Mere štednje, koje se praktikuju širom Evrope i koje obične ljude, najmanje odgovorne za finansijsku krizu, često koštaju i života, su pogrešno nazvane. „Mere štednje“ ukazuju na privremenost: „mere“ nabacuju da su one ograničenog vremenskog roka jer sve “mere” se nekad moraju završiti, dok “štednja” ukazuje da će se jednom, nakon što uštedimo, početi i trošiti. Nažalost, ovo je potpuno pogrešno (možda i zlonamerno) imenovanje, jer su te mere tu da bi ostale. Ekonomski mehanizmi su u ovom kapitalističkom ciklusu došli do kraja i on se neće obnoviti i neće ponovo doseći svoj zenit. Pravilnije imenovanje bi bilo, možda, ove prakse nazvati prelivanjem odgovornosti na najširu bazu, dok se profit zadržava u uskom krugu ekonomsko-političke(-intelektualne?) elite. I u ovim merama nema ni trunke liberalizacije, jer ih sprovodi država kroz administrativni aparat, a sve više i koristeći instrumente sile i prisile. Ukratko: mere štednje su tu da bi trajno ostale, a društva u kojima se previše radi za strahovito malo novca i u kojima se nezaposlenost, kroz blokiranje pristupa zdravstvenoj zaštiti, često kažnjava smrću postaju dugoročni model. Kada stanovništvo (dakle ne samo radnička klasa!) ovo bude shvatilo, poverenje u ekonomski sistem će biti do kraja srušeno i podriveno. Ne smemo, naime, zaboraviti, da je jedini argument onih koji se za mere štednje zalažu, onaj da će nakon njih, ponovo doći vreme plandovanja. Žao mi je što moram razočarati: neće.
Ne smemo, takođe, zaboraviti ni činjenicu da savremena ekonomija postaje sve manje proizvodna i sve više postaje mešetarska, barem je tako u zemljama razvijenog Zapada. U SAD se najavljuje oživljavanje starog zakonskog okvira iz 1933. godine koji radikalno razdvaja investicionu i spekulativnu politiku banaka čije je poistovećivanje, navodno, do krize i dovelo. I iako je najlakše mešetarenje proglasiti krivcem za krizu jer preliva kapital iz realnog sektora u imaginarne finansijske tokove i malverzacije, možda je istina potpuno izvrnuta: možda finansijsko presipanje iz šupljeg u prazno nije uzrok već posledica krize? Oni koji finansijsko ekonomski sistem najbolje poznaju su oni koji ga poznaju iznutra. Poznavajući ga iznutra, možda oni danas vide njegov neminovni potpuni krah pa finansijskim „muljanjem“ pokušavaju da zgrabe što veći profit. Ali veliki profit je ovog puta sekundaran, ono što je važnije je da oni pokušavaju da ga naprave za što kraće vreme, pre kraha ekonomskog sistema. On utoliko podseća na piramidalnu banku: kola će se na nekom slomiti, a onaj koji ulog povuče dan pre zatvaranja šaltera pobedio je u ovom pokeru. Da se ne lažemo, stavimo se u poziciju nekoga ko želi da ostvari dugoročni profit bavljenjem proizvodnjom: uslov mogućnosti takvog profita je poverenje u dugoročnu održivost ekonomskog sistema, baš takvog kakav je. (crtica: liberalno tržište sa ovako odgovornim delatnicima, nije ništa do mit. Liberalnom ekonomskom modelu koji tvrdi da će tržište na kraju sve dovesti u ekvilibrijum može se prebaciti ono što se prebacivalo realnom socijalizmu: to je idealan model, ali jednostavno ne funkcioniše u praksi. Problematični faktor je ograničena ljudska egzistencija i njegova smrtnost, sa kojom svako od delatnika računa. Nakon sopstvene smrti, nikoga, zapravo, nije briga kako će se stvari odvijati. Jednostavno.)
Kako ekonomski delatnici imaju privilegovan pogled na ekonomski sistem, gledaju ga iznutra, oni znaju da on nema dugoročnu budućnost, pa se, poput kartaroša, pre okreću mogućnosti brzog ali i rizičnog profita. Onoj pomenutoj partiji remija u kojoj svi igrači čekaju da handiraju ili propadnu. Države i društvene strukture koje se protive politici štednje, međutim, ne treba shvatiti kao protivnike ili one koji nemaju poverenja u ekonomski mehanizam. Naprotiv, ukoliko se oni zalažu za veći državni upliv, onda oni pokazuju poverenje u ekonomski sistem zaduživanja koji je do problema doveo. Ponovo egzistencijalna konačnost čoveka igra ogromnu ulogu: zadužićemo se prema budućnosti, na račun budućih generacija, pa oni neka vade krompire iz vatre.
Drugim rečima, i jedan i drugi model spadaju u sličan registar jer i jedan i drugi na ovaj ili onaj način produbljuju krizu, jedan tako što nas vraća u vreme zaduživanja prema budućnosti, drugi tako što proizvodi radikalne socijalne razlike i mogućnost radikalnih društvenih sukoba. Neoliberalni model je istrošen, to je, izgleda, činjenica, ali to ne znači da je on nadalje neodrživ, brutalna fizička sila može agoniju produžavati koliko hoćete. Ali na taj način je bio održiv i sovjetski model, jer sve je održivo ukoliko računamo da ćemo silom sprovoditi: potrebna je samo dovoljna količina brutalne sile. Dakle model je možda održiv, ali pitanje je po koju cenu (odgovor znamo, po cenu radikalnih socijalnih razlika, na kraju krajeva to je priroda kapitalističkog načina proizvodnje) i da li tu cenu želimo, kao globalna zajednica, da platimo.
Republika, br. 558-559, 01.10-31.10.2013.
Peščanik.net, 17.10.2013.
