Ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, Edmund Felps sa Kolumbija univerziteta u Njujorku, na neki način spaja smisao ekonomije kao nauke, karakter univerziteta na kojem je proveo svoj radni vek i duh tog izuzetnog grada. U ovom je času Njujork ponovo svetski centar društvenih i humanističkih nauka, kao što je bio i šezdesetih godina prošloga veka kada je Felps objavio svoje najvažnije radove za koje je sada nagrađen najvišom nagradom. Zašto mu je ta nagrada tek sada dodeljena?

Pre svega zato što su drugi dobili Nobelove nagrade za doprinose u oblastima istraživanja kojima se i sam Felps posvetio. Milton je Fridman dobio nagradu pre trideset godina za kritiku Filipsove krive, što je i jedan od najvažnijih Felsovih doprinosa. Lukas je nagrađen za razjašnjenje uloge očekivanja, čemu je i Felps doprineo. I drugi su se dobitnici Nobelove nagrade za doprinose makroekonomiji oslanjali na Felpsa, a neki od njegovih učenika imaju ozbiljne izglede da budu nagrađeni u budućnosti.

Nobelov se komitet čini se vratio u prošlost i rešio da nagradi ovog naučnika jer su njegovi doprinosi izdržali probu vremena u većoj meri nego onih koji su nagrađeni pre njega. Za razliku od Fridmana i Lukasa, na primer, Felps je pokazivao interes ne samo za efikasnu alokaciju resursa i za ograničene mogućnosti koje ekonomska politika ima da tome da neki pozitivan doprinos, već nije gubio ni iz vida pitanja distribucije dohodaka i gledao je da nađe sredstva kojima bi država mogla pozitivno da utiče na njenu pravičnost. Usled toga, Felps je uspeo da spoji teorijsku privrženost neoliberalizmu sa savremenim, pre svega Rolsovim, shvatanjem pravične raspodele.

Najvažniji Felpsov doprinos jeste kritika teorijske tvrdnje, sadržane u takozvanoj Filipsovoj krivi, da je viša stopa inflacije povezana sa manjom stopom nezaposlenosti. Mnogi su iz toga zaključili da se labavijom monetarnom politikom, koja toleriše više stope inflacije, može obezbediti niska stopa nezaposlenosti ili puna zaposlenost. Osnovni Felpsov prigovor je bio teorijske prirode. Naime, nije bilo jasno na kojim se teorijskim pretpostavkama o ponašanju preduzetnika, zaposlenih i monetarnih vlasti zasniva Filipsova kriva? Jer, recimo, ako preduzetnici očekuju rast inflacije, tada će povećati cene a ne zaposlenost. U tom slučaju, brža inflacija ne bi vodila nižoj stopi nezaposlenosti. I, u stvari, postojaće prirodna stopa nezaposlenosti kada ne postoji razlika između stvarne i očekivane stope inflacije. Njegova teorija odnosa inflacije i nezaposlenosti zaista deluje dosta prirodno: ako je stopa nezaposlenosti niža od prirodne, to dovodi do inflatornih pritisaka, dok stopa nezaposlenosti iznad prirodne vodi smanjenju stope inflacije. Kasniji Felpsovi članci i knjige posvećeni su istraživanju uzroka koji određuju tu prirodnu stopu nezaposlenosti. Među njih spadaju kako strukturne karakteristike tržišta rada, tako i odluke privrednih vlasti. To je neoliberalni deo ekonomske nauke, koju je Felps veoma rigorozno analizirao.

No, ekonomski fakultet na Kolumbija univerzitetu je, pored interesa za monetarnu politiku, Robert Mandel sa tog univerziteta je već dobio Nobelovu nagradu, uvek imao jako razvijen interes i za fiskalnu politiku, Vilijam Vikri sa tog fakulteta je takođe dobio Nobelovu nagradu. (Ostaje da još Bagvati dobije nagradu za teoriju međunarodne trgovine i politike.) Felpsov doprinos u toj oblasti je takođe značajan. On je razvio model optimale stope štednje, koji je od velikog značaja za pitanja međugeneracijske pravde. Sadašnja generacija može da ne štedi dovoljno, prebacujući obaveze na buduće generacije. Felps je smatrao da optimalna stopa štednje neće nastati sama od sebe i da je u toj oblasti intervencija privredne politike neophodna.

Konačno, kogod živi u Njujorku svestan je da su razlike svih vrsta koje među ljudima postoje korisne za ekonomski razvoj. Ali i da postoji problem ako se zaostane u obrazovanju, jer se neće moći lako naći posao. Ulaganja u ljudski kapital su, dakle, potrebna. Felps smatra da to ne bi trebalo da čini država, već da bi trebalo subvencionisati privatne preduzetnike koji najbolje znaju koje će im struke i kakvo obrazovanje biti potrebni.

To je, dakle, taj spoj neoliberalizma i pravičnosti, ekonomske efikasnosti i poželjne raspodele, izložen u vidu nabolje moguće ekonomske teorije, koji je Nobelova fondacija smatrala da je potrebno nagraditi.

 
Peščanik.net, 15.11.2006.