1. Ja sam ja – Jeremija
Vunderkindu koji o trošku jedne od najsiromašnijih država Evrope obiđe svet svakih osamdeset dana trebalo bi dati nagradu i za životno delo na polju retorike: pre par nedelja je našeg predsednika previsoki gost iz Rusije pitao za koga će navijati u fudbalu, za Rusiju ili Sloveniju, naš predsednik priznade prostodušno da je dosad navijao za Slovence, gde ima puno prijatelja, ali da će sada, kad je upoznao i ugostio Medvedeva, okrenuti ćurak naopako; kad je Olja Bećković upitala svog gosta Jeremića za koga će on u inkriminisanoj utakmici navijati, Jeremija se stao smeškati kao nova mlada koju pitaju koga više voli, svekra ili svekrvu: nemojte, molim vas, nije u redu da osoba na ovakvoj izuzetno visokoj premda zasluženoj funkciji javno govori za koga će navijati… Pošto ga je Olja prosvetlila da i pored uzvišenog položaja na kome se zasluženo nalazi neće njegov odgovor presudno uticati na ishod međunarodne utakmice, Jeremić je rekao da će navijati za one na čijoj je strani njegovo srce!
Pre nekoliko godina sam u pokojnom „Retrovizoru“ a pod naslovom „Živkov priznao Makedoniju“ dao za pravo makedonskoj braći da uz nos Grcima zovu svoju državu kako žele, istom sam prilikom priznao i Makedonsku pravoslavnu crkvu pod njenim imenom, što sam bio stavio do znanja mom drugu Krumetu Velkovu od koga sam odmah dobio e-mail: „Odlično! I ja priznajem Srpsku pravoslavnu crkvu!“. Moj ne baš tako ni skromni zamysel bio je da mojim stopama krenu i drugi viđeniji pojedinci i ustanove, kad – čujem da se Jeremić, kivan što Makedonija nije uvela sankcije lažnoj državi Kosovu, istakao u borbi protiv časnog makedonskog imena, drži stranu Grcima, a kad baš mora da spomene našeg južnog suseda koji ima tak krasnu muziku, Jeremya says: „Država čiji je glavni grad Skoplje!“, što je metonimija dostojna ukrštenih reči! Možda bi genijalni izum frequent flyera rođen u džetlegu mogao da uđe u uži krug pseudonima koji se nude Makedoniji: lepo zvuči, a kraći je nego Bivša jugoslovenska republika Makedonija!
2. Mene sve rane moje vlade bole/I duša moja s njom pati i grca
Moji heroji nedelje su Oliver Ivanović i Petar Škundrić, prvi zbog blaženog čuvstva da stalno čini dobra dela, jednom nagovara Srbe sa Kosova da glasaju, drugi put ih požrtvovano odvraća, nije li to pomalo protivurečno, pita ga odlična po moemu Suzana, ma kakvi kontradiktorno, ranije je Vlada želela da Srbi glasaju, pa sam i ja to najviše želeo, sad je Vladi muka od glasanja, a kad je Vladi muka meni se povraća, tako nekako besedijaše gosudarstvennyi sekretarchik.
Petronije pak Škundrić, starinom iz SPS-a, blažen je i u Vladi i u Upravnom odboru NIS-a, umiljato jagnje uvereno je da tu nema i ne može biti sukoba interesa, pa mene su imenovali u taj odbor, ja tamo štitim interese Vlade tj. interese svih građana Srbije bez obzira na njihovu versku i nacionalnu pripadnost, čoveče, ako ti je taj zadatak dala Vlada onda ga obavljaj za ionako preveliku platu koju od nje primaš: kaži ovima iz NIS-a da nećeš od njih ništa, jer si vaspitan da dobro dobrim vraćaš, a sad si u poziciji da ih nadzireš kao Bog Đavola!
3. Kako su „Farma“ i „Veliki brat“ dovedeni u neravnopravan premda istovetan položaj
Ili sam ja nešto propustio ili su se rukovodstva “Velikog brata” i “Farme” drsko oglušila o pravoslavnu preporuku Vlade da preduzeća svima svojim zaposlenima daju plaćeno odsustvo? Te dve skupine naših sugrađana žive bez televizije, ovi na “Farmi” ne znaju kako je protekao đački rastanak Viki i Karlita, nemaju pojma da je Manuel hteo potonjeg da takoreći izudara, iskušenici “Velikog brata” ne znaju da je Maji na “Farmu” dolazio patronažni frizer koji joj je oprao kosu te ona ipak neće kod Ginisa, i jedni i drugi dobrovoljni izgnanici odrekli su se vesti o našim vođama, o njihovim hrabrim ekspedicijama na kojima traže podršku za povratak Kosova u materinsko okrilje, ali žitelji “Farme” i “Velikog brata” jedini nisu čuli da je umro patrijarh! Ako im je javljeno onda su pod noge bačena sveta načela žanra (ništa iz grešnog spoljnjeg sveta ne sme unutra, i niko ne sme napolje!); ako su pak dane žalosti, tri pa jedan, proveli u neznanju i veselju, opet nije u redu!
Prvi put sam o junacima našeg doba razmišljao kad je bio Sveti Referendum (koji su podržali pokojni patrijarh, Zdravko Čolić, Mihailo Ramač…). Kad među najvišim pravnim aktima dveju ravnopravnih zajednica, u ono doba “Velikog brata” i Republike Srbije, dođe do sukoba, ustav manje zajednice pokazuje se kao nadmoćan: pravo i dužnost svakog punoletnog, pokretnog građanina je da izađe na referendum i da zaokruži ono što mu je država danima sugerisala, veli manje-više Ustav Republike Srbije; preambula Ustava Velikog brata pak zbori da ukućani ne smeju znati šta se van kuće zakuvava i ne smeju napuštati kuću sve dok iz nje ne budu demokratski izbačeni, pa bili vani izbori, referendum ili svenarodna žalost.
&
Prva je greška (o grehu da i ne govorim) što ukućani nisu saborno dovezeni pred Sabornu crkvu: tu bi bili propušteni preko reda, televizije bi verno prikazale njihove reakcije, potom bi bili vraćeni svak u svoju kućicu-slobodicu. TV B92 i Pink bi, pošto bi njihovi junaci bili aktivno uključeni u dane bola i ponosa, dobili blagoslov da emituju šta se u kući zbiva, te bismo šarali daljinskim: gledali bismo sve što su Javni servis i TV Đurđic (svetovno ime: Studio B) pripremili o pokojniku, potom bismo skoknuli do “Farme” i “Velikog brata” da vidimo kako provode dane žalosti…
Zar nije blesavo što o ukućanima znamo ko hrče, ko ne, ko sudove pere bez ljubavi i bez dodatnog brisanja krpom (koja i sama nije uzorne čistoće jer je prana u valovu ispod đerma), a ne znamo kako podnose gubitak i da li se pridržavaju uredbe o danima žalosti?
&
Svemu ima vreme. Ima vreme kad se gradi i vreme kad se razgrađuje sagrađeno, ali ko će bordu “Velikog brata” i “Farme” nadoknaditi gubitak zbog propuštenih reklama i zato što su SMS glasovi bolno utihnuli devedeset šest sati? Vlada ima ministarstvo za dijasporu (koje bih ja naravno ukinuo, ali ko mene pita), a zaboravila je dve skupine našijenaca koje živuju nadomak Beograda!
Operateri su, ko god oni bili, tuđinske kanale isključili, potonji očito nisu bili dorasli, ili nisu bili radi, da prihvate međunarodnu obavezu saučestvovanja u bolu nego su terali po svome. I neke naše televizije nisu mogle ispuniti očekivanja Vlade pa su pošteno same napisale da zbog dana žalosti ne nude ništa pod milim bogom. Ostale naše tv kuće herojski su, nemilosrdno, emitovale samo odlomke iz patrijarhovog žitija, sećanja onih koji su pokojnika poznavali, pronađeni su rođaci patrijarhovi do jedanaestog kolena, pa rodna kuća koju su njezini sadašnji vlasnici radi prodati za dvanaest tisuća evra, otkriven je i u svečani pogon pušten novinar koji je stručan za patrijarha… Ali čak ni združene vodeće domaće televizije nisu imale devedesetšest sati gradiva o patrijarhu, razmenjivale su dragocenosti kao svojevremeno članice JRT, ni to nije bilo dovoljno, na kraju su upale u lup, to je kad ono što si snimio pustiš da se vrti u krug.
Peščanik.net, 22.11.2009.
