27. februara 1993. iz voza Beograd-Bar u mestu Štrpce oteto je i ubijeno 20 ljudi nesrpske nacionalnosti: 18 Bošnjaka, jedan Hrvat i jedna nepoznata osoba. Najmlađa žrtva je imala 16 godina. Mesec dana pre zločina Železničko-transportno preduzeće (ŽTP) je obavestio vojsku, policiju i službu državne bezbednosti da se sprema otmica. Do sada su u jezeru Perućac pronađeni posmrtni ostaci 4 žrtve. Tri decenije posle ovog zločina u Srbiji je doneta prva presuda za njega. Viši sud u Beogradu je početkom februara 2023. 3 osobe osudio na po 10 godina zatvora, a jednu na 5. Govore Ivana Žanić, izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo i advokatica Marina Kljajić. Razgovor vodi Svetlana Lukić.

Svetlana Lukić: Pre nekoliko dana Viši sud u Beogradu osudio je četvoro ljudi, tri muškarca i jednu ženu, za otmicu u Štrpcima, koja se desila tačno pre 30 godina. Trojica muškaraca su osuđeno na po 10 godina a žena na 5 godina. Ivana, odrasle su generacije ljudi koji su čuli za Štrpce, ali koji ne znaju ni šta se dogodilo, ni da li država Srbija ima nekakvu ulogu u tom zločinu, ni ko su uopšte bili ti ljudi koji su oteti a potom ubijeni. Molim te za početak da rekonstruišemo šta se tačno dogodilo u tom vozu na pruzi Beograd-Bar.

Ivana Žanić: Dakle, 27. februara 1993. godine, jedna grupa od oko 30-ak pripadnika Vojske Republike Srpske, među kojima su bili pripadnici Interventnog voda Višegradske brigade i pripadnici jedinice Osvetnici, čiji je komandant bio Milan Lukić, su oformili tu grupu i krenuli do železničke stanice u mestu Štrpci koje se nalazi na teritoriji Bosne i Hercegovine. Taj brzi voz broj 671 uopšte nije ni trebalo da stane u stanici Štrpci. Međutim, on je vanredno tu zaustavljen, a zaustavljen je tako što su pripadnici ove grupe ušli u kućicu gde se nalazio otpravnik vozova i zapretili mu da mora da zaustavi voz, i on je taj voz zaustavio. Dve grupe vojnika Vojske Republike Srpske, dakle Višegradske brigade, ušlo je u voz i krenulo da legitimiše putnike. Kada su ih legitimisali, iz voza su izveli 20 ljudi. Od tih 20 ljudi, 18 su bili Bošnjaci, jedan čovek je bio hrvatske nacionalnosti, i jedna i dalje nepoznata osoba. Dakle, i dalje se ne zna ko je bila ta 20. osoba.

Kada su ih izveli iz voza, uveli su ih u kamion i odvezli do osnovne škole u mestu Prelovo. Tu su ih zlostavljali, mučili, tukli kundacima pušaka, motkama, oduzeli su im novac i druge dragocenosti, naterali su ih da skinu odeću, onda su im vezali ruke iza leđa žicom, i tako, samo u donjem vešu, dakle bez garderobe, u februaru mesecu, ponovo sui h uterali u taj kamion i odvezli do jedne spaljene kuće u selu Mašići. Kada su izlazili iz tog kamiona, neke su odmah ubili hicima vatrenog oružja u potiljak, a neke su ubili u kući. Dvoje ljudi je pokušalo da pobegne, ali su i njih takođe ubili.

Dakle, radi se o 20 ljudi nesrpske nacionalnosti, ali o državljanima Savezne republike Jugoslavije. Ti ljudi su živeli u Beogradu, Podgorici, Bijelom Polju i u Prijepolju. Najstarija žrtva je imala 59 godina, a najmlađa je tada bila učenik i imao je samo 16 godina. Za svih ovih 30 godina pronađeni su posmrtni ostaci samo 4 osobe, i to 2009. i 2010. u jezeru Perućac. Ostalih 16 osoba se i dalje vodi kao nestale osobe, i mi nemamo informaciju da li se za njima i dalje traga. To znači da članovi njihove porodice nisu imali šta da sahrane, odnosno nemaju mesto gde mogu da odu i odaju počast ubijenim članovima svoje porodice.

Svetlana Lukić: To se dešava u februaru 1994. Samo 4 meseca ranije, u Sjeverinu je iz autobusa oteto 16 ljudi. I njih je otela grupa u kojoj su takođe Osvetnici Milana Lukića. Dakle, ipak je bilo indicija i naznaka da do takvog zločina može da dođe. Da li je bilo ko na bilo koji način upozoravao vlasti Srbije, pošto su to njeni državljani, da tako nešto može da se dogodi, jer su se na malom prostoru desila dva skoro identična zločina.

Ivana Žanić: Otmica Bošnjaka iz autobusa u mestu Sjeverin se desila krajem oktobra 1992. i u toj otmici su takođe učestvovali Osvetnici Milana Lukića koji su delovali pod okriljem Višegradske brigade Vojske Republike Srpske. U tom trenutku, vlasti u Srbiji su itekako znale da se to dešava i da na teritoriju ulaze pripadnici Vojske Republike Srpske. Vezano za Štrpce, takođe su vlasti bile obaveštene i ŽTP, dakle preduzeće nadležno za prevoz putnika, je takođe bilo obavešteno da može doći do otmice ljudi iz voza, odnosno postojala je ta naredba da se zapravo traže dezerteri među putnicima voza.

O tome je bio obavešten i direktor ŽTP-a, kao i njegovi zamenici, pa su onda oni zatim obavestili i Državnu bezbednost i ministarstvo unutrašnjih poslova, kao i Vojsku Jugoslavije. Oni su takođe o tom obaveštenju da može doći do otmice raspravljali, pitali su se da li je to istina i došli su do zaključka da to jeste istina i da bi odvođenje iz voza bilo nedopustivo. Međutim, vidimo da je zapravo bilo dopustivo, jer su oni znali da do toga može doći, ali ništa nisu učinili da to spreče.

Iako je postojala policija u pratnji voza, kada je ta oružana grupa Vojske Republike Srpske i Osvetnici Milana Lukića ušla u voz, oni nisu učinili ništa da ih u tome spreče, nisu se pitali šta se to dešava; mislili su da je to rutinska kontrola i da oni traže dezertere. I o tome su svedočili pred sudom policajci, da su i oni takođe bili uplašeni, da nisu znali šta se dešava i da su se bojali za svoj život. Tako da ta zavera i saznanje da će se to desiti je postojalo u svim strukturama tadašnje Srbije, vezano isto i za otmicu iz autobusa u Sjeverinu.

Pa tada je Slobodan Milošević članovima porodica rekao da će prevrnuti i nebo i zemlju da ih pronađe, iako je znao da su tada ti ljudi već ubijeni. Samo par meseci nakon toga se desila otmica u Štrpcima. Oni su znali. Ništa nisu preduzeli da to spreče, a nakon 30 godina vidimo da je osuđen veoma mali broj pripadnika te oružane grupe, a da na tom nekom višem nivou, kao što su pripadnici državne bezbednosti ili Vojske Jugoslavije ili MUP-a Srbije, niko nije niti optužen niti osuđen.

Svetlana Lukić: Kome se sve sudi i gde se sve sudi za otmicu u Štrpcima? I naravno, završićemo sa ovim ipak besramno niskim kaznama koje su izrečene pre nekoliko dana u Beogradu.

Marina Kljajić: Pa vidite, što se suđenja tiče, tu je, možemo reći, najažurnija bila Crna Gora. Još 2002. sud u Crnoj Gori je na 15 godina zatvora osudio Nebojšu Ranisavljevića, jednog od pripadnika jedinice. Osuđen je za otmicu i učestvovanje u ubistvu tih 20 civila. On je bio jedan od onih koji su čuvali stražu i bio zadužen da spreči svaki pokušaj bekstva, tako da je on pucao u noge jednom od nesretnih putnika koji su u tom poslednjem trenutku pokušali bekstvom da se spasu, koji je kasnije bio zaklan. Posle toga, dugo vremena se apsolutno nigde ništa nije dešavalo. Tek 2014. dolazimo do pokretanja postupka. Naime, godinu dana pre toga Tužilaštvo Bosne i Hercegovine i Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije su potpisali jedan protokol o saradnji u progonu počinilaca krivičnih dela ratnih zločina, zločina protiv čovečnosti i genocida, koje im daje mogućnost da formiraju zajedničke istražne timove.

I pokretanje postupka za privođenje pravdi izvršilaca tog zločina je upravo u predmetu Štrpci, jedan jako dobar primer, ostao je usamljen, fenomenalne regionalne saradnje, gde je formiran zajednički istražni tim koji je u isto vreme izvršio hapšenje. To je bilo 5. decembra 2014. U Bosni je 10 lica uhapšeno, u Srbiji je uhapšeno 5. U Bosni i Hercegovini su bili obuhvaćeni u stvari svi pripadnici, faktički, Višegradske brigade. Među njima je najveći rang bio Luka Dragičević, on je bio komandant, on i Boban Inđić koji je bio komandir Interventne čete. Od njih 10, Bosna je donela prvu presudu 2016. godine. Jedan od pripadnika jedinice Mića Jovičić jedan od optuženih, je sa Tužilaštvom Bosne i Hercegovine sklopio sporazum o priznanju krivice i osuđen je na kaznu zatvora od 5 godina.

Tako da mi trenutno za zločine u Štrpcima imamo samo dva lica koja su pravosnažno osuđena: jedan u Crnoj Gori, drugi u Bosni i Hercegovini. Bosna i Hercegovina je, hajde, recimo uslovno prva došla do prvostepene presude. 22. oktobra prošle godine su svi oglašeni krivim, sem Luke Dragičevića, za otmicu i učestvovanje u ubistvu, njih 7. Oglašeni su krivim za učestvovanje u otmici i ubistvu i osuđeni su svi na kazne zatvora od po 13 godina, s tim što je Boban Inđić, u posebnom postupku suđen, osuđen na kaznu zatvor u trajanju od 15 godina.

Kod nas je postupak pokrenut protiv 5 neposrednih izvršilaca, od kojih je 2021. jedan preminuo, tako da je postupak u odnosu na njega obustavljen. Troje su bili pripadnici te jedinice Osvetnici, koja je faktički bila pod Višegradskom brigadom, i jedan pripadnik Višegradske brigade. Taj postupak kod nas je obeležio vrlo neslavan i sraman početak, što se tiče samog Tužilaštva za ratne zločine. Naime, ljudi su uhapšeni u decembru 2014, odmah u martu 2015. podignuta je prva optužnica. Međutim, onda smo sledeće tri godine čekali da ta optužnica bude potvrđena. Sud je tu optužnicu Tužilaštvu vraćao 10 puta na uređivanje, da bi se ispravili formalni nedostaci, što je strašno i nedopustivo da optužnica, na bilo koji zločin da se odnosi, optužnica koja je rađena u Tužilaštvu, tog kapaciteta, sme da ode u sud, a da ne ispunjava zakonsku formu, da nema sve elemente koje Zakonik o krivičnom postupku predviđa da optužnica mora da ima.

Svetlana Lukić: Za tako nešto mogu postojati samo dva razloga: da oni u tužilaštvu tragično ne znaju svoj posao, ili da namerno to rade kako bi opstruirali početak suđenja. Dobro, mi sada možemo da spekulišemo šta je razlog, ali zaista je neverovatno…

Marina Kljajić: Da, možemo samo da spekulišemo šta je razlog. To prosto liči na jednu neozbiljnost… Tako da je tek 2019. počeo glavni pretres. Odbrana je na sve moguće načine pokušavala da ključnog svedoka optužbe, koji je u programu zaštite, diskvalifikuje, odnosno da ga proglasi nesposobnim za svedočenje, tako da su usledila veštačenja tog svedoka. Veštaci su isto napravili jedan nedopustiv problem, da je predsednik komisije veštaka potpisao člana komisije, što su branioci iskoristili da se takvo veštačenje ne može koristiti, tako da je moralo da se radi novo. I došli smo do toga da je 7. februara ove godine objavljena i prvostepena presuda.

Očekivali smo da ona bude osuđujuća, međutim, ono što je bilo neverovatno, to su bile visine izrečenih kazni. Naime: oni su oglašeni krivim za otmicu i za učešće u ubistvu 20 ljudi. Tužilaštvo je u završnoj reči tražilo da se osude na duplo strože kazne. Na duplo strože. Za Gojka Lukića, Duška Vasiljevića i Jovana Lipovca je Tužilaštvo tražilo da im se izreknu maksimalne kazne zatvora u trajanju od po 20 godina, a za Draganu Đekić kazna zatvora u trajanju od 10 godina. U stvari, maksimalne kazne su tražene za sve: za Draganu 10, samo iz razloga što je ona u vreme izvršenja krivičnog dela bila maloletna, i što se maloletniku kao maksimalna kazna zatvora može izreći upravo samo ta od 10.

Očekivali smo da će kazne biti strože, pogotovo što je mnogo pre za identično krivično delo, za iste stvari, Nebojša Ranisavljević dobio 15 godina, što su malo pre te kazne, koje su im izrečene ovde u Srbiji, u Bosni i Hercegovini ljudi osuđeni na 13 i 15 godina. Tako da je ovo bio jedan jako, jako neprijatan momenat. Stajali smo na objavi presude i prosto nismo mogli da verujemo.

Svetlana Lukić: Oni ne samo da su učestvovali u otmici ljudi, nego su učestvovali, u stvari, i u ubistvima tih ljudi. Je l’ sam dobro razumela?

Marina Kljajić: Nisu, u Srbiji koji su osuđeni nisu svi učestvovali u otmici. Nisu svi učestvovali u otmici, ali svi su učestvovali u ubistvu. Svi se sećamo predmeta Veljka Marića, koji je za ubistvo jednog civila dobio 12 godina. Nedavno je suđen u Srbiji pripadnik Vojne policije za ubistvo 9 civila, pa je dobio 15 godina, i sada ubistvo 20 ljudi, odjednom 10 godina.

Svetlana Lukić: Šta je to njima bila olakšavajuća okolnost, porodični ljudi, nisu osuđivani…?

Marina Kljajić: Presuda pismeno još uvek nije izrađena. Prilikom objavljivanja presude, predsednica veća je u kratkim crtama obrazložila. Iznete su one uopšte uzev olakšavajuće okolnosti: da oni nisu osuđivani, njihova životna dob i njihova ekonomska situacija. Mislim, sve one okolnosti koje realno gledano ne bi trebalo da imaju ikakvog uticaja kada se radi na tome da se odredi visina kazne za ovu vrstu krivičnog dela sa ovako strašnim posledicama.

Svetlana Lukić: Crna Gora je svojevremeno napravila i nekakvu komisiju, je l’ tako, za ispitivanje okolnosti u kojima su se desili ti zločini. Iz Beograda je dobila dokument iz koga se jasno vidi da je jedan od generalnih direktora Železničkog transportnog preduzeća Beograd svoje nadređene na vreme upozoravao da do otmice može doći. Jesam li dobro razumela?

Ivana Žanić: Upravo tako, da. I taj dokument je korišćen pred sudom, i on je kao direktor obavestio i Državnu bezbednost i MUP Srbije, i kasnije su oni dalje obavestili i Vojsku. I njemu je tada i rečeno da se time završava njegova obaveza, i da su onda dalje u lancu državnih institucija i odgovornosti svi drugi obavešteni. I to je korišćeno pred sudom. Nije niko osporio verodostojnost tog dokumenta. Kako je onda došlo do toga da samo oni koji su učestvovali u otmici i kasnije u ubistvu, kao neposredni izvršioci, da samo oni budu optuženi, i to da budu optuženi posle skoro 30 godina. Tako da to u stvari ukazuje da su državni organi Srbije za to znali i da su dozvolili da se taj zločin desi, da nisu taj zločin sprečili i da nakon toga nisu odgovorne za taj zločin kaznili.

Svetlana Lukić: Vraćamo se na to što su to bili državljani Savezne Republike Jugoslavije, to jest Srbije, koji su pošli na svoja radna mesta, u posetu rodbini… jedinim putem kojim su mogli da pođu, i ovi autobusom od Sjeverina, i ovi vozom.

Ivana Žanić: Radi se zapravo o tome da postoji odgovornost i Vojske Jugoslavije i MUP-a Srbije da obezbeđuje državnu granicu i da nijedna ozbiljna država ne može da dozvoli da bilo koje bande, s tim što Osvetnici Milana Lukića, oni su bili u okviru Vojske Republike Srpske, dakle, Višegradske brigade, ne mogu da ulaze na teritoriju i da odvode i ubijaju državljane jedne države, osim ukoliko ta država to ne dozvoljava zato što su ubijani građani nesrpske nacionalnosti. Isto tako, lepo ste to rekli, što se tiče ljudi odvedenih iz autobusa u Sjeverinu, to su bili radnici. Oni su išli na svoja radna mesta.

U vozu na liniji Beograd-Bar, bili su ljudi koji su takođe išli na radna mesta. Neko je išao u svoje preduzeće da podigne platu, neko je išao u banku da podigne neku deviznu štednju, tu je bio ovaj dečak od 16 godina. On je bio učenik. Konkretno, Tomo Buzov je išao u Crnu Goru jer mu je sin bio na odsluženju vojnog roka. Taj Tomo Buzov je bio oficir JNA. Dakle radi se o ljudima koji su išli da obave neke svoje redovne poslove u Beograd i vraćali su se svojoj kući da nastave svoj normalan život. Ti ljudi su odvedeni i ubijeni samo zato što nisu bili Srbi. To je suština.

Svetlana Lukić: Pominje se ovaj zlikovac Milan Lukić, koji je osuđen na doživotnu robiju u Hagu. Tamo se njemu nije sudilo, u stvari, za Štrpce, i Hag nema nikakve veze sa suđenjem za Štrpce, je l’ tako?

Marina Kljajić: Ne.

Svetlana Lukić: Ni za Sjeverin?

Marina Kljajić: Ne. Za Sjeverin mu se sudilo u odsutnosti, Okružni sud u Beogradu, i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od 20 godina.

Svetlana Lukić: On je osuđen u Hagu zbog masovnih ubistava u Višegradu, je l’ tako?

Marina Kljajić: Tako je. Da.

Svetlana Lukić: Ivana, pominjala si ti Tomu Buzova. Nisam znala da je Aleksandar Šapić na Novom Beogradu podigao spomen ploču tom čoveku. Neko je citirao tekst koji se nalazi na tom spomeniku. Tekst je takav da se ima utisak kao da je to neki pecaroš koji je skočio u Savu da spase nekog davljenika, pa se i sam zapetljao u mulj i udavio se. Dakle, ne možemo da rekonstruišemo na osnovu tog spomenika, ako uopšte postoji, šta je taj čovek uradio u tom vozu.

Ivana Žanić: Godine 2016. Robert Čoban je pročitao jedan tekst u nedeljniku Vreme o Tomi Buzovu i smatrao je da on zaslužuje da dobije jednu ploču na Novom Beogradu u zgradi u kojoj je živeo. Radi se o Bulevaru Milutina Milankovića broj 49. I on je o tome obavestio tadašnjeg predsednika opštine Aleksandra Šapića, današnjeg gradonačelnika Beograda. Onako kako je u javnosti predstavljeno, Aleksandar Šapić se oduševio tom pričom i odlučio da na toj zgradi, gde je živeo Tomo Buzov, a gde su živeli njegova supruga i sin i unuk, postavi tablu. I ta tabla je postavljena 2016, a otkrio ju je unuk Tome Buzova. Sada ta tabla ne postoji. Ona je uklonjena i mi ne znamo ko ju je uklonio, zbog čega i da li porodica uopšte zna zbog čega je ta tabla uklonjena. Šta je zapravo uradio Tomo Buzov, mi naravno ne možemo da znamo, ali znamo da je on bio Hrvat, a da su ostali putnici iz voza bili bošnjačke nacionalnosti. Da li je on imao tu neku vrstu herojskog čina, da li se on pobunio ili se nije pobunio, ili je odveden zato što je Hrvat, u presudi Nebojši Ranisavljeviću iz 2002. nije utvrđeno. Utvrđeno je da je on bio Hrvat i da je odveden zajedno sa drugih 19 ljudi.

Svetlana Lukić: Pomenuli ste na početku ovog razgovora da su nađena tela samo četvorice ubijenih. Da li bilo ko traži posmrtne ostatke ostalih žrtava? Da kažemo ovako: porodice tih ljudi, koji su na tako strašne načine završili svoje živote, nemaju tela svojih očeva, braće, sinova… Država, osim lokalne vlasti, ni na koji način ne obeležavaju godišnjice tog zločina, i na kraju svih krajeva, nikada se država Srbija nije potrudila da obešteti, makar na simboličan način, rodbinu tih ljudi koji su oteti i ubijeni. Dakle, oni nemaju ništa.

Ivana Žanić: Pa upravo se o tome radi, da na prvom mestu posmrtni ostaci nisu pronađeni i mali su izgledi da će biti pronađeni, jer verovatno se radi o telima koja su završila u jezeru Perućac; na drugi način, članovi porodica nemaju status članova porodica civilnih žrtava rata, jer je u Srbiji na snazi jedan diskriminatoran zakon, koji onemogućava članove porodica žrtava i iz Sjeverina i određene ljude iz voza u Štrpcima da dobiju status civilne žrtve rata. Zbog čega? Zato što nisu odvedeni sa teritorije Republike Srbije.

Dakle, oni su odvedeni sa teritorije Bosne i Hercegovine, a takođe nisu odvedeni od strane neprijateljske vojske. Zbog čega? Zato što naše institucije Vojsku Republike Srpske ne percipiraju kao neprijateljsku vojsku. Tako da oni ne mogu da dobiju status civilne žrtve rata, koji bi im omogućio da pored nekih drugih prava između ostalog dobijaju i neke simbolične mesečne novčane naknade.

Što se tiče samog obeležavanja zločina, 2009. lokalna samouprava, dakle skupština opštine Prijepolje je podigla spomenik ubijenima. Međutim, na tom spomeniku se nalaze samo imena ljudi koji su iz Prijepolja, ne nalaze se imena drugih ljudi koji su iz Beograda, Podgorice ili Bijelog Polja. I od tada, svake godine skupština opštine daje neku simboličnu novčanu naknadu članovima porodice. Taj spomenik je podignut 2009. i svake godine u obeležavanju učestvuje neko iz lokalne samouprave u Prijepolju, ali ako govorimo o nekoj dugoročnoj, odnosno o nekom priznanju statusa, članovi porodice to nisu dobili, a takođe vidimo da je i krivična pravda zakazala. Naravno, ostavljamo mogućnost, ovo je tek prvostepeni postupak, da vidimo šta će Apelacioni sud odlučiti.

Svetlana Lukić: S obzirom da ste vi godinama pratili suđenja, sve postupke od prvostepenog do Apelacionog suda, koliko ste optimista da može da se dođe do pravednije kazne?

Marina Kljajić: Jeste, kazne su užasno niske, pogotovo što su oni oglašeni krivima, znači sud je zauzeo to stanovište. Kojim se tačno razlozima rukovodio sada možemo samo da nagađamo, jer prvostepenu presudu tek treba da sačekamo. Šta će uraditi Apelacioni sud, zaista je jako nezahvalno prognozirati, pogotovo što smo u poslednje vreme svedoci da Apelacioni sud maltene postaje sigurna kuća za izvršioce ove vrste krivičnih dela, zato što smo svedoci da se kazne na Apelacionom sudu ublažavaju, da se iz nama prilično čudnih razloga prvostepene presude ukidaju i vraćaju na ponovni postupak, tako da u ovom trenutku zaista bez prvostepene presude apsolutno se ne može ništa prognozirati.

Ono što lično mene plaši, to je problem stava Apelacionog suda koji vrlo često insistira na novim i novim ispitivanjima svedoka. Mi imamo upravo problem u ovakvim postupcima koji se pokreću i vode mnogo, mnogo godina nakon kritičnog događaja, da je svedoka sve manje i da su ljudi jednostavno nesposobni da svedoče, tako da recimo imamo ključnog svedoka; sada je sposoban za svedočenje, sve je to u redu bilo do sada, međutim, to je čovek u određenim godinama, čovek sa velikim brojem dijagnoza i veliko je pitanje koliko će vremena on još biti takav, jer uvek imamo onu situaciju koja vrlo često sada prolazi kod Apelacionog suda, da branioci kažu: Ne, nećemo prihvatiti čitanje ranije datih iskaza.

Pošto se sa takvim situacijama suočavamo u nekim drugim predmetima, ne verujem da ćemo na Apelacionom sudu tako brzo završiti ovde na način na koji smatramo da bi trebalo, da bi trebalo njima izreći daleko strožije kazne. Jer odavno nismo imali situaciju da je Apelacioni sud tek tako pooštrio kazne kod predmeta gde se javljaju upravo veliki brojevi žrtava i veći broj izvršilaca, nekako u najčešćoj situaciji šta će Apelacioni sud da uradi, bilo je ukidanje prvostepene presude i vraćanje na ponovni postupak.

Svetlana Lukić: Mene izbezumljuje i način na koji izveštava najveći broj medija: Osuđeni su ukupno na 35 godina. Ne razumem šta to znači ukupno na 35 godina.

Ivana Žanić: Osim toga što se tako sabiraju kazne, tog dana kada je izrečena kazna, na dnevniku RTS-a u 7:30, tačno, bila je vest da su oni osuđeni, ali se ti novinari nisu potrudili čak ni da kažu tačna imena osuđenih, pa tako umesto Dragane Đekić, na RTS-u je bilo prikazano da je osuđen Dragan Đekić. To je jedno vrlo neprofesionalno i površno izveštavanje, što u stvari i pokazuje odnos celokupnog društva prema ovim temama. Isto tako su izveštavali i o kaznama zatvora izrečenim pred Haškim tribunalom, pa je tako to bilo 100, 200, 300 godina, verovatno da se u javnosti stvori taj utisak kako su, eto, samo Srbi osuđeni na 300 godina, a neki drugi na 20, bez da se govori o tome za šta su oni zapravo osuđeni.

Videćemo šta će reći Apelacioni sud. Ja, iskrena da budem, nisam optimista, jedva čekam da nam stigne pismeni otpravak presude, da baš vidim koje su to naročito olakšavajuće okolnosti bile na strani ovih optuženih, da oni dobiju 10 godina jer ono, kao što je Marina rekla, da su oni siromašni ili da imaju decu, ili da je prošlo 30 godina od zločina, ili da nisu ponovili isto krivično delo, pa mislim, naravno, ne mogu ponoviti krivično delo, jer prosto više nije rat…

Mi smo sada pričali o Štrpcima, ali Štrpci otvaraju mnogo drugih pitanja. Ti ljudi su pronađeni u jezeru Perućac. Onda se otvara pitanje postojanja masovnih grobnica. Jedna je na 15 kilometara od centra grada, u Batajnici, gde je pronađeno skoro 800 ljudi, među kojima je bilo i dete. Tu je isto i Rudnica, i Petrovo selo, i Perućac. Znači, tu su pronađeni ostaci oko hiljadu ljudi. Tužilaštvo za ratne zločine se time nije bavilo. Za njih to nije relevantno, isto tako kao što nije bilo relevantno ni granatiranje sela opštine Priboj, gde su ljudi ubijeni, kuće zapaljene. Za ovu državu nije tema status civilnih žrtava rata, sopstvenih, naših državljana.

Pa ni Srbi iz Oluje ne mogu da dobiju status civilne žrtve rata. Zašto? Zato što su povredu doživeli na teritoriji druge države, Hrvatske. Tako da i ta priča o našim žrtvama takođe pada u vodu. To je jedan kontinuum gde se zapravo na ovome ništa ne radi i čeka se da prođe vreme, i da članovi porodice takođe umru, da svedoci umru, da optuženi umru, a da mi svi kao društvo zaboravimo, kao što smo i zaboravili. Na početku ste rekli o tome da mlađe generacije o ovome ne znaju ništa. Pa ne znaju ništa, zato što se radi na tome da svi o ovome zaborave, i da se o ovome ne priča.

Realizovano u saradnji sa forumZFD.

Peščanik.net, 27.02.2023.

ŠTRPCI