao jednu od mogućih sudbina tog čoveka, njegove jugoslovenske porodice, koja je podnela žestoke udare devedesetih na svojim plećima. Najpre gubitak posla u policiji, izgon na periferiju grada, potom razdvajanje porodice, odlazak dece u emigraciju, a kako će se kasnije ispostaviti i njihov trajni ostanak u inostranstvu. Sticajem okolnosti, tokom mog kratkog boravka u Berlinu 2002, upoznao sam njegove ćerke i sa njima razgovarao o svemu što ih je dovelo do te tačke izgnanstva, sa koje povratak u Beograd više nije bio moguć. Iako se tada činilo da se u tom gradu neke bitne stvari konačno kreću u dobrom pravcu, proleće 2003. demantovalo je sve optimiste. Tako se ispostavilo da sam gospodina Nuhu upoznao najpre preko porodičnih sećanja njegovih ćerki, a tek nekoliko godina kasnije – uživo. U međuvremenu se mnogo toga dogodilo, između ostalog i jedno suđenje u Bijelom Polju, koje je prvo rekonstruisalo i dokumentovalo jedan od najstrašnijih zločina iz ratova devedesetih – Otmicu u Štrpcima. Moj roman Berlinsko okno je bočno, zapravo preko priče o životu jednog Bošnjaka u Beogradu, zahvatio upravo tu liniju povesti koja će ostati marginalna za društvenu i političku istoriju u Srbiji. To potvrđuje još jedna sramna presuda Višeg suda u Beogradu pojedinim počiniocima ovog zločina – Gojku Lukiću, Dušku Vasiljeviću i Dragani Đekić.
No onog dana kada sam se pojavio pred vratima izbegličkog doma gospodina Nuhe na levoj obali Dunava, nisam mogao ni da pretpostavim kako će se stvari oko tog sudskog procesa odvijati u budućnosti. Imao sam svoj roman i bio sam uznemiren blizinom susreta s čovekom čiji život mi je bio inspiracija za priču u Oknu. Sećam se da sam se pred vratima još jednom osvrnuo ka stazi kojom sam došao; bila je peskovita i urasla u vrbovo pruće. Vidiš, iznenadio me je glas iza odškrinutih vrata, ono, tamo, skroz gore… Bio je to gospodin Nuha. Pre nego što smo se rukovali, pokazao mi je nebo nad Beogradom u daljini: Odavde izgleda kao neki levak, i sve što kroz njega upadne u taj grad – pocrni, rekao je uz škrti osmeh oko usana, koji nije uticao na ostatak njegovog inače ozbiljnog lica. Nikad se tamo dobro ne razdani, dodao je, ni leti… nikad… Prihvatio me je kao da se odavno poznajemo, brzo me je uveo u svoj povlašćeni prostor, sobu za njegova istraživanja koja je bila puna knjiga. Imao je gotovo čitavu produkciju Fonda za humanitarno pravo i Helsinškog odbora, izdanja Republike, Samizdata B92, ponešto od Ferala, hrpu Vremena i Danasa, apartna izdanja literature koja se na bilo koji način doticala stvari koja ga je najviše zanimala – mračnih vremena devedesetih. Imao je dela Miše Stanisavljevića, Predraga Matvejevića, Mirka Kovača, eseje Filipa Davida, knjige Ibrahima Hadžića, Nemoć očiglednog Mirjane Miočinović, publicistiku Dragoljuba Todorovića, intervjue Zagorke Golubović. Nezaobilazni zbornik Susedi u ratu. Od savremene srpske književnosti imao je malo knjiga. Sećam se da sam na kraju jedne police video Pijavice Davida Albaharija za koje je rekao: Tek tu…, tu se David malo trgnuo… Pustio da mu ovaj strašni svet zađe u knjigu.
Otmica u Štrpcima ga je životno zanimala, jer je taj voz, kako je govorio, kompozicija br. 671, spajao ne samo njegov zavičaj u Sandžaku sa Beogradom, već dva njegova prošla života. Pogledom je zatim obuhvatio svoju biblioteku i spise na stolu, rekavši: Ovo bi onda bio neki treći moj život, izbeglički, u rođenoj zemlji. Zato je posvećeno nabavljao literaturu, kupovao novine, podvlačio u njima redove koje je smatrao važnim ili skandaloznim, kao da je učio kako preživeti naredni dan, i još važnije – sledeću noć. Zadrhtao sam od pomisli kako bi mogao da pročita moje Okno, koje je takođe putovalo istim tim vozom, i to baš onog dana, 27. februara 1993, koji se nalazio u fokusu njegovih istraživanja. Čitaću ga s guštom, rekao mi je. Pritom je olovkom počeo da udara dvotakt po knjizi, kao da podražava kloparanje voza. Toga se i plašim, pokušao sam da se osmehnem. A ne, rekao je gospodin Nuha, da si se plašio ti se ne bi ni ukrcao u taj voz. Ovako, pojma nemaš gde će on da te odnese. I to sad, kada su svi zaboravili na to. Kad nikome više nije važno ko je tu bio ukrcan a ko iskrcan. I zbog čega… A znaš li šta je najgore?, pitao je zagledajući mi se u oči: Najgore je kad voz stane tamo gde mu nije predviđeno voznim redom… Kao onda – u Štrpcima. E, tad počinje ono strašno.
Ne znam koliko je tačno prošlo do našeg sledećeg susreta. Možda čak godina. Ili dve. Zatekao sam ga u radnoj sobi, zadubljenog u Bekimovo Blistavo i strašno. Pratio sam sve, rekao je ne sklanjajući pogled sa knjige, sve što se događalo s Oknom. Nije baš slavno prošlo, progunđao sam. Naprotiv, rekao je gospodin Nuha i pokazao mi stolicu preko puta: Izgleda da ih je uznemirilo. Čim se oni rastoroču toliko, znači da tu ima nečeg… Sve sam ja to razvrstao. Izvagao. Uporedio… Nisu se proslavili u analizi, ne znam ni šta predaju studentima tamo gde već predaju… Meni je tvoj Arif bio kao rođeni brat. I da sam mogao, posavetovao bih ga da ne beži u zavičaj. Jer kad tad te stignu u zavičaju. I zatuku… Onda je napravio stanku kao da se pribojava onoga što je nameravao da mi kaže. Pa nisu otmicu u Štrpcima, kazao je, nisu je izveli Ranisavljević i braća Lukić sami… Da bi se jedan voz, kao što je voz br. 671 na liniji Beograd-Bar, zaustavio na mestu gde nikad ne staje, da bi se izvelo dvadesetoro ljudi pred očima svih ostalih putnika, da bi se oni potom mučili i prebijali, a na koncu likvidirali i zauvek sakrili od celog sveta, potrebno je da se angažuju svi od predsednika, preko ministara, vojne i civilne službe bezbednosti, potrebna je vojska koja će obezbeđivati širu teritoriju, podjednako su potrebni oni koji će skretničaru uperiti cev u čelo, kao i oni koji će upravljati širom obaveštajnom operacijom, na republičkom i saveznom nivou. Dakle taj voz, naglasio je gospodin Nuha, nije bio nikakav slučajni vlak u snijegu, koji se zaustavio sam od sebe, niti je to mogla da uradi banda razbojnika od kojih većina nije znala ni sva slova azbuke. Združeno je to delo države i njenih službenika, po čitavoj vertikali, sve do krvoločnog Milana Lukića, koji se uz takvu logistiku obrušio na Višegrad kao cunami. I kada se jedan takav događaj nađe u romanu, on nastavlja da kuca kao utišano bilo prošlosti, koje čitalac oseti pod prstima. Ponekad je vidljivo i golim okom. A ja se ne bih pitao, kazao je gospodin Nuha, da li je neko plaćen da to uradi, već šta su Arif i njegov dželat jedan drugome rekli, tamo na Višegradskom mostu, kada je ponestalo reči, kada se čula samo Drina kako potkopava stubove. To bi valjda najpre zanimalo kritičare, dok policiju interesuje ko je i zbog čega sve to napisao, po čijem nalogu, za koje novce… Ovde se stvar obrnula. Kritičari su postali policajci, a o značenju mosta i onoga što u romanu ne može da se izgovori, počeli su da naklapaju policajci u penziji, kao što sam ja… Zato ja mislim da od suđenja za otmicu u Štrpcima neće biti ništa, ni sada, ni u budućnosti. Ili će na kraju ispasti da je sve to uradila neka tinejdžerka Dragana sa svojim drugom Jovicom.
Prošlo je dvadeset godina od mog susreta s gospodinom Nuhom. U međuvremenu, mnogo se toga dogodilo. Naposletku se potpuno restaurirao kriminalni poredak koji je upravljao zemljom i vozovima devedesetih godina. Suđenje za otmicu u Štrpcima doživelo je potpunu degradaciju. Za dvadesetoro ubijenih ljudi dosuđeno je dva puta po 10 i jednom 5 godina robije. Proces je otezan u nedogled. Na kraju se dogodilo ono što je gospodin Nuha i predvideo. U međuvremenu se dogodio i Studentski protest, koji već godinu dana zahteva odgovornost za pogibiju ljudi pod nadstrešnicom u Novom Sadu. Masovni zločini i njihovo zataškavanje su specijalnost aktuelne vlasti. Solidarnošću i empatijom, studenti su artikulisali ono neiskazivo, koje su starije generacije smatrale zamrznutim. Najvažniji protest tokom poslednjih godinu dana održan je u Novom Pazaru pod geslom „Sloboda vlada čaršijom“. Valjda su je građani Sandžaka osetili prvi put na taj jedan dan za poslednjih 35 godina. Jedna građanka je tada na ulici dala možda ključnu izjavu: „Danas se u Pazaru održava dženaza politike Aleksandra Vučića – sto za jednoga!“ Režim u Beogradu je stoga odlučio da uništi Državni univerzitet u Novom Pazaru tako što će otpustiti sve profesore koji su podržali studente. Pa ipak, u susret 1. novembru, grupa studenata sa DUNP-a pešači svakodnevno ka Novom Sadu. I hodaće 16 dana za 16 žrtava. Hodaju pod baražnom paljbom režimskih medija, bez policijskog obezbeđenja, uz podršku lokalnog stanovništva. Bat njihovih koraka je glasan. Jasne poruke proističu iz njihovog delanja. Svakim korakom zahteva se odgovornost i sloboda. Možda se na tom putu, jednoga dana, pronađe i pravda za sve one koji su devedesetih putovali vozovima kao što je bio onaj br. 671.
Peščanik.net, 21.10.2025.
NADSTREŠNICAŠTRPCI
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Kuliranje apokalipse - 12/05/2026
- Jedna bitka za drugom - 30/04/2026
- Generacija - 21/04/2026
